SELO NEKAD I SAD
RUMENA JABUKA
Jesen zlaćanih boja početak je i brojnih slava koje u ćilimu tradicije okupljaju najbliže u familiji i u čelu stola zar reći kum. Stari kum naslednik već petu generaciju iz susednog sela dok beše držeći sedlao belca a potom zarana pešice i dolazio zar i reći prvi. A dugo čekao da mu jabuke uzre a najlepšu rumenu ko devojački obrazi nosio kumu da čeljad budu zdrava i vino i komovicu i već pomalo zaboravljenu Divku koja beše preteča brojnih hit kafa. Sedeo u čelu od lomljenja kolača do kasno u noć a potom gladeći brke punio na odlasku lulu hercegovačkim duvanom i nestajao u tamu. Potom je druženje bilo opuštenije jer kum je bio sve na zemlji.
Nekada bilo. Sada novokomponovani običaji, govore na otkupnom mestu mleka utiske sa tek prošle slave, sve je obilje trpeze a sveća ko prskalica od nekog čudnog materijala. Kum pokušava održati tradiciju ali avaj.Tek je proteklo sečenje kolača i društvo se ponapilo politika uze čelo svega ali bogami i Rijaliti jedan po jedan ili što rekoše u Posavotamnavi “Prija li ti”. U dane kad posla nema u selima je, tvrdi šeret, pustoš jer treba ispratiti sve što se izdogađalo a potom na mleku u šalu pretočiti. Ima i protivnika pogrdnog poimanja svega ali vremešni brkajlija dade ton tvrdnjom da je odvajkada taj “Prija li ti” bio u nama i pre onih koji ga izmisliše a jeli su golim rukama a mi pozlaćenim priborom. Samo tada je taraba bila fotelja a ekran noć i sve u svojim skutima krije. Od ašikovanja i skrovitih dogovora posle nadnice. Ali priča se komplikovala jer je neko čuo gde se sastanak zakazao pa stigo ranije. U mrklom mraku su nova pokolenja u zabuni začinjana baš kao o njihovom im Rijalitiju, zaklučivao šeret .
Tek milošte su priča za sebe. Nekada se znalo da plećka ide kumu i tako redom. Bilo je skromno a sada je kesa koja se menjala iz ruke u ruku bila kao ona iz supermarketa. Vreme nosi svoje običaje. Istina i sada se kao u stara dobra vremena pitalo i za stado i za urađeno u njivi i za rod i za ljutu koja se ispekla. Nekada o brojnim svadbama koje su planirane a sada o tek svakog trećeg leta o veselju a u rečenom skupu sa početka priče sve oči bile uprte u blizance koje je dobio unuk domaćina i ponosno nosio da ih stari kum pomiluje po glavi i blagosilja. Beše tu i neki dinar, pardon evro.
Domaćice su ostale nepromenjenih obaveza kroz vekove. Obilje posla da sve ide po redu i završi se od patišpanje do brojnih torti ovih dana čija je imena teško popamtiti. U selima se proredile stare kuće gde se znalo da uz nasleđeni veliki astal sve stoji od ikone sveca zaštitnika netaknuto od pradede i samo se uredi za slavski dan.
Opet novije slave usled obilja gostiju i gostuju u većim prostorima, doseti se neko. Pa slava dobija nivo ispraćaja, punolestva i sličnog i ko zna šta nas sve čeka u letima koja dolaze vele stari koji svikli na poštovanje i tradicije i starina sada smišljaju šale poput Obrada iz Posavotamnave koji veli da iz leta u leto za stolom sedi sve bliže iskraju klupe tako da se samo nada da neće dočekati godinu da za njega mesta nema. Ponapiti i za pesmu raspoloženi sede blizu prednjem čelu pa ih je teško i raspoznati i prisetiti se kakav rod behu. Jer obilje para ili ti prazan buđelar određuju i mesto za stolom. Čudno neko vreme ili beše ono staro, prepuštamo sud vama.
Mnogi se hvale urađenim stajama, ranilima i šupama kupljenom mehanizacijom i stadom za nekada veće zadruge. Samo se kuće proredile i kao po tradiciji uz sećanje na dedove kuće u kojima se izrađaše generacije otvore se na dan slave, red obavi i u duboku noć svi raziđu uz pozdrav, do narednog leta.
