“Iako su slike personalizovane poseduju i dozu identifikacije, te promišljanjem posmatrača postaju univerzalne. Svaki pojedinac može iščitati i preispitati lični identitet”
-“Možda sam ja“, predstavlja jedno istraživanje u domenu identiteta. Slikajući autoportrete istražujem lični identitet koji je izgrađen uticajem sredine u kojoj sam odrastao. Na slikama su prikazana dva identična portreta koja predstavljaju dva različita stanja, jedno izgrađeno u ruralnoj sredini pod uticajem bliskih ljudi, drugi nadograđen u urbanoj sredini, u kojoj sam počeo da živim. Portreti ostaju identični jer je stav izgrađen u ranijem periodu ostao stabilan, nije se izmenio boravkom u drugoj sredini - kaže mladi umetnik, akademski slikar Aleksandar Bajunović o svojim delima predstavljenim javnosti u Galeriji Kulturnog centra na samostalnoj izložbi.
Aleksandar Bajunović, rođen je u Šapcu 24.11.1995. godine. Osnovnu školu je završio u Badovincima, a potom Školu primenjenih umetnosti u Šapcu. Akademiju umjetnosti u Banjoj Luci upisuje 2014. godine, smer slikarstvo u klasi Vese Sovilja i diplomirao je 2018. Kada upisuje master studije na istoj Akademiji u klasi Borjane Mrđe. Zvanje Demonstratora-stručnog pomoćnika stiče na smeru slikarstva na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci. Od 2019. član je Udruženja likovnih stvaralaca Šapca.
Samospoznaja, analiza karaktera, odnos prema unutrašnjem ja, kao emotivne sekvence portreta obojene su različitim tonovima. Od toplih ka hladnim ukauzjući na psihološko stanje autora i modela otelotvorenih u istom liku na platnu.
-Uklapajući na slici likovne komponente toplih i hladnih tonova portret dobija jednu drugu dimenziju - uočavamo stvarni lik ali, i jednu atmosferu magičnog sveta u koje nas te slike uvode. Odnos kolorita na slikama pomaže mi da iskažem sličnosti i razlike u prikazima portreta, ali suština je da identitet ostaje nepoljuljan. U likovnom smislu želeo sam da se udaljim od realnosti. Kao što sam već pomenuo, stvaralaštvo me vodi u jedan magičan svet. Iako su slike personalizovane poseduju i dozu identifikacije, te promišljanjem posmatrača postaju univerzalne. Svaki pojedinac može iščitati i preispitati lični identitet- dodaje Bajunović pojašnjavajući otisak umetnika u portretima drugih, što se može lako preneti i na njegov koncept.
Izložba „Možda sam ja“ akademskog slikara Aleksandra Bajunovića zainteresovani mogu pogledati do 25. marta u Galeriji Kulturnog centra. -Aleksandrove slike sam primetila na likovnoj koloniji i veoma su mi se dopale, jer u današnje vreme retki su umetnici koji se bave figuracijom. Mislim da dela u KC svedoče koliko kao stvaralac ozbiljno promišlja o sebi kroz veoma kompleksnu disciplinu, portret (autoportret) - istakla je Sonja Petrović Jagić, kustos
-I u najpoznatijim portretima koje su radili slavni slikari možemo iščitati njihov lik. Uzmimo za primer Mona Lizu. Odraz stvaraoca je evidentan. Tako da dolazimo do odnosa lično-univerzalno. Osim svojih portreta uradio sam i portret oca, te sam se bavio i korenom patrijarhalnog odnosa. Naslikao sam i portrete sestre i brata. To su moji bliski ljudi koji su uticali na izgradnju mog identiteta, što je i suština postavke u KC.
Umetnost nosi i proces istraživanja, analize, a potom i otelotvorenje motiva nadahnuća na belini slikarskog platna. Poseban izazov za mladog Bajunovića su veliki formati.
-Inspirativni su i daju mogućnost procesualnosti, te pristupam poentelistički i dolazim do realne sfere. Sam proces je dugotrajan i traje nekoliko meseci. Prema mom mišljenju slika nikada nije završena, posebno kada protekne određeni vremenski period poželim da nešto promenim. Ipak, suština je da slikar zna kada treba da zastane. To je i poenta umetnosti, shvatiti i prihvatiti. Na moje stvaralaštvo najviše uticaja ima čovek. Okupira me čovek kao biće koje postoji i koje se bori kroz društvo, nametnuti sistem.
Mistični čarobnjaci uz pomoć čarolije običan metal su pretvarali u dragoceno zlato, a stvaraoci misao u sliku vredniju od hiljadu reči. Aleksandar tvrdi da je i jednima i drugima zajednička reč alhemija.
-Umetnost je uvek magična. „Ni iz čega“ se rađa čarolija. Dok stvaram osećam se kao alhemičar. Mešanje boja, uz tradicionalni pristup slikama je nešto što volim i što me ispunjava. Sigurno da nije neoubičajena priča, ali sklonost ka umetnosti datira od „malih nogu“ i sasvim je bilo prirodno da životni put nastavim u tom smeru. Strast ka stvaralaštvu nije nestala, samo je sa godinama jača. Smatram da u umetnosti ne treba imati uzore, ali mi se sviđa stvaralaštvo slikara Heronimusa Boša i Pitera Brojgela. To su stari majstori i iz njihovih dela crpim energiju. U mom radu može se uočiti i impresionizam, ili divizionizam gde koristim način slikanja tačkama gradeći formu, ali je primetno i crtačko umeće. Crtež je osnova svega i divna disciplina koju negujem. Da bi neko bio dobar arhitekta, konceptualni umetnik, slikar mora da vlada tehnikom crtanja.
