Info

Berza

  • aero 921 ▲ 0,22%
  • alfa 24.999 ▲ 0,71%
  • amso 898 ▲ 12,25%
  • dinnpb 6.150 ▼ -2,30%
  • fito 2.550 ▼ -0,04%
  • glos 350 ▼ -2,78%
  • kmbn 2.250 ▲ 0,04%
  • kmbnpb 770 ▼ -3,75%
  • mtlc 1.850 ⚫ 0,00%
  • niis 599 ▼ -0,17%
  • puue 84 ▼ -21,50%
  • stotn 130 ⚫ 0,00%
(30. januar 2020.)
ČUDNA IGRA SA DUGULjASTOM LOPTOM U ŠAPCU 1

ISTORIJSKI LET BELOG ORLA

Sport u Šabac doneo Marinko Đorđević, istaknut igrač u „Žazmenu“. Nekoliko Šapčana veštinu sticalo tokom ratnih godina u Škotskoj. Sportski počeci Mikice Arsenijevića na Dudari. „Ateriranje“ posle svega četiri godine. Nesuđeni međugradski meč
ISTORIJSKI LET BELOG ORLA
Sećanja svima znanog Mikice Balerine

Stajao sam kraj poljane i posmatrao starije kako igraju, na prvi pogled čudan, ali već posle koji minut uzbudljiv i izazovan sport. Znao sam da su to momci koji su tokom rata bili u Francuskoj, te su odatle doneli ovu duguljastu loptu. Udarali su je nogama, rukama, jurili, šireći radost i zadovoljastvo jedinstvenom posvećenošću. Vrhunac uspeha donosilo je polaganje rekvizite kod gomile kaputa. Nedostajalo im je ovog dana igrača i jedan je uzviknuo.
-Mali, hoćeš da igraš ragbija?
-Šta ragbija? – zbunjeno i neočekivano sam odgovorio.
-Znaš li šta je ragbi? – nastavio je s pitanjima, verovatno i sam začuđen pređašnjim odgovorom.
Razmišljao sam nekoliko sekundi, istina je da nisam znao šta znači ta reč, ali sam pretpostavio šta je suština i jako sam želeo da budem deo nečega što sam s radošću posmatrao.
-Ragbi? Kako ne bih znao šta je ragbi – trudio sam se da zvučim ubedljivo, jer verovatno to beše jedina prilika da budem deo ekipe.
Dok sam se pripremao za igru, analizirao sam ono što sam video do sada. Vižljaste građe kakve sam bio, uz brzinu svakako veću od drugih zaključih da ću se brzo snaći. Uprostio sam korake. Dakle, uzeti duguljastu loptu, staviti pod mišku i trk ka kaputima. Posle prve uspešne akcije, strah je prestao i više nisam bio posmatrač, nego član jedne od ekipa.
Sport pravi muški, grub, zahteva snagu kakvu onda nisam imao. Stariji, snažniji od mene, uglavnom su me štedeli, bar u onim trenucima kada je trebalo uslediti rušenje. Istina, nisam to odmah znao, već tokom jedne partije. Nešto sam bio raspoložen, igrao najbolje do sada i bio sam nezaustavljiv. U svoj samouverenosti, malo sam se i poneo. Verovao sam da počinjem još jedna uspešan prodor driblanjem, kada se Mile, jedan od gorostasnih igrača iz protivničkog tabora sručio u moje noge. Stropoštao sam se kao nikada do tada. Nisam znao gde su mi bile ruke, gde noge, a tek glavu nisam nikako mogao pronaći.
- Nemoj, bre, Mile tako na dete - prebacivali su mu drugovi.
- More šta nemoj! Tako se igra ragbi a ako mu se ne dopada neka ide da igra fudbal - obrecnuo se ovaj.
Oporavio sam se brzo i nastavio, to je sport, nije bilo ni zle namere, možda sam dobio i važnu životnu lekciju. Put me je kasnije odveo najvećoj ljubavi, baš fudbalu...
Francuski i škotski temelji
Taj „mali“, vižljasti, brzi, a opet krhki spram divova na Dudari, u Šapcu gde su još stajali mučni potpisi Velikog rata svuda po gradu, beše Mikica Arsenijević, Mikica „Balerina“. Da, taj kasniji velikan jugoslovenskog fudbala, „Urugvajac“, veliki naš naučnik, univerzitetski profesor, dekan, ljudska i obrazovna veličina, erudit. Jeste se zaljubio u fudbal, postigao mnogo u najpopularnijem sportu, no početni impuls istinskog sportskog zadovoljstva dobio je sa RAGBI utakmice u svom Šapcu.
Veliki poznavaoci možda znaju, većina ne bi nikada ni pretpostavila, ali ragbi, stari britanski sport, prethodnica fudbala, na području Srbije rođen je baš u našem gradu.
Tokom rata grupa mladića iz Srbije školovala se u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Upoznajući običaje, kulturu, obrazovni sistem zemlje koja im je otvorila vrata i srce, upoznali su se i sa ovim, kasnije u svetu, izuzetno popularnim sportom. Među „francuzima“ beše i naš Šapčanin Marinko Maša Đorđević. Voleo je izazove i aktivno se uključio u rad sportske sekcije Akademskog kluba „Žazmen“ u periodu đakovanja u aženskom Liceju. Osim što se pokazao kao dobar sportista, bio je voljen i popularan među školskim drugovima. Kada je došlo vreme za povratak u otadžbinu, u koferu, uz uspomene, poneo je i darove društva, jednu novu ragbi loptu sa posvetom, fudbalsku loptu, tri para bokserskih rukavica, cipele, dres i ostale rekvizite. Pored tih poklona Marinko je kupio još dve ragbi lopte i sve to poneo u svoj grad.
U isto vreme, sklonište od rata koji je palio Evropom, Petar Pantelić, Milorad Maletić i Mihailo Radovanović, naši sugrađani sticali su obrazovanje i radovali se ragbi mečevima u Škotskoj. Školovali su se u školi „Džordž Heriot“ u Edinburgu. Maletić, koji je prvu svetslost dana ugledao u Bogatiću, bio je prvotimac školskog tima. Pantelić je igrao za treću ekipu, a i Lozničanin Živko Ilić nosio je ragbi opremu u Heriotu. Još jedan Šapčanin, Dušan Božjaković, bio je uzdanica Dundee high school u sezoni 1918/19. Čak 22 dečaka od ukupno 27 iz Srbije koji su učili “zadaću” u Škotskoj, igralo je ragbi! Ostali su poznati kao „srpski herioteri“, upisani u istoriju poznate škole.
Šabac otvorio srce ragbiju
Nije bilo lako vratiti se u državu koju je plamen sukoba potpuno devastirao, no ni prizori jada nisu moglu utišati optimizam novog doba, nove države, niti izbledeti sećanja na radost nadmetanja u igri koja je ostala u srcu. Maša beše najagilniji, doneo je lopte i osnovao Ragbi klub BELI ORAO Šabac, prvi ragbi klub u Srbiji! Umeo je da prenese priču o novom sportu, da privuče mlade i klub je brzo rastao, dostigavši čak 50 članova. Dobili su teren u Kasarskim livadama, no ubrzo su ga ustupili onda novoosnovanoj Mačvi, a oni su prešli na Dudaru. Svojim sredstvima su nivelisali teren, propisno ga obeležili i od zapuštene, neuređene livade, napravili lep sportski objekat. Pravilo je bilo da svako ko želi biti član, mora biti i deo plivačke sekcije, zbog održanja fizičke spreme. Nije uvek moglo da se trenira u željeno vreme, ali su kršni Šapčani znali i pre letnjeg svitanja da ustanu i izađu na teren, kako bi po prijatnom vremenu trenirali, ako nema drugog termina.
Prvih dana su prolaznici čudom gledali u dečake što „jarcaju“ sa nekim velikim jajaetom u rukama, ali nedugo potom je i po nekoliko stotina Šapčana dolazilo da gleda ragbi. Dovoljno igrača za dve ekipe i počinjale su utakmice prvog i drugog tima. Dresova nije bilo dovoljno, ostale opreme ni u mislima, ali su se snalazili. Umesto dresa košulja, kramponi ukucani na đonove običnih cipela, a obućar Đokica Tankosić je sašio i novu loptu. Na sreću mladih sportista, Šabac je bio pun imućnih ljudi, zanatlija, spremnih da pomognu kako i koliko mogu. Na utakmicama je prikupljan i dobrovoljni prilog gledalca namenjen klubu.
-Igrali smo po svim pravilima, prave utakmice. Srčano, borbeno, tokom utakmice rivalitet i želja za pobedom su nadvladavali poznanstvo. Sličnih snaga dva tima, uglavnom to behu izjednačene i neizvesne utakmice – prisećao se nekada Maša Đorđević, kasnije službenik fabrike „Zorka“.
Igrom su se isticali: Vlada Šijaković (službenik), Momčilo Melić (geometar), Miloš Mihailović i Mile Radović - Era (učitelji), profesor Žika Ilić, Marinko Đorđević i Dragutin Suvajdžić - Kulja (službenici), inženjeri Sava Bojić i Ljuba Stojković...
Šabački mečevi su prvi dueli u istoriji srpskog ragbija. Početkom treće decenije prošlog veka bio je nadomak i međugradski meč klubova iz Šapca i Beograda. Jova Ružić, takođe uspešan fudbaler kasnije, iz školskih dana u Francuskoj, Sent Etijen i Nica, poneo je strast ka ragbiju, osnovavši klub i u prestonici, odnosno ragbi sekciju u okviru Sportskog kluba JUGOSLAVIJA. Bio bi to spektakl, utakmica Beli Orao – Jugoslavija, rekordi u poseti svakako bi bili oboreni, no nikada duel nije odigran, jer su došli studentski dani Šapčana.
„Beli orao“ nije dugo leteo iznad Save. Odlaskom prve generacije igrača, opadalo je interesovanje za ragbi. Pažnju Čivijaša su kupili: fudbal, hazena i ponosna ptica je sklapala krila, aterirajući lagano u istoriju, u lavirint sećanja, gde još luta, još od 1923. godine.
Od treće decenije dvadesetog veka, do danas, odigrane su još, bar prema zvaničnim informacijama, samo dve utakmice ragbija u našem gradu. O njima u narednom broju vašeg i našeg lista, u drugom nastavku feljtona o istoriji ragbija u Šapcu.

Različiti sportovi
Simplifikacija izazvana vizuelnom trenutnom sličnošću, često stavlja znak jednakosti između dva sporta koja čak nisu ni mnogo slična, ragbija i američkog fudbala, sporta gde Šabac gotovo dve decenije ima aktivan klub.
Lopte za dva sporta nisu istog oblika, samo sličnog, ragbi čine ekipe od 13 ili 15 igrača, zavisno od modula, dok američki fudbal igra 11 igrača. U ragbiju lopta se dodaje isključivo u nazad, dok u fudbalu postoji pravo pasa jednom unapred. Oprema se znatno razlikuje, trajanje utakmice, podela perioda, sve je različito. Koreni američkog fudbala leže u ragbiju, ali mnoge sličnosti su prestale tu.
D. Blagojević u saradnji sa RSS

Najnoviji broj

4. jun 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa