Berza

  • aero 896 ▲ 3,11%
  • dinnpb 3.622 ▼ -0,77%
  • enhl 645 ⚫ 0,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • kmbnpb 1.298 ▲ 0,23%
  • mtlc 2.000 ▲ 0,05%
  • niis 683 ▲ 0,44%
  • slmh 4.500 ⚫ 0,00%
  • utsi 1.300 ▼ -13,33%
(20. septembar 2018.)
POLA VEKA STUDENTSKIH DEMONSTRACIJA 1968.

VELjKO, SETI SE ŠPANIJE!!!

Decenija u kojoj se menjao svet, atmosfera vremena osvajala planetu. Protesti idealista, za pravednije, više, golobalne ciljeve. Broz prepoznao moć televizije. Značaj vidljiv na polju kulture i stvaralaštva
VELjKO, SETI SE ŠPANIJE!!!
Crno-beli video zapisi, sekvence iz Kalifornije, Londona, Pariza, Berlina, Beograda, kulise su u aneksu Biblioteke šabačke. Vizuelno obasipaju posmatrače, kupuju pažnju mlađih, a starijima potpiruju sećanje. Zbori se o studentskim protestima 1968. Govore nama, a kao da razgovaraju, jedni iz drugih ishode, sećanja učesnika i lekcije, odnosno istraživanja, naučeno i memoari. Iza mikrofonom zbore Dobrilo Arantitović (D.A.), učesnik i dr Predrag Marković (P.M.) istoričar.
P.M: Posle apolitičnih 50-ih godina, 60-e su doba kada sazreva generacija “baby boomers”, mladi rođeni posle rata koji žive u izuzetno dobrim ekonomskim uslovima. Oni su bogati, spokojni, ali željni znanja, mladi intelektualci, idealisti. Bogataška deca “Berklija” se bune protiv zlodela svoje vojske u Vijetnamu, nije to strah od mobilizacije, jer u SAD studente ne mobilišu, zakon ne dozvoljava. U Francuskoj hoće pravdu, mir, isto u Berlinu, Londonu, u Beogradu... kod nas nema nacionalizma, četnika, ustaša, klerikalaca, već mladi koji optužuju starije da su izdali ideale, da su načela socijalizma pogazili, deca se bune protiv očeva.
D.A: Klica je nikla još 22. decembra 1966. U sali “Heroja” na Filološkom fakultetu održana je tribina o zločinima američke vojske u Vijetnamu. Bili su tu i Ivo Andrić, Dobrica Ćosić i drugi intelektualci. Kuljalo je u našoj javnosti, hteli su ljudi da izraze protest, a vlast se uplašila, procenili su da je moguć napad na Američku čitaonicu. Posle tribine smo krenuli mirno ka Studentskom domu. Na putu do stanice sačekao nas je kordon policije, prvo nas je zaustavio, a potom krenuo na nas. Bežali smo kroz “Vuka Karadžića”, “1.300 kaplara” i “Đure Jakšića” i izbili u Knez Mihailovu, a tamo policijski odred konjice, krenuo je i on ka nama... nisam dobio udarac, ali sam dobio lekciju da nam sistem počiva na sili i zauvek sam izgubio poverenje u Tita, partiju, vlast...
P.M: Posle neuspelih privrednih reformi, neuspešnog uvođenja tržiša i odlaska velikog broja ljudi na rad u inostranstvo, generacije koje dolaze su gubile poverenje u državu, gledali su raslojavanje, nepravedno bogaćenje, znali su kako diploma više nije garant posla. Rasli su na idealima i hteli su da oni ponovo budu izdignuti na pijedestal, iznad materijalnog, ličnog interesa. To su oni transparenti: “Točak mercedesa nije točak revolucije” i “Nećemo da nas izvozite kao govedinu”
D.A: U Studenstkom domu su bila deca radnika, seljaka, siromašnijih ljudi, ali mladi koji su iskreno verovali u budućnost. Još pre čuvenog nadvožnjaka, jedne noći, posle naizgled malog sukoba studenata i policije, krenuli smo ka zgradi SIV-a. Sukob je pojačao svest o disproporciji uslova u kojima mi živimo i školujemo se i bogatstva onih iznad nas. Još smo verovali da će nas “gore” bar neko razumeti. Tu noć su se čuli pucnji, možda i ćorci, ali nismo smeli da rizikujemo, kasnije je Nikola Bugarčić rekao kako nije policija pucala, već penzionisana vojna lica iz susednih zgrada, samoinicijativno, zaista misleći da mi napadamo državu...
P.M: De Gol je u Francuskoj razmatrao mogućnost da se pošalju padobranci na studente, u Britaniji se razmatra opcija slanja vojske, a u SFRJ vlast ima više sluha. Uradili su, za sve nezamislivo, visoki funkcioneri dolaze među okupljene. Miloš Minić, predsednik Skupštine Srbije, koji je čak dobio i batine jer ga milicajac nije prepoznao i Veljko Vlahović, predsednik beogradskih komunista, veteran Španskog građanskog rata...
