Суштина је у освешћивању

Предраг Петровић Пеђа рођен је у Шапцу ‘71 године. Његови су тада живели (мајка живи и данас) у стану зграде Шабачког позоришта. Његов деда је био глумац, Живан Петровић, Шапчанима познатији као Жика Клас. Пеђини родитељи су, због природе посла (обоје су били просветни радници) морали да се преселе у Бадовинце, где је завршио основну школу. У Шабац се вратио када је дошло време за средњу школу (родитељи након бомбардовања). Као последња генерација усмереног образовања, завршио је две године у Економској, а друге две у Медицинској, смер зубни техничар. Планирао је да студира стоматологију, али није полагао пријемни, иако је школу завршио са просеком 5.0. Отишао је на служење војног рока.

У војсци су му се ствари посложиле на други начин. Одустао је од стоматологије, а иако је љубав према сцени постојала од малих ногу, није окушао срећу на ФДУ. Уписао је студије психологије у Београду. Из војске. Узео је два слободна дана и положио пријемни из прве. Родитељи су били изненађени и помало забринути с обзиром да је перспектива психолога у то време била упитна. Међутим, његова одлука је била чврста.

- Људи су ми се поверавали још од детињства, тражили савете од мене, чак и старији. То ми је у почетку било чудно, али урођена склоност да људе слушам и да их заиста чујем, да их разумем, профилисала ме је у том правцу - да се бавим људима. Оно што је у мени остало као неостварени сан је то што нисам покушао да се упишем на Факултету драмских уметности.

„ЕМДР је специфичан за рад са траумом, али се ради и код осећања депресивности и анксиозности, која су најчешће повезана са трауматским искуством. Ради тако што обрађује наша сећања која су, углавном, похрањена у менталним сликама. Поред слика, мисли и осећања који су везани за трауматски догађај, имамо и телесне сензације.“

У време када је уписивао студије почињао је хаос у Словенији. Иако је педантно прикупљао и чувао дане добијене као награду за примереног војника, није могао да скине униформу два месеца након истека војног рока због Нашег рата.

- Из војске сам се вратио тек пред Нову годину. Због тога сам изгубио први семестар на факултету, али нисам чекао, кренуо сам одмах у други, да не губим време. Путовао сам сваки дан за Београд. У другој години сам се преселио у престоницу и тада је кренула сага о студирању.

жика клас као Хасанага, 1953. године, Фото: Приватна архива

„ДЕДИН СИН“
„Мој однос са дедом је био изузетно јак, што нисам схватао док није умро. Кад сам био дете, нисам могао да схватим зашто ме одрасли стално упоређују са њим. Говорили су ми да сам исти деда. Схватио сам то и сам, као зрео човек у четрдесетим. Дошао сам у Шабац, угледао једну црно-белу фотографију и рекао мајци: „Одакле ова моја фотографија, не сећам је се?“. Одговорила ми је: „Приђи мало ближе и погледај, то ниси ти“. Пришао сам и видео на фотографији мог деду из младости. Невероватна физичка сличност. И не само физичка. Тада сам схватио да је истинита та прича коју су ми у фамилији говорили. Моја љубав према уметности, дедино је наслеђе. Једном, кад сам био дечак, зачуо сам га како виче, а био је благ човек кога су сви волели. Истрчао сам из собе, узнемирен, и видео га како вежба улогу испред огледала. Умирио ме је. Пре месец дана сам изашао на сајт Музеја позоришне уметности и пронашао податке о њему. Прву улогу одиграо је ‘44, а знам да је у то време био и, како су у оно време говорили, танц мајстор, учитељ плеса.“

Психологију људи уписују из разних разлога. Углавном имају потребу за одговорима. Зато многи напусте факултет пре треће године, када почињу клинички предмети. Он је остао. Схватио је да то јесте његово место.

- Отпадну многи зато што се разочарају, несрпљиви да чекају. Ко се стрпи, добије неке одговоре. Међутим, на студијама психологије, чешће се отварају нова питања, него што стижу одговори. Тек касније, кроз лични рад и терапију, одговори заиста долазе.

Када је дипломирао, прихватио је понуду професорке са факултета да јој помогне у отварању Омладинског отвореног клуба на Врачару, где је остао неколико месеци.

- Део тог Центра били су редитељи и глумци (поново веза са позориштем). Они су држали радионице из глуме и режије, а ја сам покривао организациони део и водио психолошке радионице са колегиницом. После пар месеци добио сам посао у Центру за социјални рад.

