КОЛЕБА ДРАГОГ НИГИЋА ИЗ ДУБЉА СТАРА ДВА ВЕКА
Одхранила пет генерација
Из њеног димњака виори плавичасти дим, знак живота. Све околне нису одолеле “зубу времена” и одлуци наследника да на другом месту потраже своју срећу
Ако је истина да су колебе(кованица речи ко и леба) симбол једног времена у којем су се рађале легенде, као што пише угледни мачвански новинар, почивши Стеван Станић из Табановића, онда је у Мачви све мање легенди и све мање колеба.
Једна од њих у дубљанском атару Липовац, још одолева “зубу времена”, а стара је кажу два века и одхранила пет генерација. То је колеба Драгог и његове супруге Весне Нигић, који, неколико километара даље у селу, где живе синови Андрија и Мирослав и унучад Михаило и Марко, имају још три куће. Колеба му је најдража, тврди старина. Ту са супругом станује целе године, а деца и унучад су им најдражи гости. Истина, свраћају и други, најчешће када обрађују оближње њиве, а не ретко долазе специјално, кад Нигићи праве какво славље.
Поносно истичу да у колеби воде читав живот. Додају да имају готово све што им треба, а нису ни захтевни. Деда Драги каже да је овде рођен 1955. године. Одавде је похађао школу у селу. “Замомчио се” и оженио. У овој старој грађевини од цигле, дрвета и блата, покривеној “биберовим” црепом, живео је његов отац, деда, прадеда. Около колебе су њиве, шума, назиру се куће у селу и пропланак Цера.
- Сејемо највише кукуруз и пшеницу али и све друго што нам је потребно, а можемо да произведемо. Овде гајимо свиње, говеда, кокошке, будије, патке, гуске... Имамо вуруну за печење хлеба, градницу у којој садимо поврће. То све у границама наших потреба, каже домаћин.
Његова “хранитељка”, како у овом крају воле да кажу за колебе, састоји се из две мале просторије. Све је укусно сложено и чисто. Ту су и два шпорета на дрва. Једна сијалица обасјава мали простор. Телевизор, радио... Све ради на акумлатор. По поду су прострте разнобојне крпаре. Два кревета, прекривена ћилимима истканим од вуне.
Нигићи наглашавају да раде колико им је потребно и ниским се не такмиче. Раније је у овом атару било пуно колеба.
- Не ретко смо се дружили. Уз печене бундеве играли мице. Жене су обично преле и нешто “чаврљале”. Склапани су у колеби и брачни споразуми, препричаване разне догодовштине, чула се песма и шала, додаје Драги.
Данас је много тога другачије. Време руши колебе у Мачви. Тако је било и са колебама Нигића комшија. Наследници су отишли “трбухом за крухом”, често да траже боље услове за живот и рад.
- Радује ме што и унуци воле да су овде. Верујем у будућност наше колебе, без обзира што је овде остала сама. Ја је нећу напустити, а верујем ни моји наследници, закључује на крају деда Драги.
Једна од њих у дубљанском атару Липовац, још одолева “зубу времена”, а стара је кажу два века и одхранила пет генерација. То је колеба Драгог и његове супруге Весне Нигић, који, неколико километара даље у селу, где живе синови Андрија и Мирослав и унучад Михаило и Марко, имају још три куће. Колеба му је најдража, тврди старина. Ту са супругом станује целе године, а деца и унучад су им најдражи гости. Истина, свраћају и други, најчешће када обрађују оближње њиве, а не ретко долазе специјално, кад Нигићи праве какво славље.
Поносно истичу да у колеби воде читав живот. Додају да имају готово све што им треба, а нису ни захтевни. Деда Драги каже да је овде рођен 1955. године. Одавде је похађао школу у селу. “Замомчио се” и оженио. У овој старој грађевини од цигле, дрвета и блата, покривеној “биберовим” црепом, живео је његов отац, деда, прадеда. Около колебе су њиве, шума, назиру се куће у селу и пропланак Цера.
- Сејемо највише кукуруз и пшеницу али и све друго што нам је потребно, а можемо да произведемо. Овде гајимо свиње, говеда, кокошке, будије, патке, гуске... Имамо вуруну за печење хлеба, градницу у којој садимо поврће. То све у границама наших потреба, каже домаћин.
Његова “хранитељка”, како у овом крају воле да кажу за колебе, састоји се из две мале просторије. Све је укусно сложено и чисто. Ту су и два шпорета на дрва. Једна сијалица обасјава мали простор. Телевизор, радио... Све ради на акумлатор. По поду су прострте разнобојне крпаре. Два кревета, прекривена ћилимима истканим од вуне.
Нигићи наглашавају да раде колико им је потребно и ниским се не такмиче. Раније је у овом атару било пуно колеба.
- Не ретко смо се дружили. Уз печене бундеве играли мице. Жене су обично преле и нешто “чаврљале”. Склапани су у колеби и брачни споразуми, препричаване разне догодовштине, чула се песма и шала, додаје Драги.
Данас је много тога другачије. Време руши колебе у Мачви. Тако је било и са колебама Нигића комшија. Наследници су отишли “трбухом за крухом”, често да траже боље услове за живот и рад.
- Радује ме што и унуци воле да су овде. Верујем у будућност наше колебе, без обзира што је овде остала сама. Ја је нећу напустити, а верујем ни моји наследници, закључује на крају деда Драги.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