Kum iz priče i rumena jabuka odlaze u zaborav a mnogo bi trebalo da se opiše Divka i varena rakija sa kockom šećera u mašicama. Ko je jednom pio nije zaboravio. Ni vino i komovicu starog kuma koji je duvan palio na odlasku poštujući voštanicu i sveca. Ikona nasleđena par vekova ranije dok behu momci i praded i ded koja i sad dično stoji gde je od Boga rečeno da opominje . Mnogima i pomaže da u Rijaliti vreme shvate šta nas je to održalo uz tarabu i sastanke iz prisećanja.
A da je tako ne sumnjamo da će iz ove priče najduže u sećanju ostati upravo rumena jabuka.
Nekada bilo. Sada novokomponovani običaji, govore na otkupnom mestu mleka utiske sa tek prošle slave, sve je obilje trpeze a sveća ko prskalica od nekog čudnog materijala. Kum pokušava održati tradiciju ali avaj.Tek je proteklo sečenje kolača i društvo se ponapilo politika uze čelo svega ali bogami i Rijaliti jedan po jedan ili što rekoše u Posavotamnavi “Prija li ti”. U dane kad posla nema u selima je, tvrdi šeret, pustoš jer treba ispratiti sve što se izdogađalo a potom na mleku u šalu pretočiti. Ima i protivnika pogrdnog poimanja svega ali vremešni brkajlija dade ton tvrdnjom da je odvajkada taj “Prija li ti” bio u nama i pre onih koji ga izmisliše a jeli su golim rukama a mi pozlaćenim priborom. Samo tada je taraba bila fotelja a ekran noć i sve u svojim skutima krije. Od ašikovanja i skrovitih dogovora posle nadnice. Ali priča se komplikovala jer je neko čuo gde se sastanak zakazao pa stigo ranije. U mrklom mraku su nova pokolenja u zabuni začinjana baš kao o njihovom im Rijalitiju, zaklučivao šeret .
Tek milošte su priča za sebe. Nekada se znalo da plećka ide kumu i tako redom. Bilo je skromno a sada je kesa koja se menjala iz ruke u ruku bila kao ona iz supermarketa. Vreme nosi svoje običaje. Istina i sada se kao u stara dobra vremena pitalo i za stado i za urađeno u njivi i za rod i za ljutu koja se ispekla. Nekada o brojnim svadbama koje su planirane a sada o tek svakog trećeg leta o veselju a u rečenom skupu sa početka priče sve oči bile uprte u blizance koje je dobio unuk domaćina i ponosno nosio da ih stari kum pomiluje po glavi i blagosilja. Beše tu i neki dinar, pardon evro.
Domaćice su ostale nepromenjenih obaveza kroz vekove. Obilje posla da sve ide po redu i završi se od patišpanje do brojnih torti ovih dana čija je imena teško popamtiti. U selima se proredile stare kuće gde se znalo da uz nasleđeni veliki astal sve stoji od ikone sveca zaštitnika netaknuto od pradede i samo se uredi za slavski dan.
Opet novije slave usled obilja gostiju i gostuju u većim prostorima, doseti se neko. Pa slava dobija nivo ispraćaja, punolestva i sličnog i ko zna šta nas sve čeka u letima koja dolaze vele stari koji svikli na poštovanje i tradicije i starina sada smišljaju šale poput Obrada iz Posavotamnave koji veli da iz leta u leto za stolom sedi sve bliže iskraju klupe tako da se samo nada da neće dočekati godinu da za njega mesta nema. Ponapiti i za pesmu raspoloženi sede blizu prednjem čelu pa ih je teško i raspoznati i prisetiti se kakav rod behu. Jer obilje para ili ti prazan buđelar određuju i mesto za stolom. Čudno neko vreme ili beše ono staro, prepuštamo sud vama.
Mnogi se hvale urađenim stajama, ranilima i šupama kupljenom mehanizacijom i stadom za nekada veće zadruge. Samo se kuće proredile i kao po tradiciji uz sećanje na dedove kuće u kojima se izrađaše generacije otvore se na dan slave, red obavi i u duboku noć svi raziđu uz pozdrav, do narednog leta.
Kum iz priče i rumena jabuka odlaze u zaborav a mnogo bi trebalo da se opiše Divka i varena rakija sa kockom šećera u mašicama. Ko je jednom pio nije zaboravio. Ni vino i komovicu starog kuma koji je duvan palio na odlasku poštujući voštanicu i sveca. Ikona nasleđena par vekova ranije dok behu momci i praded i ded koja i sad dično stoji gde je od Boga rečeno da opominje . Mnogima i pomaže da u Rijaliti vreme shvate šta nas je to održalo uz tarabu i sastanke iz prisećanja.
A da je tako ne sumnjamo da će iz ove priče najduže u sećanju ostati upravo rumena jabuka.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