D.A: U napetoj atmosferi tog jutra govornica je postao jedan dvotonac. Kada je mikrofon uzeo Veljko Vlahović, usledio je aplauz. Za većinu je on bio simbol borbe, žrtve za ideale. Čuli su se povici: “Veljko, seti se mladosti, seti se Španije!!!”, govorio je, ali kada je neko dobacio “Veljko, vodi nas”, odgovorio je “Drugovi, gde da vas vodim?”. Time je pokazao da ništa ne razume i da se neće “setiti” ničega. Kada je on sišao, ubrzo se čula komanda “Udri”. U tom metežu sam se našao blizu Minića i čuo sam kako govori: “Ko je naredio ovo, ne sme se tući narod”. Jedan student je prišao, uhvatio ga za vrat i vikao: “Ti si naredio, nemoj sada da se praviš”. Kroz nestajući dah Minić je odgovorio: “Nisam ja drugovi”. Posle je krenuo sa nama ka Domu, obećao da sutradan podnosi ostavku i traži da se utvrdi ko je naredio batinanje. Gledali smo ga na televiziji dan kasnije, ni reči o ostavci i bilo čemu što je obećao.
P.M: Šok za sve je smelost da se napadne Narodna milicija, to je velika promena... U periodu od nekoliko dana posle sukoba, a pre govora Tita na televiziji, ko je bio na protestima imao je priliku da vidi neverovatnu eksploziju kreativnosti. Stevo Žigon je kazivao “Danteovu smrt”, govorio je kao Robespjer, a da se govor potpuno uklapao u trenutak. Nikola Milošević je pravio neverovatan barometar štampe i pisanja novina o protestima...
D.A: U jednom trenutku je glumac Ljuba Tadić počeo da govori stihove: “Razvilo se crno vreme opadanja, nabujao šljam i razvrat i poroci...”, mislili su mnogi da je to stvarao neki savremenik, a ne Dis još 1910. godine...svemu je došao kraj 9. juna...
P. M: Iako je Tito već bio u godinama neverovatno je osetio moć televizije. Održao je čuveni govor pred TV kamerama. To je mlak, loš govor, neke reči teško izgovara, ali reflektuje harizmu, napada svoje saradnike, brani studente, smiruje situaciju kako nije umeo niko u svetu...
D.A: Svi smo slušali. Ranije sam izgubio poverenje u njega i vlast i vrlo sumnjičavo sam dočekao kraj. No, povelo se kozaračko kolo, čulo se odobravanje i tu je bio kraj. On je rekao da je 90% poštena, dobra omladina, a ubrzo su 10 i 90 zamenili mesta...
Borba za ideale
P.M: Prostesti 1968. godine su istorijski po više aspekata. U Evropi, Americi i Japanu doveli su do promene dominantne kulture. Ideja protesta studenata ili bilo koga drugog u Nemačkoj i Japanu bila je tamošnjoj vlasti nezamisliva, prosto nije pripadala njihovim kulturnim vrednostima. U Jugoslaviji su to poslednji nenacionalni protesti, a sve zajedno obavio je taj “duh vremena”, jedinstvenost zahteva u celom svetu, zasnovanih na idealima. Mladi su želeli pravedniji svet, šansu za sve, mir, prestanak patnji, ratova, agresija, nisu imali nijedan utilitaristički zahtev. Verovali su u pravdu za planetu.

Posle protesta
D.A: Bio je jun, posle smirivanja situacije čekao nas je ispitni rok. Kada smo završili sa ispitnim obavezama, otišli smo kućama, a kada smo se vratili saznali smo da su tokom leta rapsuštene organizacije studenata, svi profesori isključeni iz partije. Ostala je mogućnost povratka, ali samo uz drugačiju proceduru gde se moralo izjasniti o letošnjim događajima.
P.M: Osveta režima je bila još izraženija u manjim sredinama, ostali su zapisani svi predvodnici protesta. Istovremeno je velika energija i kreativnost mladih kod nas usmerena, pre svega, na umetnosti. Počela je izgradnja Studentskog kulturnog centra (tamo je bio Dom UDBE ranije), nastajala su važna dela u slikarstvu, umetnički performansi dobijaju na značaju, izgrađen je Dom kulture “Studentski grad”.
D. Blagojević

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa