10. jun 2021.10. jun 2021.
Foto: Privatni FB profil

Foto: Privatni FB profil

MIODRAG DELIĆ, TRENER I OSNIVAČ SU „DELKE FUDBAL“

Fudbal je radost, bol, suština

Srž igre i sve ono što bi fudbal trebalo da bude, teži da promoviše kroz svoje udruženje. Čast velikanima fudbala. Život vraćao kući. Principi od kojih nikada ne odustaje. Mačva kao san
Sportsko udruženje „Delke fudbal“ uskoro organizuje tradicionalnu reviju fudbala koja će i ovog leta imati posvetu legendama srpskog i jugoslovenskog fudbala, prijateljima udruženja Iliji Petkoviću, Slobodanu Santraču i Miljanu Miljaniću. Crveni protiv plavih će odigrati meč krajem juna u Badovincima, a učesnici će imati priliku da se nametnu klubovima.

-Fudbalske veličine koje više nisu sa nama su moji prijatelji koji su mi ukazali čast da budu gosti, takva imena su posetila moje rodno selo i ovo je moj način da im se zahvalim i čuvam uspomenu na njih. Istovremeno pružamo priliku mladim igračima da se na Reviji pokažu i privuku pažnju klubova čiji predstavnici će biti na manifestaciji – naglašava Miodrag Delić, prvi čovek i osnivač Sportskog udruženja „Delke fudbal“

Srž igre i sve ono što bi fudbal trebalo da bude, teži da promoviše kroz svoje udruženje. Prvo i osnovno je da je fudbal igra za sve koji vole i žele, sve materijalno ne sme da bude isključujući uslov. navodi Delić.

Škola fudbala
Pokretanje škole vaganje između dobrih i loših strana, smatra Delić.
-Nije teško pokrenuti školu, ali želim da, ako odem, neko ostane iza mene, ne da deca ostanu bez treninga, jer nisam tu. Svi postaju bolji kroz nadmetanje i važne su utakice, takmičenja, a to pruža klub i zbog toga želim priliku na klupskom nivou. Trudio sam se da budem dobar vojnik svoje države, u radu sam želeo da budem vojnik svog kluba i da činim sve u interesu njegove slave. Klub je više od svakog pojedinca.


-Delke fudbal je možda i jedino fudbalsko udruženje koje ne naplaćuje kotizacije, članarine, trudimo se da pružimo šansu mladim igračima, trenerima da se nametnu, iskažu i dobiju priliku, ne da ih neko protežira, već da imaju poštenu i fer šansu za dokazivanjem u klubovima. Trudim se da pomognem ukoliko je neophodno i kada se ostvare kroz timove. Veliku pomoć Udruženju pružili su kroz Revije: Željko Milošević, Slobodan Milinković, Vukašin Petranović, Kuzman Babeu... Pre nego što je osnovano zvanično udruženje, pravili smo revije fudbala i promovisao mlade igrače, selekcije su igrale mečeve sa timovima iz Beograda, Tuzle, Slovačke, Mađarske, Austrije, Češke...

Karijera, igračka (golmanska), sudijska, a posebno trenerska Miodraga Delića je specifična priča gde se znak jednakosti između fudbala i života iskazuje kroz preplitanje različitih okolnosti dve sfere čiji ishodi utiču jedni na druge. U specifičnim porodičnim okolnostima, sa 13 godina je stao među stative mlađih selekcija Drine. Brzo je napredovao čak i do do prvog tima, iako uzrastom daleko od seniora, potom je usledila seldiba u Mačvu iz Bogatića, a onda se obreo i u šabačkom AIK-u.

-Bio sam u podmlatku i prvom timu malo, čast mi je bilo što treniram sa igračima kao što su: Vasković, Viještica, Paležević, Alja Sakić, Cvetić, Stanimirović. Onda me u Loznici sačekaju takođe vrhunski znalci: Mićić, Šiljak, Josipović, Obadović, Maksimović, Aleksić. Za omladince sam igarao u najvišem rangu, a kao deo seniorske ekipe, Prvu B ligu.

Selekcija SU Delke fudbal: Foto FB


Kroz ličnost Miodraga Delića stvorio se poseban spoj između vojnog poziva i fudbala.

-Vojna obaveza me je odvela na granicu. Najpre onu sa Rumunijom. Poziv graničara se urezao u srce, verovatno jer je spajao hrabrost, odlučnost, disciplinu, uz ljubav prema pozivu, nešto što je važno za uspeh u svemu što radite. Bio sam i član OFK Vršca, želja Radničkog iz istog grada, a potom su me pozvali i u uroševačkog Borca. Hteo sam da ostanem graničar i u teške godine ‘97 i ‘98 sam upućen na tromeđu. Tu sam doživeo tešku povredu. Karijeru sam završio u ondašnjem „Sportu“ iz Badovinaca.
Prvu trenersku priliku je stvorio sam, pokrenuvši školu fudbala. Postala je prepoznatljiva, ističe Delić, rezultati nisu izostali, ali i gorki plodovi poziva.

-Bili smo ravnopravni u ligi sa klubovima iz našeg kraja Mačvom Šabac, Mačvom Bogatić, Loznicom, Železničarom, Valjevom, imali smo saradnju sa Zvezdom, Partizanom, OFK Beogradom, Slobodom iz Tuzle, Radom, Čukaričkim, Obilićem, Spartakom, ravnopravni u utakmicama, međutim nije bilo dovoljne podrške rukovodstva.

Vodio je različite selekcije mlađih kategorija i asistriao pri prvom timu u: Mačvi (B), Radniku (BN), šabačkoj Mačvi, OFK Šapcu, bio najmlađi trener RS vodeći Proleter iz Dvorova, sedeo na klupi Mladosti iz Velike Obarske, Lednika, Jedinstva, da bi ga put vodio u Austriju gde vodi mlađe selekcije bečkog kluba i pomaže pri seniorima. Predvodio je i ekipu „Srbija“, no sve ponude za dalju saradnju morao je da odbije.

-Morao sam kući, roditelje je teret godina slabio i nisam mogao da ih zanemarim. U teškim godinama uspeo sam sa mojim momcima iz Mačve da Šapcu posle 20 godina donesem elitu omladinskog fudbala, da i u Štitaru ostvarujem dobre rezultate, mnogo sam naučio vodeći mlađe kategorije u Slovačkoj 2012. godine, ekipa Dubravka iz Bratislave.

Kako ističe, u radu se uvek rukovodio interesima klubova gde je radio.

- Odricao sam se dugovanja, često sam obećavao rezultat, spreman i da iz svog džepa platim danak neuspeha, nejasno mi je da neko zaostaje 28, 30 bodova za prvim mestom u mlađim kategorijama i opet ne dovodi u pitanje svoj rad. Volim samostalnost u radu, apsolutna samostalnost i unapred kažem, neuspeh je samo moja krivica, ničija više, uspeh delim sa svojim igračima.

Autostopom do cilja
Nikada na trening ili utakmicu nije zakasnio, a istovremeno nikada nije seo na upravljačko mesto u automobilu. Sportska oprema i korakom uz put, uz ispruženi palac, već decenijama.
-Nikada nisam vozio, ali nikada ni zakasnio. Biciklom ili autostopom sam stizao uvek na vreme, nekada i mnogo ranije. Nisam dozvoljavao sebi nedisciplinu u bilo čemu i zato sam umeo iz Badovinaca da krenem ka Šapcu i dva sata ranije, poznaju me ljudi, stanu i stignem brzo, ali bolje i mnogo ranije, nego minut kasnije.


Ponude iz dalekog inostranstva su tu, njegov kolega i prijatelj Miodrag Ješić ga je zvao u Libiju, postoje još neke opcije „preko grane“.

-Trebalo je brinuti o starim roditeljima i nisam mogao bilo šta drugo do da se vratim i vodim borbu. Oni nažalost nisu sa nama više, tu je brat koga ne mogu da ostavim, ali u rukama sam sudbine, sve govori u korist pakovanja kofera i odlaska daleko, možda i u jednom pravcu, dok srce ne da da se maknem. U tom među prostoru se trudim da srce prevlada logiku.

Titula sa omladincima Mačve, polufinale SRJ sa kadetima Mačve iz Bogatića, rekordi u Bijeljini i drugi rezultati su dostignuća na koje je ponosan, ali tu su i vredniji pehari od onih koji krase vitrine.

- Moji trofej su poštovanje i prijateljstvo koje uživam od igrača koje sam vodio. Ja ih usavršavam u fudbalu, ali se trudim da ih učim samopouzdanju, vrednostima. Ponosan sam na nekoliko prvotimaca Mačve koji su došli do tog statusa iz manje talentovane grupe pri podeli kadetske selekcije, dobrovoljno sam prihvatio rad sa njima i bez lige, kroz jake prijateljske utakmice, vratio samopouzdanje tim dobrim momcima.

Ko zna kuda će dalje Delića odvesti put, ali kada bi mogao da bira...

-Na svakom poslu sam davao celog sebe, bez ostatka. Mačva Šabac je nešto posebno za naš kraj, brend ovog područja i kao dete sam dolazio, snalazio se da stignem i gledam taj klub, navijam svim srcem i oduvek mi je bio san da budem njegov deo. Bio sam u više navrata, a želja nije usahla ni danas. Sanjam da ponovo postignem nešto veliko sa „crveno-crnima“, da osetim radost tih dečaka. Baš zato što sam već bio u toj situaciji, želim da se ponovi – zaključuje Delić.
D. B.

Najnoviji broj

21. oktobar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa