U Šapcu punim baterije

Dr Smiljana Bernhard (devojačko Simić) rođena je u u Zigburgu ‘72 godine, u blizini Kelna. Njeni roditelji, Slobodan i Vera, rodom su Šapčani. U Nemačkoj su se bavili ugostiteljstvom i gajili četvoro dece. Vratili su se u Šabac zbog očeve bolesti kada je devojčica Smiljana imala deset godina.

To je prvi veliki zaokret u njenom životu. „Uletela je“ u drugo polugodište Osnovne škole „Vuk Karadžić“, bez znanja srpskog jezika, a nije dolazilo u obzir da izgubi godinu. Roditelji su bili jako strogi i disciplinovani i tako su vaspitavali svoju decu. Sa druge strane, majka se žrtvovala i danonoćno vežbala sa decom da nauče srpski i obrazuju se. Od nje je naučila šta znači biti ambiciozan.

- Nije bilo lako, posebno u četvrtom i petom razredu, ali smo uspeli da završimo školu. Došli smo u tada nepoznatu sredinu, nisu nas svi odmah prihvatili... Meni je krila dao nastavnik Pajko, zbog kog sam zavolela hemiju. Upijala sam svaku njegovu reč. Pored redovne škole, trenirala sam gimnastiku i pevala u horu.

Slobodan je mnogo vremena provodio na selu, gde se opravljao. Dr Smilja kaže da medicina nije svemoguća, da je otac ozdravljao zahvaljujući čistom vazduhu i zdravom životu bez stresa. Takođe, neuropatija u kombinaciji sa opštom medicinom, dala je rezultate. Kada se oporavio, pet godina kasnije, porodica je ponovo pakovala kofere. Odlučili su da se vrate u Nemačku zbog nestašice insulina koji se ni za zlato nije mogao nabaviti. Novi zaokret. U Šapcu je završila prvu godinu „Zelene“ škole, gde je prvi put stupila u dodir sa medicinom. Kada je došla u Nemačku, pohađala je deseti razred, zbog različitog sistema školstva. Disciplinovana i vredna, bila je jedna od dvadesetoro njih koja je u najkraćem mogućem vremenu maturirala.

Ovde su ljudi gostoljubivi i prijatelji za ceo život. Dođem iz Nemačke pod stresom i ovde natankam pozitivnu energiju. Moj muž kaže da se ovde „uključim u šteker“

Na majčino insistiranje, devojčice su završile zanat. To je bio uslov za studije. Smiljin izbor bio je - laboratorijski tehničar. Opet je uloga profesora hemije bila ključna – podsticaj da nastavi školovanje.

- Tamo mi se sve otvorio i spojilo kao u slagalici. Završila sam zanat i, u isto vreme kada sam polagala državni ispit, dobila priliku da studiram. Upisala sam medicinski fakultet. U početku sam bila nesigurna, nisam znala da li ću uspeti, ali posle prvog važnog ispita iz kliničke medicine, stekla sam samopouzdanje. Posle je sve bilo lako.

Zbog odličnih ocena, imala je finansijsku podršku države.
- Dogodilo mi se da se kesa sa dokumentima rasula na pravom mestu. Jedan čovek iz kancelarije, gde sam otišla za „Bafög“, državnu pomoć studentima, prišao je da mi pomogne i video moje ocene. Rekao mi je da sačekam i posle nekog vremena se vratio. „Sve smo uspeli“, rekao mi je. „Šta smo uspeli?“, upitala sam ga. Ispostavilo se da sam dobila stipendiju koju nisam morala da vratim. Imala sam ludu sreću da mi se tako nešto dogodi. Pomogao mi je čovek koga nisam poznavala. To mi se dešavalo u životu.

Foto: Privatna arhiva

Za nas je porodica najveća radost i bogatstvo. To su dobra deca

Pored medicine, upisala je i hemiju, za svoju dušu. Paralelno je studirala dva fakulteta dok nije shvatila da postoji mogućnost da spoji obe nauke. Doktorat je spremala iz oblasti medicinske mikrobiologije.

- Mentor me je pripremio rekavši mi da ću danonoćno raditi. Jesam, ali sam uživala u laboratoriji. Završila sam doktorski rad sa visokom ocenom i brojem bodova, što u Ahenu nije bilo uobičajeno. Ako tamo završite fakultet, možete očekivati radno mesto bilo gde u svetu.

Ostala je u Nemačkoj i zaposlila se kao lekar na odeljenju neurologije. Mentor je bio ljut zato što je mislio da će ostati na fakultetu. Posle takvog rada, očekivao je od nje da bude profesorica mikrobiologije. Međutim, ona se sve više interesovala za medicinu. Shvatila je da ne želi da bude neurolog i otišla na Univerzitetsku kliniku u Majncu, gde je dugo radila kao lekar internista. Pre toga, bio je jedan susret, za koji se ispostavilo da je sudbinski zaokret.

Na odeljenju neurologije upoznala je svog budućeg supruga, dr Maksimilijana. Venčali su se, dobili dete i, u istom danu, njegovo dvoje dece iz prvog braka. Odjednom su imali troje dece. Najvažnija uloga bila je upravo njena.

- Njihova majka se razbolela i bilo je pitanje šta će biti sa decom. „Kako gde će deca, biće sa nama“, odgovorila je srpska majka. Johana je tada imala pet godina, a Jeremijas dve i po. Sebastijan se tek rodio. U istom danu dobili smo trojke, šali se dr Smilja, a dve godine kasnije bliznace, Danijela i Davida.

- Njihova majka je ozdravila i odselila se 650 kilometara daleko od nas. Nije bilo lako ni nama, ni deci. Zato smo odlučili da tamo provodimo svaki odmor. Kao mali, zvali su me Mimi. Kažu da imaju dve mame. To nije uobičajeno u Nemačkoj, ali ja sam Srpkinja i za mene je to normalno. Za nas je porodica najveća radost i bogatstvo. To su dobra deca. Johana je završila medijsku informatiku i preselila se u Majnc. Jeremijas radi kao medicinski tehničar i planira da studira medicinu.

Foto: Privatna arhiva

Benedikt se rodio iste godine kada mi je mama umrla. Dočekala je da ga vidi. On je dete za uživanje. Poklon. Vezana sam za svih šestoro dece i oni za nas, ali on najviše

No, tu nije kraj priči sa decom. Neplanirano, bračnom paru Bernhard dogodio se sin Benedikt, koji danas ima jedanaest godina.

- Benedikt se rodio iste godine kada mi je mama umrla. Dočekala je da ga vidi. On je dete za uživanje. Poklon. Vezana sam za svih šestoro dece i oni za nas, ali on najviše. Blizanci su najviše vezani jedan za drugog.

U Nemačkoj žive njena dva brata i sestra. Zajedno slave Svetog Jovana.

- Deca imaju takva imena da slavimo njihov imendan na našu slavu. Sebastijanu i Benediktu je imendan 20. januara, a blizancima u decembru. Na Svetog Jovana odemo u crkvu, a posle kod jednog od braće.
Iako ruku punih dece, dr Smilja nije zapostavila svoj profesionalni put. Naprotiv. Specijalizirala je internu i opštu medicinu. Radi kao kućni lekar. Pre nekoliko godina, otvorila je privatnu ordinaciju i zaposlila dve koleginice, a odnedavno je u partnerstvu sa jednom od njih. Njen suprug Maksimilijan takođe ima privatnu ambulatnu, gde radi sa kolegom neurologom. Poslednjih nekoliko godina porodica živi u gradu blizu Majnca.

Svake godine dr Smilja dolazi u Šabac da napuni baterije.

- Ovde su ljudi gostoljubivi i prijatelji za ceo život. Dođem iz Nemačke pod stresom i ovde natankam pozitivnu energiju. Moj muž kaže da se ovde „uključim u šteker“. Kad odem u Nemačku, posle deset meseci planiramo kad ću opet da se vratim, jer postanem neizdržljiva. Treba mi ovo. Dolazim sa svojom sestrom. Obavezno posetimo rođake i obiđemo sve prijatelje.

Na pitanje da li bi se vratila u Srbiju da živi, odgovara da se u životu ništa ne zna.

- Zašto da ne? Moj muž se ovde jako lepo oseća, kao i deca, posebno Sebastijan i Benedikt. U Šapcu se pune baterije.