Avijacija u krvi

Do cilja se lakše putuje kada znate odredište, ali putovanje je ono što život obogaćuje i čini lepšim. Koferi Ivane Gvozdenović iz Prnjavora uvek su spremni, a odredište poznato nekad i samo nekoliko sati unapred. Ta neizvesnost opredelila je da se prijavi za posao stjuardese, koji uspešno u Saudijskoj Arabiji obavlja četiri godine. Sada je u avio- kompaniji koja radi korporativne letove, a klijenti su državnici Bliskog i Srednjeg istoka i drugih zemalja, članovi kraljevskih porodica, poznate ličnosti, ali i bogate arapske, britanske, evropske porodice. Obišla je celu Aziju, veliki deo Evrope, Afrike, putovala u Ameriku...Trenutno joj je baza u Rijadu, a prethodno je bila u Džedi. Sve je počelo tako što je shvatila da po završetku srednje Ekonomske škole sebe ne vidi ni u jednom poslu u Srbiji, a imala je želju da radi u inostranstvu.

Život u vrelom Rijadu
Rijad je baš topao. Trenutno ima pedesetak stepeni. Najveći problem je ekstremno suv vazduh. Dok sam živela u Džedi, vlažnost vazduha je bila visoka i visoke temperature, ali drugačije nekako. Zima ne postoji, ali ima nekoliko meseci kad je temperatura oko10 stepeni, u Rijadu, koji je okružen pustinjom, dok u Džedi toga nema, 22 stepena. Postoje planinska mesta koja su mnogo lepa. Taif je mesto bliže Džedi gde može da se ide automobilom, a majmuni pored puta glavna atrakcija i ljudi dolaze da ih hrane. Džeda ima more, imaju razne organizacije, putovanja brodovima, kruzerima.

Razbijene predrasude
-Srbija mi je postala mala i nisam videla svoj život ni u jednom gradu ovde. Prijavila sam se na oglas agencije iz Beograda koja regrutuje devojke za nacionalnu avio- kompaniju Saudijske Arabije. Prošla sam sve krugove konkursa, javili su mi da sam dobila posao i tako sam otišla. Posrećilo mi se da dobijem prvi posao za koji sam se prijavila. Sve se desilo odjednom, kao da je baš tako trebalo da bude. Naravno, kao i svi, o zemlji sam čula uglavnom negativne komentare, ali nisam se na to obazirala, htela sam da odem sama i da se uverim kako je i bila sam spremna i na povratak ako mi se ne dopadne- priča Ivana.

Foto: Privatna arhiva

Ipak, dopalo joj se. Prijatni ljudi, uređen sistem, sigurnost i mogućnost da lepo živi od svog posla, zadržale su je u dalekoj zemlji.

-Oni jesu tradicionalni, ali nije tačno da na ulici ne smeš sam da se krećeš, da moraš da budeš pokriven, dovoljno je da se pristojno obučen. Napolju si siguran u bilo koje doba dana i noći i to je ono što mi se posebno dopada- ističe Ivana, koja će u januaru zaokružiti četiri godine kako boravi tamo, a otišla je kada je imala 21 godinu.
Tri godine je bila u prvoj kompaniji, a u sadašnjoj će u septembru upisati godinu dana rada.

-Potpuno je drugačije nego komercijalna avijacija, gde imam svoj raspored i radim letove. Ovde imamo avione različitih veličina za VIP klijente, koji putuju poslom i turistički. Uopšte ne podsećaju na avion, opremljeni su kao kuća, imaju sobe, kupatila, zaista izgledaju ekskluzivno. Naši klijenti biraju avione, određuju destinacije, meni je pravljen po njima, imaju čak i mogućnost odabira osoblja na letu. Radimo sa manjim brojem ljudi, a u prethodnoj kompaniji smo imali avione koji podržavaju kapacitete do 300 mesta. Ipak, veći je stres, odgovornost, zato što imamo jasno definisanu proceduru. Neki od tih ljudi lete na dnevnom i nedeljnom nivou i imaju tačno svoj standard kako vole da im nešto bude servirano, kako da im se obraćaš, da li žele da budeš tu konstantno ili ne, kada imaju sastanke, moraš da znaš kad i kako i da li da im priđeš- objašnjava ona.
I odnos prema osoblju se razlikuje.

Foto: Privatna arhiva

-U većini slučajeva sam bila pozitivno iznenađena. Kad vidim status, ulogu u toj ili nekoj drugoj državi, znam koliko je ta osoba važna i očekujem drugačiji pristup, ali uglavnom su svi ljubazni, često prijatniji od onih na komercijalnim letovima. Oni nikad ne putuju sami. Uglavnom asistenti dođu pre njih da provere avion i da li je sve pripremljeno, umeju da budu jako fini, ali postoje situacije kada se ponašaju kao da su oni glavni gosti. S druge strane, i oni su pod velikim pritiskom da to sve bude kako treba- podvlači Ivana.

Omiljene destinacije
Meni se jako dopada Indonezija, Filipini takođe. Ljudi su divni, tamo je prijatna atmosfera. Inače, moj prvi susret sa nekom arapskom zemljom bio je kad sam otišla u Egipat na more 2019. godine sa drugaricom i baš mi se svidelo, iako je to potpuno drugačije od Emirata i Saudijske Arabije.

Život u koferima
Najčešće je u avionu tri- četiri sata pred poletanje, a sa nekim klijentima prolazi se veća bezbednosna procedura i rade PCR testovi. Radi po principu rotacija, dva meseca 24 sata dnevno je na raspolaganju za poziv na dužnost, pa je mesec dana slobodna. Slobodan dan dobija samo u slučaju da je šest dana uzastopno na dužnosti.

- Pored redovnog ugovora, dobili smo tri različite vrste ugovora, o poverljivosti za potpisivanje i neotkrivanje, ni imena klijenata, ni ruta kojima se krećemo. Prošli mesec sam imala 80 i nešto sati letenja, prethodni 50. Imamo situacija gde samo dovezemo klijente, nekad ostajemo sa njima sve dok oni ne odluče da se vrate nazad. Pre dolaska kući na odmor imala sam dve turbulentne nedelje gde smo s jednog kraja sveta na drugi, iz Rijada u Indiju, iz Indije u Indoneziju, iz Indonezije u Džedu. Ostali smo četiri- pet dana u Džedi, pa iz Džede ponovo za Indoneziju, pa za Kualu. Život u koferima definitivno, ali zanimljivo je, nije dosadno i to me pokreće. Na razgovorima sa posao sam upoznala ljude koji se time već bave i svi su mi rekli da taj posao ulazi u krv i postaneš vremenom zavisan od njega. Sad vidim da su bile u pravu, jer ne bih mogla sebe da zamislim da radim u nekoj kancelariji- priznaje.

Foto: Privatna arhiva

Kompanija ima pedesetak zaposlenih devojaka, veliki procenat su Srpkinje, Bosanke, Makedonke, Crnogorke, Rumunke, nekoliko devojaka iz Poljske i Albanije, Ruskinja i živi sa cimerkom u kompanijskom smeštaju.

-Nisam ni jednog momenta pomislila da bih se vratila, Saudijska Arabija mi se dopala na prvu. Došla sam nekoliko meseci pred koronu. Celu godinu smo proveli tamo, nismo mogli da radimo, putjemo izvan zemlje, ali mi je i dalje bilo lepo tamo i tako je još uvek. I porodica se navikava na ideju da se možda nikad više neću vratiti ovde. Nikad ne znaš šta će se dogoditi, ali moja želja je da ostanem. Ljudi su jako slični našim, čak su i više prijateljski nastrojeni, veoma su gostoprimljivi. Vole strance, tu su i da ti pomognu i pokažu šta treba, stvarno su divni. Pogotovo što do nedavno nisu imali dodira sa Evropljanima, tek pre nekoliko godina su počeli da se otvaraju u tom smislu. Ovaj posao te uči toleranciji i razumevanju. Budući da radim sa različitim ljudima, razbila sam mnoge predrasude i shvatila da su ljudi uglavnom dobronamerni ako im priđeš iskreno i otvorenog srca- zaključuje Ivana.