KOLEBA DRAGOG NIGIĆA IZ DUBLjA STARA DVA VEKA
Odhranila pet generacija
Iz njenog dimnjaka viori plavičasti dim, znak života. Sve okolne nisu odolele “zubu vremena” i odluci naslednika da na drugom mestu potraže svoju sreću
Ako je istina da su kolebe(kovanica reči ko i leba) simbol jednog vremena u kojem su se rađale legende, kao što piše ugledni mačvanski novinar, počivši Stevan Stanić iz Tabanovića, onda je u Mačvi sve manje legendi i sve manje koleba.
Jedna od njih u dubljanskom ataru Lipovac, još odoleva “zubu vremena”, a stara je kažu dva veka i odhranila pet generacija. To je koleba Dragog i njegove supruge Vesne Nigić, koji, nekoliko kilometara dalje u selu, gde žive sinovi Andrija i Miroslav i unučad Mihailo i Marko, imaju još tri kuće. Koleba mu je najdraža, tvrdi starina. Tu sa suprugom stanuje cele godine, a deca i unučad su im najdraži gosti. Istina, svraćaju i drugi, najčešće kada obrađuju obližnje njive, a ne retko dolaze specijalno, kad Nigići prave kakvo slavlje.
Ponosno ističu da u kolebi vode čitav život. Dodaju da imaju gotovo sve što im treba, a nisu ni zahtevni. Deda Dragi kaže da je ovde rođen 1955. godine. Odavde je pohađao školu u selu. “Zamomčio se” i oženio. U ovoj staroj građevini od cigle, drveta i blata, pokrivenoj “biberovim” crepom, živeo je njegov otac, deda, pradeda. Okolo kolebe su njive, šuma, naziru se kuće u selu i proplanak Cera.
- Sejemo najviše kukuruz i pšenicu ali i sve drugo što nam je potrebno, a možemo da proizvedemo. Ovde gajimo svinje, goveda, kokoške, budije, patke, guske... Imamo vurunu za pečenje hleba, gradnicu u kojoj sadimo povrće. To sve u granicama naših potreba, kaže domaćin.
Njegova “hraniteljka”, kako u ovom kraju vole da kažu za kolebe, sastoji se iz dve male prostorije. Sve je ukusno složeno i čisto. Tu su i dva šporeta na drva. Jedna sijalica obasjava mali prostor. Televizor, radio... Sve radi na akumlator. Po podu su prostrte raznobojne krpare. Dva kreveta, prekrivena ćilimima istkanim od vune.
Nigići naglašavaju da rade koliko im je potrebno i niskim se ne takmiče. Ranije je u ovom ataru bilo puno koleba.
- Ne retko smo se družili. Uz pečene bundeve igrali mice. Žene su obično prele i nešto “čavrljale”. Sklapani su u kolebi i bračni sporazumi, prepričavane razne dogodovštine, čula se pesma i šala, dodaje Dragi.
Danas je mnogo toga drugačije. Vreme ruši kolebe u Mačvi. Tako je bilo i sa kolebama Nigića komšija. Naslednici su otišli “trbuhom za kruhom”, često da traže bolje uslove za život i rad.
- Raduje me što i unuci vole da su ovde. Verujem u budućnost naše kolebe, bez obzira što je ovde ostala sama. Ja je neću napustiti, a verujem ni moji naslednici, zaključuje na kraju deda Dragi.
Jedna od njih u dubljanskom ataru Lipovac, još odoleva “zubu vremena”, a stara je kažu dva veka i odhranila pet generacija. To je koleba Dragog i njegove supruge Vesne Nigić, koji, nekoliko kilometara dalje u selu, gde žive sinovi Andrija i Miroslav i unučad Mihailo i Marko, imaju još tri kuće. Koleba mu je najdraža, tvrdi starina. Tu sa suprugom stanuje cele godine, a deca i unučad su im najdraži gosti. Istina, svraćaju i drugi, najčešće kada obrađuju obližnje njive, a ne retko dolaze specijalno, kad Nigići prave kakvo slavlje.
Ponosno ističu da u kolebi vode čitav život. Dodaju da imaju gotovo sve što im treba, a nisu ni zahtevni. Deda Dragi kaže da je ovde rođen 1955. godine. Odavde je pohađao školu u selu. “Zamomčio se” i oženio. U ovoj staroj građevini od cigle, drveta i blata, pokrivenoj “biberovim” crepom, živeo je njegov otac, deda, pradeda. Okolo kolebe su njive, šuma, naziru se kuće u selu i proplanak Cera.
- Sejemo najviše kukuruz i pšenicu ali i sve drugo što nam je potrebno, a možemo da proizvedemo. Ovde gajimo svinje, goveda, kokoške, budije, patke, guske... Imamo vurunu za pečenje hleba, gradnicu u kojoj sadimo povrće. To sve u granicama naših potreba, kaže domaćin.
Njegova “hraniteljka”, kako u ovom kraju vole da kažu za kolebe, sastoji se iz dve male prostorije. Sve je ukusno složeno i čisto. Tu su i dva šporeta na drva. Jedna sijalica obasjava mali prostor. Televizor, radio... Sve radi na akumlator. Po podu su prostrte raznobojne krpare. Dva kreveta, prekrivena ćilimima istkanim od vune.
Nigići naglašavaju da rade koliko im je potrebno i niskim se ne takmiče. Ranije je u ovom ataru bilo puno koleba.
- Ne retko smo se družili. Uz pečene bundeve igrali mice. Žene su obično prele i nešto “čavrljale”. Sklapani su u kolebi i bračni sporazumi, prepričavane razne dogodovštine, čula se pesma i šala, dodaje Dragi.
Danas je mnogo toga drugačije. Vreme ruši kolebe u Mačvi. Tako je bilo i sa kolebama Nigića komšija. Naslednici su otišli “trbuhom za kruhom”, često da traže bolje uslove za život i rad.
- Raduje me što i unuci vole da su ovde. Verujem u budućnost naše kolebe, bez obzira što je ovde ostala sama. Ja je neću napustiti, a verujem ni moji naslednici, zaključuje na kraju deda Dragi.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
18. april 2024.
