KRIVINA U OGLEDALU
To se pobeđuje!
Kada se nabrajaju sve moguće znane i neznane znamenitosti Šapca, nekako se uvek zaboravi jedna koja je u današnje vreme možda i najveća. Radi se o Goblinima.
Sa punim plućima i ponosom u glasu govorimo o tome da su Goblini najveći, najbolji živi pank bend na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Tu činjenicu nikako ne bismo smeli da ne zaboravimo kada govorimo o prvom klaviru, prvom prozorskom oknu, prvoj apoteci, prvoj pozorišnoj predstavi. Ljudi, Šabac ima – GOBLINE!
Imati Gobline kao svoje, to je danas neprocenjivo. Njihova muzika, energija, tekstovi, poruke, vanvremenska su kategorija. Da su neka druga vremena Golub i drugari bi sigurno bili najpopularniji bend koji bi izazivao histeriju gde god da se pojavi. Ovako Dare, Cece, Žike, Lukasi i ostala menažerija zatupljuju srpsku omladinu. Goblini danas predstavljaju Srbiju kakvu bismo voleli da imamo. Srbiju u kojoj šund i kič ne mogu da pobede ono što predstavlja civilizacijski iskorak u odnosu na celi svet.
Minule subote u Šapcu su se ponovo sastale dve Srbije. Jedna je ona koja je do poslednjeg slobodnog kvadratnog centimetara ispunila pivnicu Flojd u kojoj su svirali Goblini i ona druga koja se okupila na promociji knjige čoveka koji je u Hagu osuđen za zločine protiv čovečnosti - Vojislava Šešelja. Radi se o knjizi „U Srebrenici nije bilo genocida“. Stalno živimo u sudaru te dve Srbije. Srbije normalnosti i Srbije koja pati zbog toga što veruje da je malo krvi proliveno u ratovima na eks jugoslovenskom prostoru. I nema sumnje gde je većina. To se vidi iz aviona, jer je normalnost poražena i unižena. Srbija živi život koji je nastao ispod radikalskog šinjela i tu nema prostora za za neki rok i pank.
Energija i vera, koju su nam Goblini pružili to veče, međutim, nemerljiva je u odnosu na svakakva zla koja su nas sustigla i koja će nam se tek nataknuti na leđa. Dva sata čvrste svirke nam daje dozu samopouzdanja koje je nešto na šta druga strana ne računa. Nema te Šešeljeve rečenice koja može takvu vrstu rešenosti da izazove kao jedan stih iz bilo koje pesme Goblina. Rekli bismo - na sreću.
I Goblini su svesni trenutka u kojem sviraju. Ne glume nezainteresovanost, lažnu nesvrstanost. I te kako su zainteresovani, ne samo za sudbinu svoje zemlje, već i svog grada. Jasna je njihova poruka koja je izgovorena u nekoliko navrata između pesama. Ta poruka je nečujna samo onima koji ne žele da je čuju, ali takvih verovatno i nema na njihovim nastupima. Prosto je nezamislivo da neko ko, na primer, glasa i radi za Srpsku naprednu stranku može da sluša Goluba i ekipu i da, kako bi rekao jedan od predvodnika naprednjačke ideje u našem gradu, „gromoguznim aplauzom“ pozdravi poruke koje govore o „huljama i seljačinama“.
Kada postoji tako očigledna mogućnost izbora između Goblina i radikalskog šinjela, potez se čini skoro pa izvestan, normalan, ali na žalost, to nije slučaj kod Srba. Bez obzira na stvarno stanje stavri, naši građani više veruju u ono što čuju nego u ono što vide i osete na dodir. Neko se potrudio, najpre, da ne mogu da vide ništa sem onoga što im se reče, a posle određenog vremena takvog kazivanja, džaba im i da vide, jer je moć onoga ko priča ubedljivija od onoga što oko vidi.
Zahvaljujući tom radikalskom šinjelu, mi smo danas tu gde jesmo. Zato što verujemo ušima, a ne očima, dugo ćemo osećati posledice tog zlatnog doba koje nam je servirano. Jedan koncert Goblina nije dovoljan, to je jasno, ali vraća veru i nadu. Pokazuje da je istina na našoj strani, da pank nije mrtav, da je tu i da jasno naziva stvari pravim imenom. Bitno je biti drugačiji od većine, naročito u današnjoj Srbiji. To pokazuje da smo živi, da smo normalni. Da ne prodajemo zadnjicu za malu sinekuru. Što je najvažnije, to je dokaz da će jednog dana sve ovo da bude juče i da normalna Srbija ima šansu da preživi.
Golub i drugari u jednoj, meni posebno dragoj i inspirativnoj, pesmi poručuje:
„To od čega bežiš ti,To se ne leči,To se POBEĐUJE“
Kakav god bio kontekst ove pesme, a ne znači da originalno ima ikakave veze sa stanjem u Srbiji, sve je jasno. Dolazi trenutak kada će „ovo“ morati da se pobedi. Ne ova vlast, već ovaj sistem koji ne može da se leči i koji nas desetinama godina davi, muči i ubija. TO SE NE LEČI. Nema lekova koji to mogu da zaleče. Ne postoje meleni koji mogu ove rane da oporave. TO SE POBEĐUJE, jer mora da se rodi nešto novo kako bi imalo šansu da bude zdravo za sve generacije koje su pred nama.
Sa punim plućima i ponosom u glasu govorimo o tome da su Goblini najveći, najbolji živi pank bend na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Tu činjenicu nikako ne bismo smeli da ne zaboravimo kada govorimo o prvom klaviru, prvom prozorskom oknu, prvoj apoteci, prvoj pozorišnoj predstavi. Ljudi, Šabac ima – GOBLINE!
Imati Gobline kao svoje, to je danas neprocenjivo. Njihova muzika, energija, tekstovi, poruke, vanvremenska su kategorija. Da su neka druga vremena Golub i drugari bi sigurno bili najpopularniji bend koji bi izazivao histeriju gde god da se pojavi. Ovako Dare, Cece, Žike, Lukasi i ostala menažerija zatupljuju srpsku omladinu. Goblini danas predstavljaju Srbiju kakvu bismo voleli da imamo. Srbiju u kojoj šund i kič ne mogu da pobede ono što predstavlja civilizacijski iskorak u odnosu na celi svet.
Minule subote u Šapcu su se ponovo sastale dve Srbije. Jedna je ona koja je do poslednjeg slobodnog kvadratnog centimetara ispunila pivnicu Flojd u kojoj su svirali Goblini i ona druga koja se okupila na promociji knjige čoveka koji je u Hagu osuđen za zločine protiv čovečnosti - Vojislava Šešelja. Radi se o knjizi „U Srebrenici nije bilo genocida“. Stalno živimo u sudaru te dve Srbije. Srbije normalnosti i Srbije koja pati zbog toga što veruje da je malo krvi proliveno u ratovima na eks jugoslovenskom prostoru. I nema sumnje gde je većina. To se vidi iz aviona, jer je normalnost poražena i unižena. Srbija živi život koji je nastao ispod radikalskog šinjela i tu nema prostora za za neki rok i pank.
Energija i vera, koju su nam Goblini pružili to veče, međutim, nemerljiva je u odnosu na svakakva zla koja su nas sustigla i koja će nam se tek nataknuti na leđa. Dva sata čvrste svirke nam daje dozu samopouzdanja koje je nešto na šta druga strana ne računa. Nema te Šešeljeve rečenice koja može takvu vrstu rešenosti da izazove kao jedan stih iz bilo koje pesme Goblina. Rekli bismo - na sreću.
I Goblini su svesni trenutka u kojem sviraju. Ne glume nezainteresovanost, lažnu nesvrstanost. I te kako su zainteresovani, ne samo za sudbinu svoje zemlje, već i svog grada. Jasna je njihova poruka koja je izgovorena u nekoliko navrata između pesama. Ta poruka je nečujna samo onima koji ne žele da je čuju, ali takvih verovatno i nema na njihovim nastupima. Prosto je nezamislivo da neko ko, na primer, glasa i radi za Srpsku naprednu stranku može da sluša Goluba i ekipu i da, kako bi rekao jedan od predvodnika naprednjačke ideje u našem gradu, „gromoguznim aplauzom“ pozdravi poruke koje govore o „huljama i seljačinama“.
Kada postoji tako očigledna mogućnost izbora između Goblina i radikalskog šinjela, potez se čini skoro pa izvestan, normalan, ali na žalost, to nije slučaj kod Srba. Bez obzira na stvarno stanje stavri, naši građani više veruju u ono što čuju nego u ono što vide i osete na dodir. Neko se potrudio, najpre, da ne mogu da vide ništa sem onoga što im se reče, a posle određenog vremena takvog kazivanja, džaba im i da vide, jer je moć onoga ko priča ubedljivija od onoga što oko vidi.
Zahvaljujući tom radikalskom šinjelu, mi smo danas tu gde jesmo. Zato što verujemo ušima, a ne očima, dugo ćemo osećati posledice tog zlatnog doba koje nam je servirano. Jedan koncert Goblina nije dovoljan, to je jasno, ali vraća veru i nadu. Pokazuje da je istina na našoj strani, da pank nije mrtav, da je tu i da jasno naziva stvari pravim imenom. Bitno je biti drugačiji od većine, naročito u današnjoj Srbiji. To pokazuje da smo živi, da smo normalni. Da ne prodajemo zadnjicu za malu sinekuru. Što je najvažnije, to je dokaz da će jednog dana sve ovo da bude juče i da normalna Srbija ima šansu da preživi.
Golub i drugari u jednoj, meni posebno dragoj i inspirativnoj, pesmi poručuje:
„To od čega bežiš ti,To se ne leči,To se POBEĐUJE“
Kakav god bio kontekst ove pesme, a ne znači da originalno ima ikakave veze sa stanjem u Srbiji, sve je jasno. Dolazi trenutak kada će „ovo“ morati da se pobedi. Ne ova vlast, već ovaj sistem koji ne može da se leči i koji nas desetinama godina davi, muči i ubija. TO SE NE LEČI. Nema lekova koji to mogu da zaleče. Ne postoje meleni koji mogu ove rane da oporave. TO SE POBEĐUJE, jer mora da se rodi nešto novo kako bi imalo šansu da bude zdravo za sve generacije koje su pred nama.
N. K.
Najnoviji broj
18. april 2024.
