Suština je u osvešćivanju

Predrag Petrović Peđa rođen je u Šapcu ‘71 godine. Njegovi su tada živeli (majka živi i danas) u stanu zgrade Šabačkog pozorišta. Njegov deda je bio glumac, Živan Petrović, Šapčanima poznatiji kao Žika Klas. Peđini roditelji su, zbog prirode posla (oboje su bili prosvetni radnici) morali da se presele u Badovince, gde je završio osnovnu školu. U Šabac se vratio kada je došlo vreme za srednju školu (roditelji nakon bombardovanja). Kao poslednja generacija usmerenog obrazovanja, završio je dve godine u Ekonomskoj, a druge dve u Medicinskoj, smer zubni tehničar. Planirao je da studira stomatologiju, ali nije polagao prijemni, iako je školu završio sa prosekom 5.0. Otišao je na služenje vojnog roka.

U vojsci su mu se stvari posložile na drugi način. Odustao je od stomatologije, a iako je ljubav prema sceni postojala od malih nogu, nije okušao sreću na FDU. Upisao je studije psihologije u Beogradu. Iz vojske. Uzeo je dva slobodna dana i položio prijemni iz prve. Roditelji su bili iznenađeni i pomalo zabrinuti s obzirom da je perspektiva psihologa u to vreme bila upitna. Međutim, njegova odluka je bila čvrsta.

- Ljudi su mi se poveravali još od detinjstva, tražili savete od mene, čak i stariji. To mi je u početku bilo čudno, ali urođena sklonost da ljude slušam i da ih zaista čujem, da ih razumem, profilisala me je u tom pravcu - da se bavim ljudima. Ono što je u meni ostalo kao neostvareni san je to što nisam pokušao da se upišem na Fakultetu dramskih umetnosti.

„EMDR je specifičan za rad sa traumom, ali se radi i kod osećanja depresivnosti i anksioznosti, koja su najčešće povezana sa traumatskim iskustvom. Radi tako što obrađuje naša sećanja koja su, uglavnom, pohranjena u mentalnim slikama. Pored slika, misli i osećanja koji su vezani za traumatski događaj, imamo i telesne senzacije.“

U vreme kada je upisivao studije počinjao je haos u Sloveniji. Iako je pedantno prikupljao i čuvao dane dobijene kao nagradu za primerenog vojnika, nije mogao da skine uniformu dva meseca nakon isteka vojnog roka zbog Našeg rata.

- Iz vojske sam se vratio tek pred Novu godinu. Zbog toga sam izgubio prvi semestar na fakultetu, ali nisam čekao, krenuo sam odmah u drugi, da ne gubim vreme. Putovao sam svaki dan za Beograd. U drugoj godini sam se preselio u prestonicu i tada je krenula saga o studiranju.

žika klas kao Hasanaga, 1953. godine, Foto: Privatna arhiva

„DEDIN SIN“
„Moj odnos sa dedom je bio izuzetno jak, što nisam shvatao dok nije umro. Kad sam bio dete, nisam mogao da shvatim zašto me odrasli stalno upoređuju sa njim. Govorili su mi da sam isti deda. Shvatio sam to i sam, kao zreo čovek u četrdesetim. Došao sam u Šabac, ugledao jednu crno-belu fotografiju i rekao majci: „Odakle ova moja fotografija, ne sećam je se?“. Odgovorila mi je: „Priđi malo bliže i pogledaj, to nisi ti“. Prišao sam i video na fotografiji mog dedu iz mladosti. Neverovatna fizička sličnost. I ne samo fizička. Tada sam shvatio da je istinita ta priča koju su mi u familiji govorili. Moja ljubav prema umetnosti, dedino je nasleđe. Jednom, kad sam bio dečak, začuo sam ga kako viče, a bio je blag čovek koga su svi voleli. Istrčao sam iz sobe, uznemiren, i video ga kako vežba ulogu ispred ogledala. Umirio me je. Pre mesec dana sam izašao na sajt Muzeja pozorišne umetnosti i pronašao podatke o njemu. Prvu ulogu odigrao je ‘44, a znam da je u to vreme bio i, kako su u ono vreme govorili, tanc majstor, učitelj plesa.“

Psihologiju ljudi upisuju iz raznih razloga. Uglavnom imaju potrebu za odgovorima. Zato mnogi napuste fakultet pre treće godine, kada počinju klinički predmeti. On je ostao. Shvatio je da to jeste njegovo mesto.

- Otpadnu mnogi zato što se razočaraju, nesrpljivi da čekaju. Ko se strpi, dobije neke odgovore. Međutim, na studijama psihologije, češće se otvaraju nova pitanja, nego što stižu odgovori. Tek kasnije, kroz lični rad i terapiju, odgovori zaista dolaze.

Kada je diplomirao, prihvatio je ponudu profesorke sa fakulteta da joj pomogne u otvaranju Omladinskog otvorenog kluba na Vračaru, gde je ostao nekoliko meseci.

- Deo tog Centra bili su reditelji i glumci (ponovo veza sa pozorištem). Oni su držali radionice iz glume i režije, a ja sam pokrivao organizacioni deo i vodio psihološke radionice sa koleginicom. Posle par meseci dobio sam posao u Centru za socijalni rad.

