ĐORĐE TEODOROVIĆ, TRENER METALOPLASTIKE
Sve je moguće
Liga slaba, plej of jači nego ikada. Afirmišemo mlade i stvaramo tim na duže staze. Očekujemo još više reprezentativaca. Novine u radu brzo prihvaćene
Pre dve sezone šabačka METALOPLASTIKA nije izborila plej of, prethodne je do šampionskog doigravanja stigla u poslednjem kolu, a sada su „plavi“ nikada ranije obezbedili mesto među najboljima i već sada navijači iščekuju mečeve protiv naših SEHA predstavnika, iščekuju i sanjaju, kao i svi u klubu.
- Teško je reći koji su realni dometi u plej ofu. Imam utisak da je liga Slaba, a plej of da će biti nikada jači. Mi moramo da čuvamo formu, da unapređujemo svaki detalj, da psihički budemo spremni za teške i jake utakmice u kontinuitetu. Da li će to biti dovoljno za tiulu, drugo, treće ili neko niže mesto, jedino parket može pokazati – ističe Đorđe Teodorović, trener Šapčana, verujući da dobri rezultati „čekaju“ i kada bude najvažnije.
Vratili ste se u naš rukomet posle dve decenije i kakav je utisak kada ste upoznali sve ekipe?
-Ne baš dobar, pri tome ne mislim samo na kvalitet, već pre situaciju u kojoj se mnogi timovi nalaze. Nekoliko ekipa se bori za opstanak u Ligi, a još više za egzistencijalni spas. Susrećemo se sa apatijom u nekim mestima i gradovima. Teško je govoriti o evropskom nivou igre igračima kada dođu na utakmicu Super lige, najvišem rangu, gde nema gledalaca, gde je sala prašnjava, neuređena, gde se ljušti boja sa golova. Sve to stvori neki mučan utisak.
Kada se fokusiramo samo na tabelu i samo takmičenje, možemo govoriti o sezoni u kojoj su se izdvojila „tri nivoa“, Pančevo je prvi, Metaloplastika drugi, a potom slede svi ostali.
- Numerički to izgleda tako, no nije baš takav raspon u kvalitetu. Uz Dinamo i nas, možemo govoriti o jakom Novom Pazaru, Kikindi, Partizanu, Spartaku, Šamotu. Naše pobede izgledaju rutinske, no zahteva većina veliku borbu 40, 50 minuta, mora da se zaradi pobeda, borbom i znojem.
Dinamo izgleda „nedodirljivo“?
- U prvom delu su i meni izgledali „neuhvatljivi“. Imaju iskusan, dobar tim, ali i igrače koji nisu došli da privedu karijeru kraju bez ambicija, već naprotiv treniraju i žele neki istorijski uspeh. Ipak, imaju i oni svojih slabosti, mislim da smo im blizu, te se zaista radujem derbiju sredinom marta u Šapcu. Uveren sam da ćemo im parirati, a nadam se i osvojiti bod ili dva.
Došli ste početkom leta i opet gledano kroz brojke, verovatno nemate razloga da budete nezadovoljni?
-Apsolutno. Promenili smo mnogo toga, od sistema priprema, rada, funkcionisanja i strahovao sam kako će se takve promene odraziti, koliko mogu biti prihvaćene, jer sam se trudio da iskustva iz Skandinavije, koliko je moguće, preslikam ovde. Sve se uklopilo brže nego što sam očekivao, odvija se sve prema planu, čak i malo bolje. Zadovoljan sam, mogu reći srećan i ponosan.
Od početka ste isticali ideju afirmacije mladih igrača.
- Zajednička želja svih bila je da stvorimo tim na duže staze. Nismo želeli velika imena u kasnim godinama, već mlade igrače, gladne uspeh i pune želje za afirmacijom. Imala je „Metaloplastika“ odlične mlade i pre mog dolaska, ali zbog godina nisu dobijali mnogo prilike. Odlučili smo da „rizikujemo“, pružimo priliku i da ne bude sav teret na prvoj postavi, već da imamo 12 igrača u takmičarskom ritmu. Prezadovoljan sam dosadašnjim nastupima mladih, no sada slede još teži mečevi gde oni moraju pokazati kvalitet u utakmicama gde je rezultatski pritisak izvestan, neizvesnost konačnog ishoda.
U sastavu imate i dva mlada rukometaša koja već sada imaju zabeležen nastup na Svetskom prvenstvu.
-Neverovatno važno za Vukašina i Milana, ali i za njihove saigrače, klub. Trudimo se da prenesemo iskustva igranja pred punom dvoranom, na najjačim takmičenjima, međutim, reči su jedno, a lični doživljaj nešto poptuno drugo. Mogu li se naći reči dovoljno dobre da opišu svako osećanje igranja pred 16.000 ljudi u Nemačkoj, protiv Nemačke? Njih dvojica su jači za veliko iskustvo, ali i saigračima znači, jer imaju nekoga ko nosi to iskustvo konvertovano u novi kvalitet svakodnevnog rada. Poziv je priznanje i za rad u klubu, a sve naznake govore da bi već na sledećem okupljanju mogli imati još više seniorskih reprezentativaca, možda i dvostruko.
Dve planete
Prethodnih 20 godina ste živeli u Norveškoj, bogatoj zemlji, mnogima ovde primera države ekonomske stabilnosti i snage. Vratili ste se u Srbiju, mnogo toga je različito.
-Kao dva sveta, dve planete, nažalost u tima antipodima Srbija je lošija polovina. Nisam ni slep, ni gluv, vidim i čujem probleme, osećam težinu života, a spas mi je rukomet. Smatram da uspeh u sportu zahteva 24-časovno angažovanje. Trudim se da svaki dan posvetim rukometu, osmislim aktivnosti, mislim o detaljima koje taj dan možemo popraviti, treninzi i dan je pun. To je moj pristup generalno, a u ovakvoj situaciji je tu i „štit“ od svega. Ne mogu da promenim situaciju i zato se trudim da se radom i poslom izolujem koliko mogu.
