Krivina u ogledalu
„Gospođa Vesić“
Srbija je obeležila još jednu godinu od brutalnog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Od tog 12. marta 2003. godine prošlo je 16 godina kojih smo, možemo slobodno reći izgubili, protraćili, bacili niz vetar. Kulminacija svega toga izgubljenog je današnja vlast koja nema, ama baš, nijednu jedinu zajedničku stavku sa onim za šta se zalagao Đinđić.
Vrhunac beščašća aktuelne vlasti prema prvom demokratskom premijeru Srbije u 20. veku je orkestrirana onomatopeja naprednjačkih mediokriteta koji se danas kunu u Đinđića i koji su sigurni da bi on danas bio sa Prvorođenim. Predvodnik ove naučne fantastike je aktuelni zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, u narodu odomaćen kao „gospođa Vesić“. Taj „gospođa Vesić“ je delio nekada zajedničke stavove sa Đinđićem, bio mu je jedan od potrebnijih potrčaka. Kada je vreme malo sazrilo, „gospođa Vesić“ je nestao, a potpuno je ukopan sa promenama u Demokratskoj stranci. Vaskrsao ga je Prvorođeni, a u zamenu za to vaskrsenje „gospođa Vesić“ je postao „veći katolik od Pape“.
U sklopu tog i takvog ideolopoklonstva bilo je normalno očekivati rečenicu - „da je Đinđić živ, bio bi zajedno sa Vučićem“. Rekao je to, a da nije ni trepnuo. Jedno pitanje za „gospođu Vesić“ - Kako to da takav političar, vizionar i državnik, kakvog Srbija nije imala u novijoj istoriji, nije bio uz Đinđića već je bio na mračnoj strani? Kako je moguće staviti u istu ravan ta dva čoveka, kada je ovaj što nas danas jaše izjavio da se u životu samo dva puta napio - prvi put kada je Zvezda uzela Kup Šampiona i drugi put kada je ubijen Đinđić. „Gospođo Vesić“ pamtite li te reči svog gazde? A, da li se sećate da je taj vizionar, taj Srbin kakvog majka nikada nije rodila od njega, prelepljivao table sa imenom bulevara koji je poneo časno ime ubijenog premijera sa imenom Ratko Mladić? Ni toga se ne sećate? Naravno da se ne sećate „gospođo Vesić“ kada se istorija u slučaju Prvorođenog računa samo od trenutka kada je radikalski šinjel zamenio sa naprednjačkim stiroporom.
Koliko čovek mora da bude ogavan, ljigav i pokvaren i da tako nešto izjavi, mislim na „gospođu Vesić“? Tom čoveku ništa nije sveto osim ambicije da bude prvi čovek srpske prestonice, što u stvari i jeste bez obzira na činjenicu da Beograd ima legalno izabranog predsednika. Treba imati malo ukusa i u toj odvratnoj politici. Još je Karl Marks rekao da ćete najbolje videti ko je kakav čovek ako mu daš vlast u ruke i poslednjih sedam godina je mnogo toga jasno. Đinđić je na vlast došao posle izbore, a otišao je tako što su ga streljali sa leđa. Dok je cela Srbija plakala i tugovala, Prvorođeni je od sreće pio, a kasnije i prelepljivao ime ulice koja je nazvana po Đinđiću. Pokojni premijer nikada nije nijednu ružnu reč rekao o Prvorođenom, za razliku od Prvorođenog koji je besomučno vređao Đinđića, čak i mrtvog.
Prvorođeni je sada u ofanzivi pod nazivom „Budućnost Srbije. Đinđić je bio u kampanji koja je nazvana „Srbija na dobrom putu“. I dok Prvorođeni svoje pristalice poput stada premešta sa jedne ispaše na drugu, Đinđić sa sobom nije vodio autobuse sa pristalicama i nije montirao skupe bine po uskim ulicama. Ni TV ekipe se nešto nisu pretrgle o izveštavanja sa te kampanje, a u direktnim uključenjima i prekidima programa da i ne govorimo.
Gde li je „gospođa Vesić“ videla bilo kakvu sličnost između Đinđića i Prvorođenog, nejasno je. Taj bezobrazluk i bezobzirnost je nedostojno normalnog čoveka. Za vreme Đinđića su se stvarali novi mediji koji nisu bili njegovi megafoni, nisu se gasile najgledanije emisije, nije stvarao kult ličnosti, nije odgovarao na naručena pitanja, jer ih nije bilo, Srbija je imala nadu. Mediji ga nisu mazili, već su koristili svaku priliku da ga napadnu. Sve kontra onoga što danas Prvorođeni radi.
Možda i najvažnije od svega, Đinđić se nikada ne bi veselio i napio da se njegovom političkom protivniku bilo šta ružno desilo, o tome „gospođa Vesić“ ne govori, a zna da je tako. Kako je to danas moguće da „gospođa Vesić“ verno služi nekoga ko se sa alkoholom veselio zbog ubistva premijera korene ima u nečemu šta zdrav razum ne može da dokuči. Srbija Zorana Đinđića i Srbija Prvorođenog nemaju veze jedna sa drugom i svako ko to ne vidi ima problem sa mentalnim zdravljem.
Sa Prvorođenim na čelu, Srbija nema nikakvu šansu da postane država kakva bi bila da je Đinđić nastavio da radi ono što je radio. Đinđićeve poteze i reforme niko nije razumeo, retko ko ih je podržavao. Srbija je počela da se budi, kao što se i danas budi. Razlika je mnogo, a jedna od njih je i ta što Srbija danas nema nekoga kao što je bio Đinđić, ali ima čoveka koji je poput onoga protiv koga se pokojni premijer borio. I što je najgore - Đinđić nije preživeo Srbiju, a Srbija će teško preživeti Prvorođenog.
Vrhunac beščašća aktuelne vlasti prema prvom demokratskom premijeru Srbije u 20. veku je orkestrirana onomatopeja naprednjačkih mediokriteta koji se danas kunu u Đinđića i koji su sigurni da bi on danas bio sa Prvorođenim. Predvodnik ove naučne fantastike je aktuelni zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, u narodu odomaćen kao „gospođa Vesić“. Taj „gospođa Vesić“ je delio nekada zajedničke stavove sa Đinđićem, bio mu je jedan od potrebnijih potrčaka. Kada je vreme malo sazrilo, „gospođa Vesić“ je nestao, a potpuno je ukopan sa promenama u Demokratskoj stranci. Vaskrsao ga je Prvorođeni, a u zamenu za to vaskrsenje „gospođa Vesić“ je postao „veći katolik od Pape“.
U sklopu tog i takvog ideolopoklonstva bilo je normalno očekivati rečenicu - „da je Đinđić živ, bio bi zajedno sa Vučićem“. Rekao je to, a da nije ni trepnuo. Jedno pitanje za „gospođu Vesić“ - Kako to da takav političar, vizionar i državnik, kakvog Srbija nije imala u novijoj istoriji, nije bio uz Đinđića već je bio na mračnoj strani? Kako je moguće staviti u istu ravan ta dva čoveka, kada je ovaj što nas danas jaše izjavio da se u životu samo dva puta napio - prvi put kada je Zvezda uzela Kup Šampiona i drugi put kada je ubijen Đinđić. „Gospođo Vesić“ pamtite li te reči svog gazde? A, da li se sećate da je taj vizionar, taj Srbin kakvog majka nikada nije rodila od njega, prelepljivao table sa imenom bulevara koji je poneo časno ime ubijenog premijera sa imenom Ratko Mladić? Ni toga se ne sećate? Naravno da se ne sećate „gospođo Vesić“ kada se istorija u slučaju Prvorođenog računa samo od trenutka kada je radikalski šinjel zamenio sa naprednjačkim stiroporom.
Koliko čovek mora da bude ogavan, ljigav i pokvaren i da tako nešto izjavi, mislim na „gospođu Vesić“? Tom čoveku ništa nije sveto osim ambicije da bude prvi čovek srpske prestonice, što u stvari i jeste bez obzira na činjenicu da Beograd ima legalno izabranog predsednika. Treba imati malo ukusa i u toj odvratnoj politici. Još je Karl Marks rekao da ćete najbolje videti ko je kakav čovek ako mu daš vlast u ruke i poslednjih sedam godina je mnogo toga jasno. Đinđić je na vlast došao posle izbore, a otišao je tako što su ga streljali sa leđa. Dok je cela Srbija plakala i tugovala, Prvorođeni je od sreće pio, a kasnije i prelepljivao ime ulice koja je nazvana po Đinđiću. Pokojni premijer nikada nije nijednu ružnu reč rekao o Prvorođenom, za razliku od Prvorođenog koji je besomučno vređao Đinđića, čak i mrtvog.
Prvorođeni je sada u ofanzivi pod nazivom „Budućnost Srbije. Đinđić je bio u kampanji koja je nazvana „Srbija na dobrom putu“. I dok Prvorođeni svoje pristalice poput stada premešta sa jedne ispaše na drugu, Đinđić sa sobom nije vodio autobuse sa pristalicama i nije montirao skupe bine po uskim ulicama. Ni TV ekipe se nešto nisu pretrgle o izveštavanja sa te kampanje, a u direktnim uključenjima i prekidima programa da i ne govorimo.
Gde li je „gospođa Vesić“ videla bilo kakvu sličnost između Đinđića i Prvorođenog, nejasno je. Taj bezobrazluk i bezobzirnost je nedostojno normalnog čoveka. Za vreme Đinđića su se stvarali novi mediji koji nisu bili njegovi megafoni, nisu se gasile najgledanije emisije, nije stvarao kult ličnosti, nije odgovarao na naručena pitanja, jer ih nije bilo, Srbija je imala nadu. Mediji ga nisu mazili, već su koristili svaku priliku da ga napadnu. Sve kontra onoga što danas Prvorođeni radi.
Možda i najvažnije od svega, Đinđić se nikada ne bi veselio i napio da se njegovom političkom protivniku bilo šta ružno desilo, o tome „gospođa Vesić“ ne govori, a zna da je tako. Kako je to danas moguće da „gospođa Vesić“ verno služi nekoga ko se sa alkoholom veselio zbog ubistva premijera korene ima u nečemu šta zdrav razum ne može da dokuči. Srbija Zorana Đinđića i Srbija Prvorođenog nemaju veze jedna sa drugom i svako ko to ne vidi ima problem sa mentalnim zdravljem.
Sa Prvorođenim na čelu, Srbija nema nikakvu šansu da postane država kakva bi bila da je Đinđić nastavio da radi ono što je radio. Đinđićeve poteze i reforme niko nije razumeo, retko ko ih je podržavao. Srbija je počela da se budi, kao što se i danas budi. Razlika je mnogo, a jedna od njih je i ta što Srbija danas nema nekoga kao što je bio Đinđić, ali ima čoveka koji je poput onoga protiv koga se pokojni premijer borio. I što je najgore - Đinđić nije preživeo Srbiju, a Srbija će teško preživeti Prvorođenog.
Najnoviji broj
25. april 2024.