U sali Kulturnog centra u kojoj nije bio od svoje osamnaeste godine, gde je pobeđivao na takmičenju recitatora, Foto: "Glas Podrinja"

Te ‘98 godine, započela je njegova profesionalan karijera. U CSR-u ostao je dok nije dobio poziv iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da radi kao inspektor za socijalnu zaštitu. Posle dve godine unapređen je u načelnika u Sektoru za socijalnu zaštitu. Tu je ostao osam godina, a odatle otišao u Republički zavod za socijalnu zaštitu na mesto direktora.

- To je jedinstvena ustanova u Srbiji, važna u sistemu zaštite. Tamo sam proveo skoro tri godine, potom se vratio još godinu dana u Ministarstvo, iz koga sam izašao pre pet godina. Tada sam otvorio svoju privatnu praksu.

Napokon radi ono za šta se školovao. Zapravo, sve vreme je imao svoje klijente. Taj deo profesionalnog života nije mogao da zapostavi.

- Znao sam da moram da ostanem u radu sa ljudima „jedan na jedan“. To sam štitio od početka i borio se za to. Od pre pet godina sam puno radno vreme prisutan u svom Psihološkom savetovalištu čiji sam osnivač.

U međuvremenu je, s obzirom na želju da se bavi ličnošću više terapijski nego istraživački, nastavio sa profesionalnim usavršavanjem.

- Oduvek sam osećao da mogu da pomognem ljudima. Ako ništa drugo, bar da ih saslušam. Kod nas ne postoje psihoterapijske obuke u okviru fakulteta, nego neformalno organizovane u okviru udruženja. Postoje brojni terapijski pravci. Tragao sam dok nisam otkrio REBT (racionalno emotivno i kognitivno bihejvioralna terapija).

SVI SMO TRAUMATIZOVANI
U sali šabačkog Kulturnog centra, proteklog petka održana je tribina pod nazivom Trauma i sva njena lica. O organizatoru tribine, Centru Nanna, govorila je psiholog Olga Perić, a o traumi psiholog i psihoterapeut Predrag Petrović.
- Trauma nije ono što se dogodilo, nego naš odgovor na taj događaj. Postoje različiti odgovori, kao što postoje male i velike traume. Velike su one koje su nesporne, oko kojih se svi slažemo, a male su one koje su lične i relativne. Idu iz odnosa sa drugim ljudima, najčešće iz porodičnog, ili bliskog okruženja. Važna je volja za promenom. Mora čovek da želi promenu i da bude istrajan. Nije sramota biti traumatizovan, svi smo traumatizovani, na ovaj, ili onaj način. Želja za promenom se može prepoznati i u traženju pomoći. Ponekad ljudi potraže pomoć, ali nemaju veliku želju za promenom zato što je naporna, iziskuje vreme i određeni angažman. Svi imamo različite kapacitete za odgovor na nepovoljne negativne situacije u našem životu. Za nekog je nešto trauma, a za nekog drugog stres, ili neprijatan događaj. Trauma je lično iskustvo. Svi smo na različitom stepenu psihološkog razvoja.. Terapija nije usmerena samo na rešenje problema, nego ima razvojnu komponentu. Mi rastemo kroz terapijski proces, sazrevanje je celoživotni proces. Nema kraja usavršavanju, što neke ohrabri, a mnoge deprimira zato što misle da će im stalni rad na sebi biti zamoran, istakao je Petrović.
Nakon obraćanja predavača, publika je interaktivno učestvovala u tribini.

Bio je u prvoj generaciji REBT terapeuta u Srbiji (od ’98). Učio je od profesorke koja je tu terapiju naučila od njenog osnivača, Alberta Elisa.

- To je edukacija koja traje četiri godine. Ne možete biti terapeut ukoliko niste uložili godine rada na sebi. To podrazumeva ličnu terapiju. Moje interesovanje za ovaj vid terapije je bilo jako i tu sam se prilično angažovao.

A onda je opet došla prekretnica. Prva je upis psihologije (umesto stomatologije), druga je želja da se bavi terapijom, a treća je bila pre dvanaest godina - edukacija za EMDR – reprocesiranje i desenzitizacija putem pokreta očiju.

- Ovu metodu sam učio od koleginice Vesne Bogdanović, koja je iz Italije donela u Srbiju. Inače, priča kreće od Frensis Šapiro, koja je uočila da su joj pokreti očiju mnogo pomogli u olakšavanju simptoma traume. Neurofiziologija, neurobiologija, zapravo, neuronauke - baza su tog terapijskog pravca. Trauma je u telu.

Na pitanje da li je sebe u potpunosti pronašao u pozivu psihoterapeuta, kaže da bi, ako bi ponovo morao da bira, izabrao isto.

- Jedino što bih uključio je pozorište. Prikupljam građu za knjigu, na osnovu koje bi mogao da nastane scenario. Želja mi je da se moja pozorišna predstava postavi na scenu. Time bih zaokružio profesionalnu priču. Sebe više ne vidim na daskama, nego kao nekoga ko iza kulisa posmatra šta se dešava. Građu prikupljam četvrt veka kroz rad sa ljudima.
- Poput Jaloma?
- Baš tako. Oduševljen sam njim.

Ima sina, studenta Pravnog fakulteta, koji se zove Rastko Petrović, kao pesnik. Čitaocima „Glasa Podrinja“ poručuje: „Budite otvoreni za promenu, za sazrevanje. I hrabri da potražite pomoć kada se zaglavite u nekim životnim situacijama. Svi se povremeno zaglavljujemo. Suština je u osvešćivanju“.