PREDSTAVLjENA KNjIGA “TAMNAVSKI PLIĆACI”
O šalama, smicalicama, prevarama i podvalama
Među korice su smešteni mali, obični ljudi, kafedžije, zanatlije, seljaci, ali i doktori, direktori, učeni ljudi, oni koji su bili na rukovodećim položajima, poput predsednika opštine. Svi zajedno obeležili su jedno vreme, po mnogima lepše i bolje. Posebno takvo mišljenje imaju oni koji su u tom periodu bili mladi i na život gledali potpuno drugačijim očima
U petak je u holu OŠ “Mića Stanojlović” u Koceljevi predstavljena knjiga “Tamnavski plićaci”, najnovije delo Veroljuba Babića, nastavnika matematike u ovoj obrazovnoj ustanovi i urednika “Koceljevačke revije”.
Bila je to prilika da se stariji žitelji ove opštine sete priča i Koceljevaca koji su znali za humor, šalu, smicalice, prevare i podvale.
Oni, mlađi stanovnici, imali su priliku da kroz likove, anegdote i događaje opisane u “Tamnavskim plićacima” osete duh jednog vremena u kojem su ljudi možda imali manje, u materijalnom smislu, ali su znali da uživaju u druženju i da se raduju sitnicama, smeju dosetkama i dugo ih prepričavaju, smejući se iznova.
Među korice su smešteni mali, obični ljudi, kafedžije, zanatlije, seljaci, ali i doktori, direktori, učeni ljudi, oni koji su bili na rukovodećim položajima, poput predsednika opštine. Svi zajedno obeležili su jedno vreme, po mnogima lepše i bolje. Posebno takvo mišljenje imaju oni koji su u tom periodu bili mladi i na život gledali potpuno drugačijim očima. O knjizi su, osim autora, govorili profesor Milenko Marković i Dragan Đele Đermanović.
–Babić je još jednom ponudio jednu od svojih zanimljivih ideja javnosti na uvid i nadam se na korist. Kad neko hoće da upozna neki lokalni mentalitet najbolje će to učiniti kroz anegdote o raznim ličnostima. Ta iskra duha ogoli svaku situaciju do te mere da se ljudska ličnost pokaže u punom svetlu onakva kakva je zaista. Na taj način pred našim očima izlaze ljudi kakvi u tim krajevima žive- istakao je profesor Marković i dodao da je sve što je rečeno u knjizi rečeno lepim, jezgrovitim, narodnim jezikom te da se vidi vedrina tamnavskog podneblja, kroz vrcave dosetke, pune smisla i dvosmisla.
Govoreći o svom najnovijem pisanom delu autor je ocenio da su Koceljevci uvek znali zbijati šalu, pa ako mora i na svoj račun. On je podsetio da je 1933.godine u ovoj varoši osnovan “Majstorski sto”- družina za zabavu i razonodu, te da je nekako u isto vreme osnovan i “Trut”- udruženje lenština, kao tihi otpor režimu, čije je geslo bilo “Jedi, pij i spavaj! “.
Kako ističe autor, “smešteni na pola puta između čivijaša Šapčana i Valjevaca, poznatih po podvalama, Koceljevci su se morali prilagoditi. Jer, s kim si – onak’i si”.
U knjizi su pomenuta i čuda ovog kraja poput onog da je Donji kraj gore, na brdu kad se popne na Žućak, te da je Ilijin krst bez krsta, da magare jaše konja, pa da je Vampir oženio popovu kćer...
–S vremena na vreme pojavi se i neko novo čudo kao što je Mađar mesi hleb, Kinez predaje srpski jezik. A sve ovo je posledica izuzetno slikovitih nadimaka kojima ovaj kraj uopšte ne oskudeva. Kažu ovde da te ime, koje ti narod da, najvernije opisuje. A narod je davao nadimke po karakternim osobinama i po zanimanjima, ali i po životinjama i fizičkim nedostacima.
Često su i cele familije imale svoje nadimke, koje su nosile iz nekadašnjih porodičnih zadruga pre deobe- podsetio je Babić.
I rad je lakše padao ako se “za pojas zadene”, ako se sedne i predahne, nešto prezalogaji, a onda našali i zapeva.
–Ova knjiga sadrži sećanja na neke vesele ljude i njihove doživljaje , bez namere da nekog omalovaži ili uvredi. Neki ljudi su zbog škakljivosti teme navedeni nadimcima, nekima su imena izmišljena, nekima su navedeni samo inicijali. Svi oni su svakako zaslužili da budu deo ove knjige- rekao je na kraju autor.
IŠ’O ŽOJA U BATALAGE!
Jedna od izreka koja se i danas može čuti u koceljevačkom kraju jeste “Iš’o Žoja u Batalage!”. Mnogi, međutim, ne znaju da datira još iz perioda kada je Janko Veselinović učiteljevao u Svileuvi i da ju je upravo književnik izgovorio krajem 19. veka.
Naime, svom pomoćnom službeniku Žoji (onom poslužitelju Živojinu iz pripovetke “Na prelu”) Janko je jedne večeri rekao da sutra, ranom zorom mora ići veoma važnim poslom u Batalage.
Janko ujutru nije mogao da nađe Žoju. Već zabrinut, nakon nekog vremena, ugleda ga na jednoj uzbrdici. Ubrzo je saznao da je pomoćni službenik već bio u susednom selu, ali se tek onda setio da nije znao zašto je trebao da ide tamo. Tada je Janko izgovorio čuvenu rečenicu: “Iš’o Žoja u Batalage!” i grohotom se nasmejao. Danas je to komentar za nekog koji negde ode za nekim poslom pa ga iz svog nehata i nesmotrenosti ne obavi.
Bila je to prilika da se stariji žitelji ove opštine sete priča i Koceljevaca koji su znali za humor, šalu, smicalice, prevare i podvale.
Oni, mlađi stanovnici, imali su priliku da kroz likove, anegdote i događaje opisane u “Tamnavskim plićacima” osete duh jednog vremena u kojem su ljudi možda imali manje, u materijalnom smislu, ali su znali da uživaju u druženju i da se raduju sitnicama, smeju dosetkama i dugo ih prepričavaju, smejući se iznova.
Među korice su smešteni mali, obični ljudi, kafedžije, zanatlije, seljaci, ali i doktori, direktori, učeni ljudi, oni koji su bili na rukovodećim položajima, poput predsednika opštine. Svi zajedno obeležili su jedno vreme, po mnogima lepše i bolje. Posebno takvo mišljenje imaju oni koji su u tom periodu bili mladi i na život gledali potpuno drugačijim očima. O knjizi su, osim autora, govorili profesor Milenko Marković i Dragan Đele Đermanović.
–Babić je još jednom ponudio jednu od svojih zanimljivih ideja javnosti na uvid i nadam se na korist. Kad neko hoće da upozna neki lokalni mentalitet najbolje će to učiniti kroz anegdote o raznim ličnostima. Ta iskra duha ogoli svaku situaciju do te mere da se ljudska ličnost pokaže u punom svetlu onakva kakva je zaista. Na taj način pred našim očima izlaze ljudi kakvi u tim krajevima žive- istakao je profesor Marković i dodao da je sve što je rečeno u knjizi rečeno lepim, jezgrovitim, narodnim jezikom te da se vidi vedrina tamnavskog podneblja, kroz vrcave dosetke, pune smisla i dvosmisla.
Govoreći o svom najnovijem pisanom delu autor je ocenio da su Koceljevci uvek znali zbijati šalu, pa ako mora i na svoj račun. On je podsetio da je 1933.godine u ovoj varoši osnovan “Majstorski sto”- družina za zabavu i razonodu, te da je nekako u isto vreme osnovan i “Trut”- udruženje lenština, kao tihi otpor režimu, čije je geslo bilo “Jedi, pij i spavaj! “.
U knjizi su pomenuta i čuda ovog kraja poput onog da je Donji kraj gore, na brdu kad se popne na Žućak, te da je Ilijin krst bez krsta, da magare jaše konja, pa da je Vampir oženio popovu kćer...
Kako ističe autor, “smešteni na pola puta između čivijaša Šapčana i Valjevaca, poznatih po podvalama, Koceljevci su se morali prilagoditi. Jer, s kim si – onak’i si”.
U knjizi su pomenuta i čuda ovog kraja poput onog da je Donji kraj gore, na brdu kad se popne na Žućak, te da je Ilijin krst bez krsta, da magare jaše konja, pa da je Vampir oženio popovu kćer...
–S vremena na vreme pojavi se i neko novo čudo kao što je Mađar mesi hleb, Kinez predaje srpski jezik. A sve ovo je posledica izuzetno slikovitih nadimaka kojima ovaj kraj uopšte ne oskudeva. Kažu ovde da te ime, koje ti narod da, najvernije opisuje. A narod je davao nadimke po karakternim osobinama i po zanimanjima, ali i po životinjama i fizičkim nedostacima.
Često su i cele familije imale svoje nadimke, koje su nosile iz nekadašnjih porodičnih zadruga pre deobe- podsetio je Babić.
I rad je lakše padao ako se “za pojas zadene”, ako se sedne i predahne, nešto prezalogaji, a onda našali i zapeva.
–Ova knjiga sadrži sećanja na neke vesele ljude i njihove doživljaje , bez namere da nekog omalovaži ili uvredi. Neki ljudi su zbog škakljivosti teme navedeni nadimcima, nekima su imena izmišljena, nekima su navedeni samo inicijali. Svi oni su svakako zaslužili da budu deo ove knjige- rekao je na kraju autor.
IŠ’O ŽOJA U BATALAGE!
Jedna od izreka koja se i danas može čuti u koceljevačkom kraju jeste “Iš’o Žoja u Batalage!”. Mnogi, međutim, ne znaju da datira još iz perioda kada je Janko Veselinović učiteljevao u Svileuvi i da ju je upravo književnik izgovorio krajem 19. veka.
Naime, svom pomoćnom službeniku Žoji (onom poslužitelju Živojinu iz pripovetke “Na prelu”) Janko je jedne večeri rekao da sutra, ranom zorom mora ići veoma važnim poslom u Batalage.
Janko ujutru nije mogao da nađe Žoju. Već zabrinut, nakon nekog vremena, ugleda ga na jednoj uzbrdici. Ubrzo je saznao da je pomoćni službenik već bio u susednom selu, ali se tek onda setio da nije znao zašto je trebao da ide tamo. Tada je Janko izgovorio čuvenu rečenicu: “Iš’o Žoja u Batalage!” i grohotom se nasmejao. Danas je to komentar za nekog koji negde ode za nekim poslom pa ga iz svog nehata i nesmotrenosti ne obavi.
V. Bošković
Najnoviji broj
25. april 2024.