У сали Културног центра у којој није био од своје осамнаесте године, где је побеђивао на такмичењу рецитатора, Фото: "Глас Подриња"

Те ‘98 године, започела је његова професионалан каријера. У ЦСР-у остао је док није добио позив из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да ради као инспектор за социјалну заштиту. После две године унапређен је у начелника у Сектору за социјалну заштиту. Ту је остао осам година, а одатле отишао у Републички завод за социјалну заштиту на место директора.

- То је јединствена установа у Србији, важна у систему заштите. Тамо сам провео скоро три године, потом се вратио још годину дана у Министарство, из кога сам изашао пре пет година. Тада сам отворио своју приватну праксу.

Напокон ради оно за шта се школовао. Заправо, све време је имао своје клијенте. Тај део професионалног живота није могао да запостави.

- Знао сам да морам да останем у раду са људима „један на један“. То сам штитио од почетка и борио се за то. Од пре пет година сам пуно радно време присутан у свом Психолошком саветовалишту чији сам оснивач.

У међувремену је, с обзиром на жељу да се бави личношћу више терапијски него истраживачки, наставио са професионалним усавршавањем.

- Одувек сам осећао да могу да помогнем људима. Ако ништа друго, бар да их саслушам. Код нас не постоје психотерапијске обуке у оквиру факултета, него неформално организоване у оквиру удружења. Постоје бројни терапијски правци. Трагао сам док нисам открио РЕБТ (рационално емотивно и когнитивно бихејвиорална терапија).

СВИ СМО ТРАУМАТИЗОВАНИ
У сали шабачког Културног центра, протеклог петка одржана је трибина под називом Траума и сва њена лица. О организатору трибине, Центру Nanna, говорила је психолог Олга Перић, а о трауми психолог и психотерапеут Предраг Петровић.
- Траума није оно што се догодило, него наш одговор на тај догађај. Постоје различити одговори, као што постоје мале и велике трауме. Велике су оне које су неспорне, око којих се сви слажемо, а мале су оне које су личне и релативне. Иду из односа са другим људима, најчешће из породичног, или блиског окружења. Важна је воља за променом. Мора човек да жели промену и да буде истрајан. Није срамота бити трауматизован, сви смо трауматизовани, на овај, или онај начин. Жеља за променом се може препознати и у тражењу помоћи. Понекад људи потраже помоћ, али немају велику жељу за променом зато што је напорна, изискује време и одређени ангажман. Сви имамо различите капацитете за одговор на неповољне негативне ситуације у нашем животу. За неког је нешто траума, а за неког другог стрес, или непријатан догађај. Траума је лично искуство. Сви смо на различитом степену психолошког развоја.. Терапија није усмерена само на решење проблема, него има развојну компоненту. Ми растемо кроз терапијски процес, сазревање је целоживотни процес. Нема краја усавршавању, што неке охрабри, а многе депримира зато што мисле да ће им стални рад на себи бити заморан, истакао је Петровић.
Након обраћања предавача, публика је интерактивно учествовала у трибини.

Био је у првој генерацији РЕБТ терапеута у Србији (од ’98). Учио је од професорке која је ту терапију научила од њеног оснивача, Алберта Елиса.

- То је едукација која траје четири године. Не можете бити терапеут уколико нисте уложили године рада на себи. То подразумева личну терапију. Моје интересовање за овај вид терапије је било јако и ту сам се прилично ангажовао.

А онда је опет дошла прекретница. Прва је упис психологије (уместо стоматологије), друга је жеља да се бави терапијом, а трећа је била пре дванаест година - едукација за ЕМДР – репроцесирање и десензитизација путем покрета очију.

- Ову методу сам учио од колегинице Весне Богдановић, која је из Италије донела у Србију. Иначе, прича креће од Френсис Шапиро, која је уочила да су јој покрети очију много помогли у олакшавању симптома трауме. Неурофизиологија, неуробиологија, заправо, неуронауке - база су тог терапијског правца. Траума је у телу.

На питање да ли је себе у потпуности пронашао у позиву психотерапеута, каже да би, ако би поново морао да бира, изабрао исто.

- Једино што бих укључио је позориште. Прикупљам грађу за књигу, на основу које би могао да настане сценарио. Жеља ми је да се моја позоришна представа постави на сцену. Тиме бих заокружио професионалну причу. Себе више не видим на даскама, него као некога ко иза кулиса посматра шта се дешава. Грађу прикупљам четврт века кроз рад са људима.
- Попут Јалома?
- Баш тако. Одушевљен сам њим.

Има сина, студента Правног факултета, који се зове Растко Петровић, као песник. Читаоцима „Гласа Подриња“ поручује: „Будите отворени за промену, за сазревање. И храбри да потражите помоћ када се заглавите у неким животним ситуацијама. Сви се повремено заглављујемо. Суштина је у освешћивању“.