Bezimeni likovi i beztablični džipovi

Najviše se stide
oni nesrećnici koji su morali da glasaju za njega kao kandidata za predsednika njihove opštine, pošto je poznato da siroti naprednjaci ni u jednom srpskoj opštini i gradu ne smeju da kandiduju bilo kog osim njegove Prvorođene uzvišenosti

Eto, završi se još jedna izborna bruka u Srbiji. Četiri male opštine su morale da pokažu Prvorođenom beskrajnu i bezgraničnu pažnju i poštovanje glasanjem u masovnom broju za zlatno doba u kojem se davimo od miline, sreće i prosperiteta.
Manifestacija bezimenih likova iz Banata i beztabličnih džipova dovela je do novog talasa ideolopoklonstva. U prvom trenutku, i mene je oborila neka posleizborna depresija. Pomislio sam, šta ovo bi, kako je moguće. Progutao sam gorku knedlu poput neiskusnog birača u Srbiji, a onda sam shvatio da je to u Srbiji sasvim moguće. Ovim izborima, međutim, Prvorođeni je počeo sebi da kopa politički grob u kojem će se naći zahvaljujući sopstvenim delima i zaslugama. To što je osvojio 30 i kusur hiljada glasova od 50 i kusur hiljada izašlih na te izbore apsolutno ništa ne znači. Uradio je sve ono čega se iole moralan čovek u Srbiji stidi, a najviše se stide oni nesrećnici koji su morali da glasaju za njega kao kandidata za predsednika njihove opštine, pošto je poznato da siroti naprednjaci ni u jednom srpskoj opštini i gradu ne smeju da kandiduju bilo kog osim njegove Prvorođene uzvišenosti. Zamislite da u izbornom danu bilo gde na svetu, ulicom špartaju džipovi bez saobraćajnih tablica. Da u Šapcu iz Bara krenem vozilom bez registracije ka Karađorđevoj možda bih stigao do bakalina Moce, a onda bi me zaustavili organi reda, oduzeli vozilo, možda i priveli i sa prijavom me prosledili kod sudije. U Švedskoj bi me verovatno poslali na posmatranje zbog činjenice da se usudio da vozim automobil bez tablica. To, međutim, nije moglo da se desi u Lučanima, jer su poslali državnu sekretarku Ministarstva unutrašnjih poslova koja mentalno i te kako podseća na Barbaru sa Studija B. Elem, Barbara iz MUPa imala je zadatak, lično dobijen od prvog čoveka srpske policije, da spreči da slučajno neko ne ometa implementaciju biračkog procesa kada su bezimeni likovi i beztablični džipovi u pitanju. Razlog njenog dolaska u Lučane nije znao ni načelnik policije u ovom mestu. Ni njemu nije bilo poznato zbog čega je ona banula u njegovu policijsku stanicu i to u trenerci, ali mu je veoma brzo postalo jasno.
Naravno da su suptilni i na bilo kakvu vrstu dijaloga nenaviknuti nežni naprednjaci upad opozicije u stanicu policije shvatili kao neku vrstu mini lučanskog udara koja naravno da podrazumeva napad na nežniji pol od nasilnog Čačanina Boška Obradovića. Te napade i nasilje, naravno da su nežni naprednjaci čuli samo u svojim glavama, jer ničega od toga nije bilo. Ljudi su došli da vide šta se desilo sa njihovim saborcem koji se drznu da policiji prijavi pojavu beztabličnih džipova u lučanskom i dragačevskom rejonu.
Siroti mali ministar policije, poput svog Prvorođenog, sakrio se iza žene koju je, kako sam tvrdi, lično on poslao u Lučane. On da stane pred Borka, dajte molim vas, taj bi se ucmizdreo do bola onako nežan i suptilan. Čak je i ostavku ponudio. Pravi muškarci kada nešto hoće da urade, to i urade, ne nude. A, taman onoliko koliko smo udaljeni od demokratije, toliko su i naprednjaci udaljeni od viteštva.