- Teško je reći koji su realni dometi u plej ofu. Imam utisak da je liga Slaba, a plej of da će biti nikada jači. Mi moramo da čuvamo formu, da unapređujemo svaki detalj, da psihički budemo spremni za teške i jake utakmice u kontinuitetu. Da li će to biti dovoljno za tiulu, drugo, treće ili neko niže mesto, jedino parket može pokazati – ističe Đorđe Teodorović, trener Šapčana, verujući da dobri rezultati „čekaju“ i kada bude najvažnije.
Vratili ste se u naš rukomet posle dve decenije i kakav je utisak kada ste upoznali sve ekipe?
-Ne baš dobar, pri tome ne mislim samo na kvalitet, već pre situaciju u kojoj se mnogi timovi nalaze. Nekoliko ekipa se bori za opstanak u Ligi, a još više za egzistencijalni spas. Susrećemo se sa apatijom u nekim mestima i gradovima. Teško je govoriti o evropskom nivou igre igračima kada dođu na utakmicu Super lige, najvišem rangu, gde nema gledalaca, gde je sala prašnjava, neuređena, gde se ljušti boja sa golova. Sve to stvori neki mučan utisak.
Kada se fokusiramo samo na tabelu i samo takmičenje, možemo govoriti o sezoni u kojoj su se izdvojila „tri nivoa“, Pančevo je prvi, Metaloplastika drugi, a potom slede svi ostali.
- Numerički to izgleda tako, no nije baš takav raspon u kvalitetu. Uz Dinamo i nas, možemo govoriti o jakom Novom Pazaru, Kikindi, Partizanu, Spartaku, Šamotu. Naše pobede izgledaju rutinske, no zahteva većina veliku borbu 40, 50 minuta, mora da se zaradi pobeda, borbom i znojem.
Dinamo izgleda „nedodirljivo“?
- U prvom delu su i meni izgledali „neuhvatljivi“. Imaju iskusan, dobar tim, ali i igrače koji nisu došli da privedu karijeru kraju bez ambicija, već naprotiv treniraju i žele neki istorijski uspeh. Ipak, imaju i oni svojih slabosti, mislim da smo im blizu, te se zaista radujem derbiju sredinom marta u Šapcu. Uveren sam da ćemo im parirati, a nadam se i osvojiti bod ili dva.
Došli ste početkom leta i opet gledano kroz brojke, verovatno nemate razloga da budete nezadovoljni?
-Apsolutno. Promenili smo mnogo toga, od sistema priprema, rada, funkcionisanja i strahovao sam kako će se takve promene odraziti, koliko mogu biti prihvaćene, jer sam se trudio da iskustva iz Skandinavije, koliko je moguće, preslikam ovde. Sve se uklopilo brže nego što sam očekivao, odvija se sve prema planu, čak i malo bolje. Zadovoljan sam, mogu reći srećan i ponosan.
Od početka ste isticali ideju afirmacije mladih igrača.
- Zajednička želja svih bila je da stvorimo tim na duže staze. Nismo želeli velika imena u kasnim godinama, već mlade igrače, gladne uspeh i pune želje za afirmacijom. Imala je „Metaloplastika“ odlične mlade i pre mog dolaska, ali zbog godina nisu dobijali mnogo prilike. Odlučili smo da „rizikujemo“, pružimo priliku i da ne bude sav teret na prvoj postavi, već da imamo 12 igrača u takmičarskom ritmu. Prezadovoljan sam dosadašnjim nastupima mladih, no sada slede još teži mečevi gde oni moraju pokazati kvalitet u utakmicama gde je rezultatski pritisak izvestan, neizvesnost konačnog ishoda.
U sastavu imate i dva mlada rukometaša koja već sada imaju zabeležen nastup na Svetskom prvenstvu.
-Neverovatno važno za Vukašina i Milana, ali i za njihove saigrače, klub. Trudimo se da prenesemo iskustva igranja pred punom dvoranom, na najjačim takmičenjima, međutim, reči su jedno, a lični doživljaj nešto poptuno drugo. Mogu li se naći reči dovoljno dobre da opišu svako osećanje igranja pred 16.000 ljudi u Nemačkoj, protiv Nemačke? Njih dvojica su jači za veliko iskustvo, ali i saigračima znači, jer imaju nekoga ko nosi to iskustvo konvertovano u novi kvalitet svakodnevnog rada. Poziv je priznanje i za rad u klubu, a sve naznake govore da bi već na sledećem okupljanju mogli imati još više seniorskih reprezentativaca, možda i dvostruko.
Prethodnih 20 godina ste živeli u Norveškoj, bogatoj zemlji, mnogima ovde primera države ekonomske stabilnosti i snage. Vratili ste se u Srbiju, mnogo toga je različito.
-Kao dva sveta, dve planete, nažalost u tima antipodima Srbija je lošija polovina. Nisam ni slep, ni gluv, vidim i čujem probleme, osećam težinu života, a spas mi je rukomet. Smatram da uspeh u sportu zahteva 24-časovno angažovanje. Trudim se da svaki dan posvetim rukometu, osmislim aktivnosti, mislim o detaljima koje taj dan možemo popraviti, treninzi i dan je pun. To je moj pristup generalno, a u ovakvoj situaciji je tu i „štit“ od svega. Ne mogu da promenim situaciju i zato se trudim da se radom i poslom izolujem koliko mogu.
D. B.
Najnoviji broj
25. april 2024.
