KNjIŽEVNO VEČE ZAVIČAJNOG PISCA VERICE ŽUGIĆ
SORABI U VANVREMENU
U čitaonici biblioteke koceljevačke publici je nedavno predstavljen najnoviji roman zavičajnog pisca Verice Žugić. Radnja knjige “Sorabi u vanvremenu” smeštena je upravo u Koceljevu. Reč je o njenom trećem delu kome su prethodili naslovi “Istina je tamo negde” i “Podrumi našeg dna”.
–Prethodni romani su smešteni u Vojvodinu, u jedno mesto kraj Novog Sada za koje sam vezana kao i za Koceljevu. To je Futog odakle je moja majka i u kojem sam provodila raspuste kao dete. Prvi roman govori o kući u kojoj danas živi moj ujak i interesantno je to da je u njoj nekada živeo Jova Jovanović Zmaj. Reč je staroj švapskoj kući u kojoj je imao ordinaciju i u kojoj je preminula njegova ćerka Smiljka. Drugi roman se sa nekim likovima nastavlja na prvi i govori o prijateljstvu, o borbi da čovek negde ostane čovek koliko može, da se izbori sa svojim i manama drugih ljudi. Govori o tome koliko čovek može da padne i da li može da se digne - kaže Verica koja je rođena i odrasla u Koceljevi što je bio dovoljan razlog da radnju svog najnovijeg dela smesti upravo u ovu varoš.
Smatra da se čovek, što je stariji, sve više vraća svojim korenima. A njeni su upravo u dolini reke Tamnave.
–Moj otac je rođen ovde, kao i deda i pradeda. Uvek kažem da sam iz Koceljeve. Prve stvari koje vam se u životu dogode, školovanje, uspomene, su najbitniji elementi koji formiraju čoveka. Ja o svakom svom nastavniku, o učiteljici imam najlepše mišljenje jer su to ljudi koji su nas učili i koji su nas formirali. Ljudi se otuđe, ali ne smeju da imaju opravdanje i da ne saznaju nešto o svojim korenima - ističe autorka koja je po zanimanju diplomirani ekonomista zaposlena u Telekomu i za koju je pisanje hobi u kojem se pronašla.
Ona je još u školskim danima pokazivala sklonost ka pisanju i imala je jednu vrstu originalnosti. Kao dete bila je radoznala. Rado je čitala štiva koja su obrađivala istoriju, ali je uživala i u pričama starih lokalnih stanovnika ove varoši koji su okupljenoj deci pripovedali. Kroz njihove priče je saznavala stvari i otkrivala istoriju.
–Sećam se priča mog kuma Bake koji je uživao da okuplja decu i priča priče. Bila je njegova teorija da su se u vreme Turaka seljaci u ovom kraju branili tako što su podizali kočiće i branili Koceljevu koja je po tome dobila ime, a ne po nekakvom knezu Koceljevu ili imenu biljke. Nekadašnji kovač Dragojlo je takođe imao neke interesantne priče i od njih dvojice sam dosta toga čula- otkriva Verica.
U romanu “Sorabi u vanvremenu” radnja konstantno ide ivicom između istorije i mistike. U recenziji se navodi da knjigu možemo nazvati bajkom za odrasle, polufantastičnom pričom kao i da možemo argumentovano tvrditi da se radi o istorijski značajnom periodu jednog naroda. Ali za šta god da se čitalac odluči priča će poneti epitet neobične. Autorka poručuje da je u pitanju istorijska fikcija jer u knjizi ima mnogo istorijskih elemenata, ali i onoga što je svojom maštom nadogradila.
–Kada sam počela da pišem imala sam jednu ideju, ali je to onda otišlo u nekom drugom smeru. Najpre sam imala ideju da pišem o hajdučiji u ovom kraju. Glavni lik je trebao da bude hajduk Josovac koji je dolazio za vreme kad je Janko Veselinović bio predsednik opštine Koceljeva. Govori se da je ovde imao svoje jatake. Međutim, pročitala sam neka dela kustosta muzeja u Koceljevi Zorana Živanovića i naišla na podatak da je upravo na mestu gde se nalazi stara crkva, odnosno kapela preko puta lokalnog groblja u kraju u kojem sam odrasla, nekada možda postojao manastir Rožanjac. To me je podsetilo na priču iz detinjstva da su se tu naši vojnici pričestili pred odlazak u kosovski boj i tema je otišla u nekom drugom smeru. Otvorile su se neke druge priče i odlučila sam da se bavim srednjovekovnom tematikom - kaže Verica Žugić.
Smatra da sve što nam u životu treba možemo naći u svom okruženju. I lek u bolesti. I snagu za borbu. Ali sve zavisi od toga koliko je čovek spreman da razume, da se opusti i prepusti i prirodi i ljudima oko sebe. Sve zavisi koliko čovek veruje!
–Prethodni romani su smešteni u Vojvodinu, u jedno mesto kraj Novog Sada za koje sam vezana kao i za Koceljevu. To je Futog odakle je moja majka i u kojem sam provodila raspuste kao dete. Prvi roman govori o kući u kojoj danas živi moj ujak i interesantno je to da je u njoj nekada živeo Jova Jovanović Zmaj. Reč je staroj švapskoj kući u kojoj je imao ordinaciju i u kojoj je preminula njegova ćerka Smiljka. Drugi roman se sa nekim likovima nastavlja na prvi i govori o prijateljstvu, o borbi da čovek negde ostane čovek koliko može, da se izbori sa svojim i manama drugih ljudi. Govori o tome koliko čovek može da padne i da li može da se digne - kaže Verica koja je rođena i odrasla u Koceljevi što je bio dovoljan razlog da radnju svog najnovijeg dela smesti upravo u ovu varoš.
Smatra da se čovek, što je stariji, sve više vraća svojim korenima. A njeni su upravo u dolini reke Tamnave.
–Moj otac je rođen ovde, kao i deda i pradeda. Uvek kažem da sam iz Koceljeve. Prve stvari koje vam se u životu dogode, školovanje, uspomene, su najbitniji elementi koji formiraju čoveka. Ja o svakom svom nastavniku, o učiteljici imam najlepše mišljenje jer su to ljudi koji su nas učili i koji su nas formirali. Ljudi se otuđe, ali ne smeju da imaju opravdanje i da ne saznaju nešto o svojim korenima - ističe autorka koja je po zanimanju diplomirani ekonomista zaposlena u Telekomu i za koju je pisanje hobi u kojem se pronašla.
Ona je još u školskim danima pokazivala sklonost ka pisanju i imala je jednu vrstu originalnosti. Kao dete bila je radoznala. Rado je čitala štiva koja su obrađivala istoriju, ali je uživala i u pričama starih lokalnih stanovnika ove varoši koji su okupljenoj deci pripovedali. Kroz njihove priče je saznavala stvari i otkrivala istoriju.
–Sećam se priča mog kuma Bake koji je uživao da okuplja decu i priča priče. Bila je njegova teorija da su se u vreme Turaka seljaci u ovom kraju branili tako što su podizali kočiće i branili Koceljevu koja je po tome dobila ime, a ne po nekakvom knezu Koceljevu ili imenu biljke. Nekadašnji kovač Dragojlo je takođe imao neke interesantne priče i od njih dvojice sam dosta toga čula- otkriva Verica.
U romanu “Sorabi u vanvremenu” radnja konstantno ide ivicom između istorije i mistike. U recenziji se navodi da knjigu možemo nazvati bajkom za odrasle, polufantastičnom pričom kao i da možemo argumentovano tvrditi da se radi o istorijski značajnom periodu jednog naroda. Ali za šta god da se čitalac odluči priča će poneti epitet neobične. Autorka poručuje da je u pitanju istorijska fikcija jer u knjizi ima mnogo istorijskih elemenata, ali i onoga što je svojom maštom nadogradila.
–Kada sam počela da pišem imala sam jednu ideju, ali je to onda otišlo u nekom drugom smeru. Najpre sam imala ideju da pišem o hajdučiji u ovom kraju. Glavni lik je trebao da bude hajduk Josovac koji je dolazio za vreme kad je Janko Veselinović bio predsednik opštine Koceljeva. Govori se da je ovde imao svoje jatake. Međutim, pročitala sam neka dela kustosta muzeja u Koceljevi Zorana Živanovića i naišla na podatak da je upravo na mestu gde se nalazi stara crkva, odnosno kapela preko puta lokalnog groblja u kraju u kojem sam odrasla, nekada možda postojao manastir Rožanjac. To me je podsetilo na priču iz detinjstva da su se tu naši vojnici pričestili pred odlazak u kosovski boj i tema je otišla u nekom drugom smeru. Otvorile su se neke druge priče i odlučila sam da se bavim srednjovekovnom tematikom - kaže Verica Žugić.
Smatra da sve što nam u životu treba možemo naći u svom okruženju. I lek u bolesti. I snagu za borbu. Ali sve zavisi od toga koliko je čovek spreman da razume, da se opusti i prepusti i prirodi i ljudima oko sebe. Sve zavisi koliko čovek veruje!
V.Bošković
Najnoviji broj
25. april 2024.
