POSETILI SMO MOMČILA BUDIMIROVIĆA, PROIZVOĐAČA POZNATIH KOZJIH SIREVA IZ GLUŠCA
Da nam se ne ugase dvorišta
Priča o siru je ispričana nekoliko puta. Svi znamo sve o tome, ali nad svima nama se nadvio problem koji je mnogo opasan po sve nas. Plaši me da će se sa mojim odlaskom, ugasiti i ovo dvorište. Isto će se desiti i sa komšijinim, a naredna tri dvorišta su već ugašena
Kada smo krenuli put Glušaca u posetu Momčilu Budimiroviću hteli smo da još jednom ovekovečimo priču o kozjem siru koji je minulih godina postao pravi hit u svetu delikatesa.
Dočekao nas je čika Moma sa velikom radošću i otvorenim srcem, ali je po prvi put progovorio o nečemu što ga tišti i što mu leži na duši.
- Priča o siru je ispričana nekoliko puta. Svi znamo sve o tome, ali nad svima nama se nadvio problem koji je mnogo opasan po sve nas. Plaši me da će se sa mojim odlaskom, ugasiti i ovo dvorište. Isto će se desiti i sa komšijinim, a naredna tri dvorišta su već ugašena - počeo je sa nama priču čika Moma.
Kada vam domaćin na taj način dočara situaciju, nemoguće je da ga ne sagledate na način koji je u osnovi više nego dramatičan. Svi znamo i slušamo te priče da je sve manje ljudi na selu, da su mnoga sela pred gašenjem. Svetla gradova su sve primamljivija, a selo ostaje u zapećku, u amanet Robinzonima koji su i dalje spremni da se bore za život težim putem.
Neko u državi mora ozbiljno da razmisli o tome šta nam je činiti. Živimo u vreme kada nam se smanjuje broj stanovnika i kada nestaju čitavi gradovi. Šta tek možemo da slutimo kada je reč o selima. Taj neko mora da smisli plan kako zadržati mlade ljude na selu, kako im pomoći i omogućiti da od posla na selu žive. Živimo u eri kada hoćemo da gradimo velelepne fudbalske stadione, a sela nema u tim planovima. Razumemo čika Mominu brigu i bojazan, ali je u pravu. Bez ljudi na selu, Srbija jednostavno nema budućnost. Nismo mi zemlja velikih fudbalera. Mi smo zemlja njiva i brda.
Naš sagovornik se bori i radi. Za njega nema predaha, nema predaje. Svestan je svojih 75 leta, ali ne želi da stane. Zastane samo kada mora. I nije njegovo da u tim godina gura, ali želi i radi.
Čika Moma ima 60 koza. O njima vodi računa zajedno sa jednim radnikom. To nije mali posao. Od 100 litara mleka treba napraviti deset do 15 kilograma visokokvalitetnog sira što je količina koju na dnevnom nivou proizvede ovo poljoprivredno gazdinstvo. Njegov čuveni kozji sir u hrastovoj kori osvojio je sva moguća priznanja koje je mogao, ali i srca mnogobrojnih ljubitelja ovog slasnog zalogaja. On, međutim, možda i ne mora da brine za „svoje dvorište“. Njegov sin Ivan se „primio“ na proizvodnju sira. Zahvaljujući njemu, ovo poljoprivredno gazdinstvo je proizvelo još tri nova kozja sira koja se zovu jednostavno - Bela koza, Crna koza i Braon koza.
- To su njegovi proizvodi. Uleteo je u ovu priču, sviđa mu se, ali videćemo kako će to ići u budućnosti - kaže čika Moma.
Ovaj domaćin je proizvodnjom sira počeo da se bavi malo posle odlaska u penziju i to iz - inata.
- Hteo sam da dokažem sebi i svima da Francuzi nisu pametniji od nas, da i mi možemo da napravimo sir poput njihovih. I ne samo poput, već i bolji. To sam jednom prilikom i rekao Francuzima koji su mi bili u poseti. Nije im bilo prijatno, možda sam i preterao, ali rekao sam samo istinu - dodaje čika Moma.
Da je uspeo u svojoj nameri govore i silne nagrade i priznanja u zemlji i u inostranstvu, ali i prodaja ovih sireva. Oni se nalaze na trpezama mnogih ambasada u Srbiji i često završe u inostranstvu.
- Ja sam sada u situaciji kada sam se poravnao sa životom. Pružio mi je koliko je mogao, a ja sam dao šta je bilo do mene. Najvažnije je da sebe ne potcenimo. Niko nije ni pametniji, ni bolji od nas. To je važno da znamo - poručio nam je čika Moma dok smo u slast pojeli još jedan sir koji nikoga ne može da ostavi ravnodušnim.
Dočekao nas je čika Moma sa velikom radošću i otvorenim srcem, ali je po prvi put progovorio o nečemu što ga tišti i što mu leži na duši.
- Priča o siru je ispričana nekoliko puta. Svi znamo sve o tome, ali nad svima nama se nadvio problem koji je mnogo opasan po sve nas. Plaši me da će se sa mojim odlaskom, ugasiti i ovo dvorište. Isto će se desiti i sa komšijinim, a naredna tri dvorišta su već ugašena - počeo je sa nama priču čika Moma.
Kada vam domaćin na taj način dočara situaciju, nemoguće je da ga ne sagledate na način koji je u osnovi više nego dramatičan. Svi znamo i slušamo te priče da je sve manje ljudi na selu, da su mnoga sela pred gašenjem. Svetla gradova su sve primamljivija, a selo ostaje u zapećku, u amanet Robinzonima koji su i dalje spremni da se bore za život težim putem.
Neko u državi mora ozbiljno da razmisli o tome šta nam je činiti. Živimo u vreme kada nam se smanjuje broj stanovnika i kada nestaju čitavi gradovi. Šta tek možemo da slutimo kada je reč o selima. Taj neko mora da smisli plan kako zadržati mlade ljude na selu, kako im pomoći i omogućiti da od posla na selu žive. Živimo u eri kada hoćemo da gradimo velelepne fudbalske stadione, a sela nema u tim planovima. Razumemo čika Mominu brigu i bojazan, ali je u pravu. Bez ljudi na selu, Srbija jednostavno nema budućnost. Nismo mi zemlja velikih fudbalera. Mi smo zemlja njiva i brda.
Naš sagovornik se bori i radi. Za njega nema predaha, nema predaje. Svestan je svojih 75 leta, ali ne želi da stane. Zastane samo kada mora. I nije njegovo da u tim godina gura, ali želi i radi.
Čika Moma ima 60 koza. O njima vodi računa zajedno sa jednim radnikom. To nije mali posao. Od 100 litara mleka treba napraviti deset do 15 kilograma visokokvalitetnog sira što je količina koju na dnevnom nivou proizvede ovo poljoprivredno gazdinstvo. Njegov čuveni kozji sir u hrastovoj kori osvojio je sva moguća priznanja koje je mogao, ali i srca mnogobrojnih ljubitelja ovog slasnog zalogaja. On, međutim, možda i ne mora da brine za „svoje dvorište“. Njegov sin Ivan se „primio“ na proizvodnju sira. Zahvaljujući njemu, ovo poljoprivredno gazdinstvo je proizvelo još tri nova kozja sira koja se zovu jednostavno - Bela koza, Crna koza i Braon koza.
- To su njegovi proizvodi. Uleteo je u ovu priču, sviđa mu se, ali videćemo kako će to ići u budućnosti - kaže čika Moma.
Ovaj domaćin je proizvodnjom sira počeo da se bavi malo posle odlaska u penziju i to iz - inata.
- Hteo sam da dokažem sebi i svima da Francuzi nisu pametniji od nas, da i mi možemo da napravimo sir poput njihovih. I ne samo poput, već i bolji. To sam jednom prilikom i rekao Francuzima koji su mi bili u poseti. Nije im bilo prijatno, možda sam i preterao, ali rekao sam samo istinu - dodaje čika Moma.
Da je uspeo u svojoj nameri govore i silne nagrade i priznanja u zemlji i u inostranstvu, ali i prodaja ovih sireva. Oni se nalaze na trpezama mnogih ambasada u Srbiji i često završe u inostranstvu.
- Ja sam sada u situaciji kada sam se poravnao sa životom. Pružio mi je koliko je mogao, a ja sam dao šta je bilo do mene. Najvažnije je da sebe ne potcenimo. Niko nije ni pametniji, ni bolji od nas. To je važno da znamo - poručio nam je čika Moma dok smo u slast pojeli još jedan sir koji nikoga ne može da ostavi ravnodušnim.
Čisto i zdravo
- Ovo su apsolutno zdravi proizvodi, jer u njima nema aditiva ako izuzmemo kuhinjsku so. Usavršavanje procesa proizvodnje je trajalo nekih četiri, pet godina i uz mnogo sreće dobili smo divne proizvode koji stoje rame uz rame sa svetskim proizvodima u oblasti proizvodnje sira. Ovo je čista manufaktura, rad malog broja ljudi. Proces proizvodnje ovog sira pretpostavlja da onog trenutka kada izađe iz zajedničkog suda, gde se podsirava svaki komad, živi svoj život. Svaki se posebno soli, kondicionira, svaki posebno odležava u prostoriji za zrenje, tako da se dobije unikatan proizvod. Mleko alpskih koza, usitnjena hrastova kora, lekovita biljka čubar, čista kultura i morska so. To je recept za kvalitetan proizvod - kaže Momčilo Budimirović.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
