30. novembar 2023.30. nov 2023.
Foto: "Glas Podrinja"

Foto: "Glas Podrinja"

NEUMORAN U ČOVEKOLjUBLjU: PRIMARIJUS DR PREDRAG TOJIĆ

Vođen svojim uzorom

Primarijus dr Predrag (Milutin) Tojić neobična je ličnost u vremenu u kome živimo. Ono što se nekada podrazumevalo i bilo normalno, danas je raritetno i neobično. Častan i posvećen bližnjima kao lekar, nesebičan kao prijatelj. Pošten onako kako su Srbi nekada bili i kakvi bi, još uvek se nadamo, mogli biti
Dr Predrag Tojić rođen je 1946. godine, u Noćaju (opština Sremska Mitrovica). Ono što ga je, još kao dečaka, zauvek oduševilo je lik i literatura Laze Lazarevića, koji je postao njegov uzor i koji ga je, na neki volšeban način, vodio kroz život.

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, a Gimnaziju u Sremskoj Mitrovici. Odluka da studira
medicinu nije imala alternativu zbog uzora i suštinske potrebe da pomogne ljudima. Zbog čovekublja. Diplomirao je u roku, a posle završenog lekarskog staža i vojnog roka, zaposlio se u Dispanzeru za medicinu rada „Viskoza“ u Loznici. Tamo je bio tri i po godine. Nije mogao da napreduje pa je konkurisao kojekuda. Mesta su uvek bila popunjena zato što nije bio ničiji. Kada je Zdravstveni centar „Dr Laza Lazarević“ u Šapcu raspisao konkurs, niko se osim njega nije prijavio i tako je primljen. Radio je kao šabački lekar i specijalista anesteziologije sa reumatologijom pune trideset tri godine.

- Bio sam u Americi ‘73 godine kod dede, gde sam kupio (supruga Verica mi je izabrala) odelo boje trule višnje. U tom odelu sam došao na razgovor. Kada su ga kolege videle, zbijali su šale. Nisam mislio da je to neki greh, a bilo je mnogo komentara. Došao sam u atmosferu koja je meni potpuno nepoznata. Sa ogovaranjem sam se izborio na originalan način, radio sam i sestrinske poslove da bih bio stalno zaposlen. Ovladao sam raznim veštinama, iako to niko nije tražio od mene, ali se ispostavilo da mi je to koristilo u praksi. Na studijama se na taj praktični deo nije polagalo mnogo pažnje. Ipak, ne mogu da ne pomenem da sam imao velikog učitelja Predraga Lalevića, kome sam i danas zahvalan na znanju koje mi je preneo.

„Najpre se treba zagledati u sebe, pa onda u druge. Samokritika daje pravo na iskrenu kritiku drugih. Ne sme da bude agresivna i primitivna. Trebalo bi da popravljamo jedni druge i učimo jedni od drugih. Da se obožimo. Onda ćemo, sigurno, biti bolji ljudi.“


U međuvremenu je stekao zvanje primarijusa. Od kako je u penziji, čita, vesti na televiziji gleda ujutru, kratko, tek da bude u toku, šeta, viđa se sa prijateljima... Iako ima vremena i mogućnosti da putuje, ne ide iz Šapca. Kaže da mu je ovde najlepše.

- Šabac je oduvek bio moja opsesija zbog Laze Lazarevića. On je najbolje oslikao moj zavičaj, bio je porekom iz Klenja, Vezao sam se njega kao dete. Bio je i ostao moj uzor i kao lekar, i kao čovek. Objavio je sedamdeset sedam stručnih radova, u Nemačkoj i u Beču, u Srpskom arhivu, koji je najstariji stručni časopis Srpskog lekarskog društva, čiji je bio istaknuti član. Postao je primarijus sa tridest tri godine, sa samo nekoliko godina radnog staža. Medicinu je ’79. završio u Berlinu. Bio sam u kući gde je stanovao, kod Pauline Gutjar, Anine majke. Ta zgrada je srušena, ali je naše Ministarstvo za dijasporu stavilo ploču sa natpisom na srpskom i nemačkom jeziku: „Ovde je živeo dr Laza Lazarević, dok je studirao na Humboltovom univerzitetu u Nemačkoj“. Bio sam i u bolnici Šarite, gde je radio, a mnogo godina kasnije i moja ćerka Jelena. Tako se otvarala i ostvarivala višestruka veza sa njim, iako je napustio ovaj svet pre više od 160 godina.

