Na vr’ Cera Bukor
Selo koje živi
Pocerina u magli
Lepo je videti Vlašić u magli, beo od snega, a gledati ga sa obronaka Cera. Iz domaćinstva Miloša Kuzmanovića savršeno se vidi. A okolo, po dvorištu petlići i morke. Morke su dobre, kažu stariji da se bore sa zmijama - Miloš kaže da zmiju nije video ni u šumi. Neće ga zmije, ali sve ostalo, izgleda, hoće. Dok zabavlja unuku Isidoru koja nije ni prohodala, upozorava unuka Aleksu da „smanji igrice“, a on sa dve godine samo „baštra igrice“ na androidu. „Nisu majke krive, babe i dede razmaze decu i pokvare“, kaže Miloš dok razmišlja kako obraditi i ove godine 30 hektara zemlje.
- Sin i ja sa dva traktora. Trenutno nije dobra situacija, ali šta da radimo drugo u selu nego poljoprivedu? Živimo u nadi, ali svake godine je sve gore. Moglo bi da se živi dobro da su cene normalnije i malo bolje. Da je nafta jeftinija, da je đubrivo jeftinije.. a sve je skupo, a naš proizvod je džaba. Nisam zažalio što nisam otišao u grad jer volim selo. I sin je nasledio, i on voli život na selu i to nas privlači. Volimo to zato i radimo to što radimo. Volimo da smo svoji na svome. Volimo poljoprivredu i to da smo sami sebi gazde, kada radimo – radimo, kada se odmaramo - odmaramo se. Sezona je cele godine, zime nije bilo ove godine, ako ništa drugo posla uvek ima oko stoke. Uvek se nešto radi. To me drži jer imam 56 godina, priča, a gledam lice bez bora. Neverovatno za srpskog poljoprivrednika, obično povijenog sa pogledom bez volje.
Kuzmanovići imaju hektar šljivika, toliko i jagode, nešto manje trešnje, pa zatim kukuruz, zob i ječam. I 42 grla stoke. Mlekaru su promenili, sada predaju u UB-u. Kažu da je razlika u ceni drastična-sa 22 dinara po litri na 36 dinara. Dosta se izgubilo, ali se i dalje radi.
- Volja za radom nas održava. Imamo volju za radom, a tu su i naslednici. Da li bih nekome savetovao da ostane na selu, sve što bih savetovao možda bih pogrešio. Kada bi bili malo bolji uslovi na selu savetovao bih svakom. Da može da se pristojnije živi na selu, poručuje Miloš Kuzmanović.
Snajka Marijana dobacuje da Bukor nije poznat samo po ogrevnom drvetu, jagodama i rakiji.
-Pet parova čeka ili ima treće dete. Ovo selo živi, imamo školu, nemamo ambulantu...
Da li snajka nešto najavljuje? Miloš se smeška, a sin Marko obara pogled i priča o poljoprivredi.
- Gledam kako tata radi, moram. Skoro da nisam zadovoljan životom na selu, ali kako nam je tako nam je. Nisam nikada zažalio, ali prihodi su slabi. Nije baš loše skroz, ali sve je skupo što kupujemo. Nemam problema sa decom i to je hvala Bogu dobro. Imamo ambulantu, ali ne i lekara i to nam je najveći problem. Ostalo je sve dobro. Da mogu ponovo da biram ostao bih u selu ali da nekome to savetujem baš i ne. Razmišljam o organskoj proizvodnji, možda je to budućnost, ali narod nije baš obavešten tome. Organska proizvodnja je sjajna ideja ali sve su to ideje, a cene male. Bukor je imao malinjake niko u Srbiji nije imao bolje. Sada nam je zemljište zaraženo, a cene male. Sa 300 dinara na 150, a sada kažu da će biti 70-80 dinara. Na tu cenu poljoprivrednik nema zaradu, kaže Marko.
Pocerina u magli i snegu, ali se radi. Gledamo po njivama nadničare. Sada su u toku radovi oko jagoda i orezivanja voća. Radi se , kako Miloš kaže, od ujutro u 5 do večeri u 11 sati. Dan rano počne u Bukoru, ali nikako da se završi.
- Sin i ja sa dva traktora. Trenutno nije dobra situacija, ali šta da radimo drugo u selu nego poljoprivedu? Živimo u nadi, ali svake godine je sve gore. Moglo bi da se živi dobro da su cene normalnije i malo bolje. Da je nafta jeftinija, da je đubrivo jeftinije.. a sve je skupo, a naš proizvod je džaba. Nisam zažalio što nisam otišao u grad jer volim selo. I sin je nasledio, i on voli život na selu i to nas privlači. Volimo to zato i radimo to što radimo. Volimo da smo svoji na svome. Volimo poljoprivredu i to da smo sami sebi gazde, kada radimo – radimo, kada se odmaramo - odmaramo se. Sezona je cele godine, zime nije bilo ove godine, ako ništa drugo posla uvek ima oko stoke. Uvek se nešto radi. To me drži jer imam 56 godina, priča, a gledam lice bez bora. Neverovatno za srpskog poljoprivrednika, obično povijenog sa pogledom bez volje.
Kuzmanovići imaju hektar šljivika, toliko i jagode, nešto manje trešnje, pa zatim kukuruz, zob i ječam. I 42 grla stoke. Mlekaru su promenili, sada predaju u UB-u. Kažu da je razlika u ceni drastična-sa 22 dinara po litri na 36 dinara. Dosta se izgubilo, ali se i dalje radi.
- Volja za radom nas održava. Imamo volju za radom, a tu su i naslednici. Da li bih nekome savetovao da ostane na selu, sve što bih savetovao možda bih pogrešio. Kada bi bili malo bolji uslovi na selu savetovao bih svakom. Da može da se pristojnije živi na selu, poručuje Miloš Kuzmanović.
Snajka Marijana dobacuje da Bukor nije poznat samo po ogrevnom drvetu, jagodama i rakiji.
-Pet parova čeka ili ima treće dete. Ovo selo živi, imamo školu, nemamo ambulantu...
Da li snajka nešto najavljuje? Miloš se smeška, a sin Marko obara pogled i priča o poljoprivredi.
- Gledam kako tata radi, moram. Skoro da nisam zadovoljan životom na selu, ali kako nam je tako nam je. Nisam nikada zažalio, ali prihodi su slabi. Nije baš loše skroz, ali sve je skupo što kupujemo. Nemam problema sa decom i to je hvala Bogu dobro. Imamo ambulantu, ali ne i lekara i to nam je najveći problem. Ostalo je sve dobro. Da mogu ponovo da biram ostao bih u selu ali da nekome to savetujem baš i ne. Razmišljam o organskoj proizvodnji, možda je to budućnost, ali narod nije baš obavešten tome. Organska proizvodnja je sjajna ideja ali sve su to ideje, a cene male. Bukor je imao malinjake niko u Srbiji nije imao bolje. Sada nam je zemljište zaraženo, a cene male. Sa 300 dinara na 150, a sada kažu da će biti 70-80 dinara. Na tu cenu poljoprivrednik nema zaradu, kaže Marko.
Pocerina u magli i snegu, ali se radi. Gledamo po njivama nadničare. Sada su u toku radovi oko jagoda i orezivanja voća. Radi se , kako Miloš kaže, od ujutro u 5 do večeri u 11 sati. Dan rano počne u Bukoru, ali nikako da se završi.
Najnoviji broj
25. april 2024.
