SELO NEKAD I SAD
Beli ćilim i visibabe
Zima je od davnina po seljanima dar neba, kako su umeli reći a i sada stariji uz klimoglav pogledaju put neba. Istini za volju nekada se od vejavice nije moglo oko otvoriti a sada...
Ni proleće, ni leto, pomalo jesen i nimalo zima tvrde šereti. A onda o sedeljkama u sve pustijem selu i starine dobiju reč. Poneko sa pažnjom sluša tek priča teče. Beli ćilim i po metar debljine u ovo doba godine kad vode krenu krio je visibabe. Đaci su prečicama do škole brali bukete i nosili majkama i bakama. Nekad bilo a i sad od leta do leta sve manje ali bere se od šuma u predgrađu do dobrano zaraslih šuma gde se tesne buketi prve prolećne dečije radosti u iščekivanju radosti onih koje po pravilu najviše vole .
I predanja vele da je sneg povazdan pokrivao breg. Ostalo besede u zimskoj dokolici teško da bi i mudriji od nas mogli da protumače. Jer tragovi ovih dana nisu ni nalik nekdašnjim. A opet u ašikovanju te velike snegove zaljubljeni su najteže nosili i sa radošću iščekivali da otopli. Ali domišljati su umeli i snegu doskočiti da do dragane dođu. Uglavnom konjima a mudriji tragove brisali granjem i tako u nedogled trajalo nadmudrivanje zime i ljubavi ili ti ašik dana...
Slavili su se zimski praznici ili vodice u crkvi ili u seoskim domovima. Od zore se grejala velika prostorija sa binom a mladi tiskali iz desetak sela Pocerine i Posavotamnave. Kršni momci po običaju raskopčani u gunjevima a devojke ko od brega odvaljene u nošnjama koje su se vremenom pretočile u kratke suknje. Sad već stari koji nas gledaju od gore kod devojaka su mogli videti čak i leti samo deo noge tik uz opanke. Beše nekada ali dovoljno da se razbukti ljubav jer oči su vazda bile to što jesu. I tako na jednom od godova Milica se zagleda u Marka koji se tek iz rata vratio. I tako baš za snegova razbukta se ašik dan do dana da je i sneg mogao otopiti. Ali sudba ne dade da potraje jer opet se crkveno zvono oglasi i povede kršne momke na nove bitke za grudu. Stigoše vesti da je ranjen pa da je u nekoj stranoj zemlji za koju nikada nisu čuli tek posle deset leta udade se Milica ali srce osta u toj jednoj jedinoj zimi koja je srcu godila. Posle mnogo leta vrati se Marko koji je je već sa injem u kosi dugo pričao da nigde snegovi nisu takvi ni nebo toliko plavo a pričalo se da mu je tamo negde ostala žena i troje dece. Tako se pričalo...
E nekada i sada nijedno ogledalo ne bi preslikalo, reče nedavno nana Spasenija. Ni snega ni ašikovanja govorila sećajući se svog Mladena ali tu i stajala pogleda odlutalog u daljinu. Proleće pre proleća učinilo da se i vazduh i voda čudom čude. Da li nas je to zima omrzla ili pak nismo vredni njenih belih ćilima teško se može trag istine naći. Uveliko počinju u polju poslovi i na njivama a ponestaje i ogreva. I za kraj i ćilima u belom i visibaba koje se opet i dalje stidljivo pojavljuju osta briga na čelu sela. Koliko sredinom prošlog veka bilo u jednoj generaciji po tridesetak školaraca. Sada u selu prelepih krajolika tek dvoje za tekuće leto, ili što bi bake rekle umesto korpe visibaba tek dva stručka.
Beli ćilim ode lagano u sećanje a visibabe sa zebnjom iščekuju korake i dečiju graju. Prošle zime ih beše ... Selo nekad i sad .
Ni proleće, ni leto, pomalo jesen i nimalo zima tvrde šereti. A onda o sedeljkama u sve pustijem selu i starine dobiju reč. Poneko sa pažnjom sluša tek priča teče. Beli ćilim i po metar debljine u ovo doba godine kad vode krenu krio je visibabe. Đaci su prečicama do škole brali bukete i nosili majkama i bakama. Nekad bilo a i sad od leta do leta sve manje ali bere se od šuma u predgrađu do dobrano zaraslih šuma gde se tesne buketi prve prolećne dečije radosti u iščekivanju radosti onih koje po pravilu najviše vole .
I predanja vele da je sneg povazdan pokrivao breg. Ostalo besede u zimskoj dokolici teško da bi i mudriji od nas mogli da protumače. Jer tragovi ovih dana nisu ni nalik nekdašnjim. A opet u ašikovanju te velike snegove zaljubljeni su najteže nosili i sa radošću iščekivali da otopli. Ali domišljati su umeli i snegu doskočiti da do dragane dođu. Uglavnom konjima a mudriji tragove brisali granjem i tako u nedogled trajalo nadmudrivanje zime i ljubavi ili ti ašik dana...
Slavili su se zimski praznici ili vodice u crkvi ili u seoskim domovima. Od zore se grejala velika prostorija sa binom a mladi tiskali iz desetak sela Pocerine i Posavotamnave. Kršni momci po običaju raskopčani u gunjevima a devojke ko od brega odvaljene u nošnjama koje su se vremenom pretočile u kratke suknje. Sad već stari koji nas gledaju od gore kod devojaka su mogli videti čak i leti samo deo noge tik uz opanke. Beše nekada ali dovoljno da se razbukti ljubav jer oči su vazda bile to što jesu. I tako na jednom od godova Milica se zagleda u Marka koji se tek iz rata vratio. I tako baš za snegova razbukta se ašik dan do dana da je i sneg mogao otopiti. Ali sudba ne dade da potraje jer opet se crkveno zvono oglasi i povede kršne momke na nove bitke za grudu. Stigoše vesti da je ranjen pa da je u nekoj stranoj zemlji za koju nikada nisu čuli tek posle deset leta udade se Milica ali srce osta u toj jednoj jedinoj zimi koja je srcu godila. Posle mnogo leta vrati se Marko koji je je već sa injem u kosi dugo pričao da nigde snegovi nisu takvi ni nebo toliko plavo a pričalo se da mu je tamo negde ostala žena i troje dece. Tako se pričalo...
E nekada i sada nijedno ogledalo ne bi preslikalo, reče nedavno nana Spasenija. Ni snega ni ašikovanja govorila sećajući se svog Mladena ali tu i stajala pogleda odlutalog u daljinu. Proleće pre proleća učinilo da se i vazduh i voda čudom čude. Da li nas je to zima omrzla ili pak nismo vredni njenih belih ćilima teško se može trag istine naći. Uveliko počinju u polju poslovi i na njivama a ponestaje i ogreva. I za kraj i ćilima u belom i visibaba koje se opet i dalje stidljivo pojavljuju osta briga na čelu sela. Koliko sredinom prošlog veka bilo u jednoj generaciji po tridesetak školaraca. Sada u selu prelepih krajolika tek dvoje za tekuće leto, ili što bi bake rekle umesto korpe visibaba tek dva stručka.
Beli ćilim ode lagano u sećanje a visibabe sa zebnjom iščekuju korake i dečiju graju. Prošle zime ih beše ... Selo nekad i sad .
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