Kada je, ‘88 godine postao predsednik podružnice Srpskog lekarskog društva, istog dana je predložio da se napravi spomenik Lazi Lazereviću. Spomenik je otkriven 5. oktobra dve godine kasnije, na stogodišnjicu njegove smrti, a na svečanoj akademiji govorila su umna srpska imena.

PRIZNANjA
Za svoj rad dobio je Srebrnu i Zlatnu značku Crvenog krsta Srbije, Zahvalnicu, Plaketu, Diplomu i Povelju Srpskog lekarskog društva kao i niz drugih priznanja od strukovnih regionalnih i lokalnih ustanova Srbije.
Član je Udruženja književnika Srbije. Od Kraljevskog književnog kluba „Karađorđević“ dobio je Povelju za poeziju.
Uvršćen je u antologije: lekara pesnika Jugoslavije, lekara u savremenoj umetnosti, zavičajnog humora i satire, kao i u Slovar o Otšelniku Milića od Mačve.
Trideset godina je član Upravnog odbora i Saveta Eparhije šabačke. Pet godina je bio član patrijaršijskog Upravnog odbora.
Pre pet godina, povodom 150 godina od oslobođenja od Turaka, Grad Šabac mu je uručio Zlatni ključ i Povelju počasnog građanina. Za njega je to najveće priznanje od svih koje je dobio u životu.


Povodom 150 godina od rođenja srpskog lekara i akademika, dr Tojić bio je jedan od dvanaest govornika na stručnom simpozijumu koji je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti.

LEKAR I PISAC
Mišljenja smo da bi samo dobar čovek trebalo da radi kao lekar. Uz posao u šabačkom Zdravstvenom centru, koji je sam po sebi zahtevan, radio je kao lekar u Malom Zvorniku, Loznici i u Milićima. Jedno vreme i u Srebrenici. Pitali smo ga kako je uspeo.

- Spavao sam koliko sam mogao. U Zvorniku sam otpočinjao da radim od 7 ujutru. Iz Šapca sam polazio u pola šest. Kada bih došao tamo, unosio sam pacijente da bih ubrzao posao, jer sam najkasnije u 10 minuta do 13 morao da krenem da bih se vratio u Šabac da radim drugu smenu. Jednom prilikom, na relaciji Zvornik – Šabac, od petka ujutru do utorka, u toku 90 sati, bilo je 35 operacija. Ponekad bih se zapitao da li ću živ dočekati penziju. Imao sam stare automobile, ali me nikad nijedan nije ostavio na putu.

Nije prekidao da radi ni kada je postavljen na mesto direktora Zdravstvenog centra. Šest godina je svako jutro dolazio u šest sati i ostajao do sedam uveče. Kao vojnik.

- Tada su bile sankcije, rat u Bosni... Do sedam ujutru sam imao prikaz kompletne situacije, u sedam sam primao dežurne lekare da popišu broj prijema, pregleda, operacija, porođaja...u pola osam sastanak sa generalnim direktorom Brankom Majstorovićem, a u osam sam trčao u operacionu salu. Tada je posao anesteziologa bio zahtevan, nije bilo ničega osim čula. Sada je drugačije zbog elektornike koja je uznapredovala. To je menjanje agregatnog stanja organizma, iz svesnog u duboko nesvesno i neosećajno stanje. A odatle se treba vratiti. Pojašnjavao sam pacijentima: Znate, kad padne kiša, formira se barica, a kada ona ispari, napravi se vodena para, oblak, pa ponovo pada kiša. Nisu to svi razumeli. Kada moja slikovna poređenja ne bi uspela, govorio sam im: „Moj najvažniji posao je da otimam od popa“.

