SELO NEKAD I SAD
MAGAZA KOD TRI BRATA
Sadašnjost u selu podrazumeva, barem u dekorativnom smislu, po neki detalj koji seća na pretke. I kao po pravilu tu je magaza koja nas je odhranila generacijama i mnogo pre opevane proje i sira.
Bilo je itekako teško sve to smetnuti sa uma pa eto malo po malo niče u raskošnom savremenom dvorištu magaze ali gizdave kao prelepo sećanje. Zar i reći na nekom bregu ili pak na temeljima prastare koju je đed klesao i od prve daske do maija svojom rukom uradio.
Uz kafu i rakiju, tek da ne bude udovica, vole reći stari, jer kafa sama ma bila i divka bez jesenje prepečenice nije pažnje vredna. I počinje priča u selu Pocerine gde je tik uz kuću gde posedesmo i probesedismo nikla magaza. Više je ličila na zamak u drvetu uz vajat vršnjak Trampove države. Postariji domaćin požali se na sluh i zapita a koja je to država trapava... Kamo sreće da jeste. Ukrasila dvorište i priča novu priču o imanju i letu koje je đed Stanko pričao potomcima da baš tako biti mora jer starine je delom duše zavredeše. I još sijaset se ispriča ali rakija je izbrisala trag detalja pa se autor ne odbijajući red kafe red rakije pozaboravi. Ljudi smo...
I krete priča o magazi ali ne bilo kojoj i bilo kakvoj. Kao u pripovedanju vremena tri brata se uputiše stazama života u tri pravca. Jedan da u rodnom selu ore brazdu trajanja, drugi preko bare da sneva most kojim će se zavičaju vratiti i treći koji se baci na nauke i vasceli svet vide ali po narodnoj kući dođe. Neko bi reko kasno Marko na Kosovo dođe pošto je tekao suton života u sve tri već starine. Ali svaki novi dan su se podmlađivali uz iće i piće i priče kojih su se uželeli. Jedan san sve odredi.
Pradeda došao potomku u san od livadskog cveća i prekim pogledom upro prst ni reč ne zboreći. Teško onom ko shvatio nije, reče jedan od braće tumačeći san uz satlik mučenice. I pade odluka da se podigne magaza na mestu gde beše stara a i inja trajanja se oslobodi kruška Takuša. Izgorela već davno pa je magazu čekalo suđeno mesto. Ali nikako se nisu mogli osloboditi sna. Delove starih magaza pronađoše u okolnim selima i trem učiniše da bude ko nekada kada se za vršaja pšenica unosila ramenima kršnih momaka koji su na tremu odmarali. I naravno pili blagu od desetak gradi. Vode se u vršaju retko ko latio izuzimajući studen iz suda prelepe devojke. Kako se lepe navike nikad ne menjaju odkomentarisa šeret.
Prolazili dani a magaza niče, i maije se izmazaše pa osta da se ukrasi kakva u sećanju beše a u nju unese sve po redu. Stari nanin krevet, šporet tučani, sijaset naćuva i vretena, tronožaca, starih slika i prozora sa urušenog vajata iz susednog sela da bi se moglo u njoj živeti. Ponosni na rad i uživanje, braća dobrano u devetoj deceniji, nadali se da će neko đeda usniti. Prođoše dani i na krsnu slavu Đurđevdan, dođe đed u gunju, namršten i u odlasku samo besno klimnu glavom pokazujući tri prsta. Najstariji od braće do uranka srećan shvati. Najpismeniji lati se prastarog pisma i na vekovnoj dasci ispisa Magaza kod tri brata...
Sad da li je đed baš to hteo ili je imao druge misli tek više ga za života ne usniše. Šta se u beskraju večnosti desilo, reče nadahnuto pripovedak iz mase pod starom trešnjom, to će teško ko svedočiti ali magaza i sad lepa kao tek isklesana drema na istom mestu. Da dane nekad i sad spaja i da besedi o lepoti koja ne poznaje vreme već prkosi i patinom i svežinom tri puna srca koje je iz sna u san na zemlji pretvoriše.
I tu nije kraj. Tragom predaka potekoše pradedovskom ognjištu u sinovi i unuci i tako redom. O Đurđevdanu ima ih na desetina a rakija iz đedovog bureta... Sad da sudite o svemu prepuštamo vama. Nekome preterano idilično, nekome najbliže onome što vreme nosi a nekome opet verno urađenom pošto se magaza može i dan danas videti bez ijedne oronule daske. Patina sna ih čuva dodaje besednik gde ni prst vremena nema šanse. I pitanje koje zabeležismo na kraju. Gde su se putevi ukrstili krst časni štiti od zla a gde su se braća udružila izgradili su bedem koji ništa ne da srušiti. Zašto onda u selima ima sve manje čeljadi...
Rekosmo pitanje a da li je teško ili lako odgovor će naći samo braća koja se late prošlosti u kovanju belca koji će nas ionako u beskraj trajanja odneti te odneti. Možda baš preko krova magaze kod tri brata.
Bilo je itekako teško sve to smetnuti sa uma pa eto malo po malo niče u raskošnom savremenom dvorištu magaze ali gizdave kao prelepo sećanje. Zar i reći na nekom bregu ili pak na temeljima prastare koju je đed klesao i od prve daske do maija svojom rukom uradio.
Uz kafu i rakiju, tek da ne bude udovica, vole reći stari, jer kafa sama ma bila i divka bez jesenje prepečenice nije pažnje vredna. I počinje priča u selu Pocerine gde je tik uz kuću gde posedesmo i probesedismo nikla magaza. Više je ličila na zamak u drvetu uz vajat vršnjak Trampove države. Postariji domaćin požali se na sluh i zapita a koja je to država trapava... Kamo sreće da jeste. Ukrasila dvorište i priča novu priču o imanju i letu koje je đed Stanko pričao potomcima da baš tako biti mora jer starine je delom duše zavredeše. I još sijaset se ispriča ali rakija je izbrisala trag detalja pa se autor ne odbijajući red kafe red rakije pozaboravi. Ljudi smo...
I krete priča o magazi ali ne bilo kojoj i bilo kakvoj. Kao u pripovedanju vremena tri brata se uputiše stazama života u tri pravca. Jedan da u rodnom selu ore brazdu trajanja, drugi preko bare da sneva most kojim će se zavičaju vratiti i treći koji se baci na nauke i vasceli svet vide ali po narodnoj kući dođe. Neko bi reko kasno Marko na Kosovo dođe pošto je tekao suton života u sve tri već starine. Ali svaki novi dan su se podmlađivali uz iće i piće i priče kojih su se uželeli. Jedan san sve odredi.
Pradeda došao potomku u san od livadskog cveća i prekim pogledom upro prst ni reč ne zboreći. Teško onom ko shvatio nije, reče jedan od braće tumačeći san uz satlik mučenice. I pade odluka da se podigne magaza na mestu gde beše stara a i inja trajanja se oslobodi kruška Takuša. Izgorela već davno pa je magazu čekalo suđeno mesto. Ali nikako se nisu mogli osloboditi sna. Delove starih magaza pronađoše u okolnim selima i trem učiniše da bude ko nekada kada se za vršaja pšenica unosila ramenima kršnih momaka koji su na tremu odmarali. I naravno pili blagu od desetak gradi. Vode se u vršaju retko ko latio izuzimajući studen iz suda prelepe devojke. Kako se lepe navike nikad ne menjaju odkomentarisa šeret.
Prolazili dani a magaza niče, i maije se izmazaše pa osta da se ukrasi kakva u sećanju beše a u nju unese sve po redu. Stari nanin krevet, šporet tučani, sijaset naćuva i vretena, tronožaca, starih slika i prozora sa urušenog vajata iz susednog sela da bi se moglo u njoj živeti. Ponosni na rad i uživanje, braća dobrano u devetoj deceniji, nadali se da će neko đeda usniti. Prođoše dani i na krsnu slavu Đurđevdan, dođe đed u gunju, namršten i u odlasku samo besno klimnu glavom pokazujući tri prsta. Najstariji od braće do uranka srećan shvati. Najpismeniji lati se prastarog pisma i na vekovnoj dasci ispisa Magaza kod tri brata...
Sad da li je đed baš to hteo ili je imao druge misli tek više ga za života ne usniše. Šta se u beskraju večnosti desilo, reče nadahnuto pripovedak iz mase pod starom trešnjom, to će teško ko svedočiti ali magaza i sad lepa kao tek isklesana drema na istom mestu. Da dane nekad i sad spaja i da besedi o lepoti koja ne poznaje vreme već prkosi i patinom i svežinom tri puna srca koje je iz sna u san na zemlji pretvoriše.
I tu nije kraj. Tragom predaka potekoše pradedovskom ognjištu u sinovi i unuci i tako redom. O Đurđevdanu ima ih na desetina a rakija iz đedovog bureta... Sad da sudite o svemu prepuštamo vama. Nekome preterano idilično, nekome najbliže onome što vreme nosi a nekome opet verno urađenom pošto se magaza može i dan danas videti bez ijedne oronule daske. Patina sna ih čuva dodaje besednik gde ni prst vremena nema šanse. I pitanje koje zabeležismo na kraju. Gde su se putevi ukrstili krst časni štiti od zla a gde su se braća udružila izgradili su bedem koji ništa ne da srušiti. Zašto onda u selima ima sve manje čeljadi...
Rekosmo pitanje a da li je teško ili lako odgovor će naći samo braća koja se late prošlosti u kovanju belca koji će nas ionako u beskraj trajanja odneti te odneti. Možda baš preko krova magaze kod tri brata.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
30. april 2025.
