„Ako umetnik uspe da pronađe svoj unutrašnji mir, poetiku, tada može da se razvija i usavršava. Verujem da nije dobro biti u „zlatnom kavezu“, jer tada nestaje kreativnost“, kaže Đurović
Neke vredne želje potiču iz perioda detinjstva, no, nekada ni sami nismo svesni da su one na nesvesnom nivou odraz našeg iskonskog bića koje kasnije bude preplavljeno željama okoline, te lako odustanemo od svojih snova. Možda smo baš zbog toga u najranijim godinama života često pitani: Šta želiš da budeš kada porasteš? i odgovori koje dajemo su nadasve kreativni, jedinstveni. Kasnije, s vremenom dolaze promene. Neke su posledica sazrevanja, a neke utišavanja sebe. Retki ostanu verni svom unutrašnjem glasu i prate ga tokom odrastanja. Akademski slikar Željko Đurović ostao je dosledan sebi i porivu da stvara. Od najranijih dana do danas. Možda je upravo njegovo nesputano unutrašnje biće negovano maštom stvorilo nesvakidašnji svet živih boja i figura, te niste sigurni da li gledate u sliku, ili nimfu kroz prozorsko staklo u drugu dimenziju.
Foto: "Glas Podrinja"
Želim da budem slikar Iako je u ranom detinjstvu iskazao talenat jedna odbačena slika i gostujuća izložba u rodnom mestu bili su događaji koji su otvorili vrata i dušu ka lepoti stvaralaštva.
-Od kada mi pamćenje seže, bio sam fasciniran slikom. Pejzaž na slici bio mi je upečatljiviji od onog koji vidim. Jednom prilikom majka je donela sliku koju je naslikao pozorišni scenograf za potrebe predstave. Za mene, to je bilo istinsko otkrovenje. Nisam mogao da prestanem posmatrati to delo. Drugi događaj kog se jasno sećam je dolazak akademskog slikara u mesto gde sam odrastao. Sa 18 godina prvi put sam video „živog“ slikara koji je završio Akademiju i izlagao. Kao da je neko čudo u pitanju - priča Đurović o trenucima kada se umetnost probudila u njemu.
-Nakon ta dva događaja odlučio sam da upišem Akademiju u Beogradu. Od te ideje niko nije mogao da me odvrati. Na prijemnom ispitu sam prvi put crtao po modelu. Nisam se spremao za prijemni. U tom trenutku bilo je nas oko 300 kandidata i tokom prijemnog prišao mi je profesor koji me upitao kod koga sam se spremao. Odgovorio sam iskreno, da se nisam pripremao. Kasnije sam saznao da mi nije poverovao, ali da mu se dopalo kako crtam. Osam nas je primljeno tada u klasu, a samo nas dvojica iz generacije se bavimo slikarstvom.
Žena kao inspiracija Đurovićevu poetiku kritičari su opisali kao svet pod okriljem mašte i fantazije. Nestvarne ženske figure odaju utisak mističnog, mediteranskog hipnotišućeg sveta iz snova prepunog boja. Čulne Eve najviše podsećaju na nimfe i šumske vile iz mitoloških saga i bajki. Lebde u mašti i oku posmatrača i ostaju u sećanju kao san letnje, tople, zvezdane noći. -Od prvih crteža je bila ženska figura. Zaista nemam objašnjenje za to. Možda su bile dve muške figure koje sam naslikao, ali su one bile u drugom planu kompozicije. Ostao sam dosledan ženskoj figuri, ali nisam želeo da bude samo akt. Postepeno sam gradio kompoziciju. Smatram da umetnost i ne treba da se objašnjava, ona se oseća. Mislim da je to i sa mojim slikama, one se doživljavaju iz stomaka. Ili vam se sviđaju, ili ne.
Veruj u sebe i uspeh će doći Verovati u sebe, slušati unutrašnji glas koji govori da ste na dobrom putu, da ste dobro odabrali i da će uspeh doći je neprocenjivo. Neki će to nazvati intuicijom, neki verom, neki autosugestijom, ali za Željka Đurovića je to bila vodilja.
-Neke stvari u životu je teško objasniti, ali oduvek sam imao taj osećaj da ću uspeti. Nekada je važnije imati veru i želju za stvaranjem, nego sam talenat. Imao sam ideju da ću da stvaram, izlažem i živim od svog slikarstva, ne samo kod nas, već i u svetu. I to se ostvarilo. Ne govorim o tome da li sam veliki, srednji, ili mali umetnik, već samo o delu da mi se želja ostvarila. Svoj, jedinstven i prepoznatljiv
Priznaje da je teško za umetnika da bude prepoznatljiv, da ima jedinstvenu poetiku. Veruje da je veliki dar kada pronađete svoj spiritus movens koji ostavlja unikatan stvaralački pečat.
-Pronaći svoj umetnički potpis nije lako. Posebno onaj gde je dovoljno da neko pogleda sliku i odmah zna ko je autor. Ne samo posmatrači dela na izložbama, već i kolekcionari, galeristi. Ako umetnik uspe da pronađe svoj unutrašnji mir, poetiku, tada može da se razvija i usavršava. Moram da priznam da sam imao sreće i već na drugoj godini Akademije sam pronašao svoju. Kada su crtež i grafika bili u pitanju sve je bilo odlično. Ipak, slike nisu bile kakve sam želeo da budu. Trebalo mi je sigurno deset godina da ono što imam kao crtež, grafiku „prevedem“ u sliku na platnu - priseća se Đurović.
Kroz šalu kaže da su kolekcionari sada zainteresovani za radove iz ranijeg perioda njegovog stvaralaštva. Priznaje da je samokritičan, ponekad i previše.
-Nekada pomislim kako ti radovi ne mogu biti bolji od ovih danas. Ali, zapravo mogu. Kada analiziram radove od pre tri decenije shvatim da su dobri. Naravno, s vremenom čovek se menja, postavlja sebi nove izazove ciljeve. Prirodno je da se menja tokom godina. Tako je i sa stvaralaštvom. Ponekad se zapitam da li je vredelo, ali tada prelistam svoju monografiju i vidim da nisam tako loš- kaže Đurović uz osmeh i dodaje da ako umetnik ne iznenadi sebe dok stvara, teško da može i publiku.
-Verujem da nije dobro biti u „zlatnom kavezu“, jer tada nestaje kreativnost. Potrebno je da se uvek nešto dešava, menja kako bismo bili sveži i aktuelni. Naravno da se u mojim delima može videti nit koja spaja sve ono što sam stvarao od početka, do sada. Nekada je teško biti „svež“, a ostati dosledan svom senzibilitetu i ostati prepoznatljiv. Znam da sam samokritičan, ali verujem da je to neophodno za svakog ozbiljnog stvaraoca- pojašnjava slikar.
Foto: "Glas Podrinja"
Rad, rad, rad i samo rad Ističe da podjednako vremena provodi u ateljeu i stvaranju, kao i pre četiri decenije kada je gradio ime, prepoznatljivost. Kaže da idealan trenutak inspiracije ne postoji, već da ga umetnici prizovu svojim radom i stalnim poniranjem u sebe.
-Nema dana kada nisam u ateljeu. Iskreno verujem da je to ključno. Konstantan rad. Nisam umetnik koji sedi i čeka da inspiracija dođe. Smatram da ona dolazi kada započnete proces slikanja, crtanja i susretnete se sa platnom. Umetnici moje generacije, ali i oni stariji slično tvrde. Samo radom možete nešto postići- kaže Đurović.
Mitovi o umetnosti Idealizacija umetnosti ne dolazi samo od konzumenata, često slične predstave o stvaraocima i stvaranju imaju i oni sami, posebno mladi koji žele da im životni poziv bude umetnik.
- Možda smo nekada skloni mistifikovanju kada je reč o umetnosti. Mladi nekada imaju pogrešnu sliku o stvaranju, te sam kao profesor kroz razgovore sa njima želeo da tu temu demistifikujemo. Stvaranje je ozbiljan posao. Često se iznenade kada shvate da je zaista tako. Rad i talenat daju rezultate.
Na pitanje da li za sebe kaže da je slikar, ili umetnik, kratko odgovara:
-Govorim slikar, retko umetnik. A vreme će pokazati i odlučiti - kaže za kraj razgovora Željko Đurović.
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