Počeo je da piše. Najpre tekstove u zavičajnim listovima, potom u Lekaru i Glasniku iz Beograda (250 članaka), stručne publikacije (55 radova) iz oblasti svoje specijalnosti. Potpisao je feljton „Francuski đaci Srpskog Verdena“, koji je objavio Glas Podrinja ’84. godine.

„Imamo ljude koji su izuzetno informisani, ali to ne upotrebljavaju na praktičan način. Mi smo pametan narod koji ne može da prepozna da li može nešto da promeni nabolje. Naravno, tu je i strah, prastrah, predački strah da može da bude gore. Ne razmišlja se o tome da promena može da donese nešto bolje.“


- Pisao sam o dr Miloradu Glišiću, Dragutinu Jurišiću, Nikoli Milanoviću, Savi i Ljubiši Simiću. Sva petorica su učestvovala u Prvom svetskom ratu. Po završetku su otišli u Francusku i tamo završili gimnaziju i medicinu. To je bio omaž šabačkim lekarima koji su bili francuski đaci.

Onda su, prirodno, došle knjige. Od jubilarne, 2000. Do 2008. godine objavio je zbirku pesma Tihovanja sa Bitve, zbirke aforizama Živeti pod anestezijom i Pečat vrlina, Azbuka slutnji, Zadno, Trzaji, Kampanja, Ogledalo trajanja, Okrugli stolovi i Mačvom – siljem i bosiljem. O knjigama nije želeo da priča. Da ne bude previše, rekao je, skroman kakav jeste.
Napisao je dvanaest recenzija za knjige, četiri za sticanje zvanja primarijusa, govorio na 135 promocija knjiga.

Priredio je monografiju Zdravstvo u šabačkom kraju od 1815 do 1915, koja objedinjuje zdravstvo na nivou Mačvanskog okruga, koji ima trinaest zdravstvenih ustanova. Kada je pročitala rukopis, profesorka Viktorija Cucić iz Batuta, rekla je da bi trebalo obavezno objaviti knjigu. Ona je govorila je na promociji u Zavodu za javno zdravlje u Šapcu.

- Ovaj narod ništa ne čita. Mislim da je na ovogodišnjem Sajmu knjiga bilo više naslova nego što ima čitalaca u Srbiji.

LjUDSKOST JE NEOPHODNA
Sa suprugom Vericom u braku je pedeset dve godine. Ima dve ćerke, Jelenu i Katarinu. Jelena je krenula očevim putem, radi kao fizijatar u Berlinu, a Katarina je diplomirani filolog i magistar menadžmenta u kulturi. Pre dve godine dobila je posao u Institutu za političku edukaciju Ministarstva unutrašnjih poslova kao šef za jugoistočnu Evropu. Udata je, ima dvoje dece, sina Fabijana i ćerku Tavitu.

Na pitanje da li je, kada napravi rezime, zadovoljan svojim životom, odgovara da jeste.
- Zadovoljan sam onim što sam ostvario, moglo je da bude mnogo manje. Za mene uspeh je da čovek ostvari najviše što može da bi služio drugima. Zadovoljan sam jer sam pokušao da ostvarim sve pouke koje sam dobio od pravih profesora, učio sam od onih koji su znali više od mene.

Poslednje četiri godine radnog veka proveo je u Ministarstvu za dijasporu, najpre kao državni sekretar, a potom kao VD: rukovodilac Sektora za statusna pitanja dijaspore.
Pre dvanaest godina, na Svetog Luku, otišao je u zasluženu penziju.
Postavili smo i neizbežno pitanje šta bi poručio našim čitaocima.

- Ono što je danas neophodno je povratiti ljudskost u život svakog čoveka.
M.F.

Najnoviji broj

22. februar 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa