Život, za mene je harmonika

Šapčanin Milenko Božić nedavno je dobio najviše priznanje nacionalnog estradno-muzičkog umetnika Srbije, koje dodeljuje Savez estradno-muzičkih umetnika Srbije (SEMUS).

Poznat kao dugogodišnji borac za očuvanje nacionalne kulture i tradicije, zalagao se za očuvanje srpskog pravoslavnog duha i vere. Tokom decenija učestvovao je na velikom broju projekata u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a kao kruna svega su tri projekta sa narodnim pesmama na kojima je bio autor, aranžer i koproducent, a koji su promovisale srpstvo i pravoslavlje. Prva kaseta „Samo sloga Srbina spasava“ koju je, povodom šest vekova od Boja na Kosovu, objavila IK “ Glas Crkve“ prodata je u rekordnom tiražu od milion i trista hiljada primeraka, koji ni do danas nije oboren.

FESTIVALI I NAGRADE
Pored rada na očuvanju nacionalnih vrednosti, važan deo Božićeve karijere predstavlja i autorski rad. Svoje kompozicije uvek je radio u duhu srpske tradicionalne muzike, trudeći se da nastavi autorsku nit koju vekovima prenose kompozitori sa ovog podneblja. Tokom decenija autorskog rada njegove kompozicije izvodili su gotovo svi najveći izvođači sa ovih prostora. Dobtinik je brojnih nagrada sa svih najvećih festivala narodne muzike u našoj zemlji: na Zlatiboru, u Vrnjačkoj Banji, „Dragiša Nedović“ u Kragujevcu, Kolubarsko poselo, Takovo peva, Miholjsko leto, Mlava peva julu, i mnogim drugim. Nagrade koje izdvaja su ESTRADNO-MUZIČKA NAGRADA SRBIJE , u znak priznanjaza unapređenje estradno-muzičke umetnosti, kao i POVELjA za izuzetan doprinos razvoju estradno-umetničke delatnosti.

Kuriozitet, koji malo ko zna, je da se na njegovu inicijativu na kaseti našla pesma „Bože pravde“, koja je danas Himna Republike Srbije. Izvorni tekst je još u 19. veku napisao Jovan Đorđević, a komponovao Davorin Jenko. Više puta je menjana, a od 2000. Božićeva verzija za koju je uradio aranžman i produkciju postala je zvanična Himna Srbije. Ono što je izuzetno u ovoj priči je da se on odrekao višemilionskog honorara u svrhu izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru, za šta ga je blaženopočivši Patrijarh German nagradio Gramatom kao velikog dobrototvora Hrama Svetog Save. To smatra svojim najvećim priznanjem.

Foto: "Glas Podrinja"

Rođen je u Šapcu 1958 godine. Ceo život proveo je u muzici, čuvajući od zaborava izvorni, narodni melos. Imao je nešto više od četiri godine kada je u njegov život ušla harmonika.

ISPOD KAJSIJE
„Sećam se kako sam ispod ogromne kajsije u mom dvorištu, gde su moji drugari igrali fudbal, vežbao harmoniku od osam ujutru do osam uveče. Pravio sam pauzu samo za da bih jeo. Na kapiji bi se okupio naroda koji je slušao kako sviram. Kada sam, mnogo godina kasnije, otišao kod drugara na svadbu na Jevremovcu da sviram, prilazi mi Stole i kaže: „E, koliko sam puta zakasnio u školu zbog tebe... Išao sam u Tehničku školu iz Jevremovca i prolazio pored tvoje kuće i stanem da slušam kako sviraš ispod kajsije, zaboravim na vreme i zakasnim u školu“.

- Moj otac je svirao harmoniku dok se nije oženio. Onda je majka rekla: „Ili ja, ili harmonika“. Voleo je majku i opredelio se za nju, a harmoniku je čuvao da pokloni sinu, ako ga bude imao. On me je učio da sviram. U trećem razredu Osnovne, upisao sam se u Muzičku školu. Kada sam završio osmi razred, on me je upisao u Muzičku gimanizju u Beogradu, koju sam napustio posle devetnaest dana. Ceo moj svet bio je u Šapcu. Nisam rekao roditeljima, vratio sam se iz Beograda u Šabac i upisao u Šabačku gimnaziju.
Vukovac u osnovnoj, odličan u Gimnaziji, upisao je i srednju Muzičku u Šapcu. Učio je, „tezgario“ od šesnaeste sa Borom Spužićem Kvakom, neumorno vežbao i trenirao rukomet. Nečeg se morao odreći.

Foto: "Glas Podrinja"

- Ustajao sam u pet ujutru. Budio me je radio, pesma Jednoj ženi Zlatka Manojlovića. Ta pesma mi je ostala u pamćenju za ceo život. Odslušao bih je i onda učio do sedam, pola osam, dok ne krenem u školu. Popodne sam išao na časove u Muzičku školu. Kad bi me zabolela glava od napora, uzimao bih harmoniku u ruke i bol je prestajao. Onda sam nastavljao dalje da učim. Tada nisam znao za muzikoterapiju, ali sam shvatio da to leči moju dušu i da hoću time da se bavim.

Bilo je naporno, ali je završio obe škole. Rukometa je morao da se odrekne, iako mu je i danas žao. Ipak, svestan da nije mogao fizički sve da postigne, nastavio je rekreativno da se bavi sportom, najviše košarkom.

ANEGDOTA SA ČIKA ACOM
„Osamdesete godine, Velja Milošević, koji je mnogo uticao na moju karijeru, rekao mi je: „U ponedeljak dolazim po tebe. Ponesi harmoniku, idemo u RTS“. Ja dođem, a tamo između 350 i 400 harmonikaša. Tada sam upoznao Docu Ivankovića, muzičkog urednika. Od svih, izabrao je mene. Svirali smo ceo dan. Onda me je poslao kod Aleksandra Radojičića, najboljeg tonskog snimatelja u bivšoj Jugoslaviji. Kada sam prvi put radio sa njim, rekao mi je: „Srce moje, idi donesi dve kafe i dve rakije, čika Aca će ovo da namesti, a tebi ako nešto fali, ti reci“. Vratim, se, malo pojačam gitaru, pomerim ritam sekciju i vidim da sam pogrešio. Kažem mu: „Čika Aco, idem ja da donesem još dve rakije, a Vi vratite ovo kako je bilo“. Mnogo sam od njega naučio.“

Iako je već u šesnaestoj počeo profesionalno da se bavi muzikom, prve veće uspehe ostvario je u osamnaestoj, kada je dobio priliku da, kao solista, uradi trajne snimke za Radio Beograd.

- Želeo bih da napomenem da se trajni snimci rade upravo kako bi se očuvala srpska kultura i tradicija i da bi muzika kao deo kulturnog identiteta nastavila da živi u duhu našeg naroda. Ovaj trenutak ujedno predstavlja i prekretnicu u mojoj karijeri, jer se od tada posvećujem borbi za očuvanje nacionalne kulture, koja traje do dana današnjeg. Velika mi je čast i lična satisfakcija što sam za Radio Beograd kao eksterni saradnik za proteklih 45 godina uradio ogroman broj trajnih snimaka.
Jedno vreme radio je sa ANABE, pratećim bendom Ane Bekute. Onda se u njegovom životu pojavio Velja Milošević, što je rezultiralo Raspevanom jeseni, po kojoj je Šabac bio prepoznatljiv i koja je trajala dvadeset četiri godine.

Foto: "Glas Podrinja"

DA SE NE SKRNAVI MUZIKA
Poslednjih 35 godina predsednik je Estradno-umetničkog udruženja Šabac. U nekoliko mandata bio je potpredsednik Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije i Samostalnog sindikata estradnih umetnika i izvođača Srbije. Pre više od trideset godina učestvovao je u osnivanju Sindikata zajedno sa Dragišom Golubovićem, kao i prikupljanju sredstava za njegovo osnivanje.
- Trebalo bi da se donese zakon da se ne srknavi muzika, da ne može sve da prođe. Mora da postoji selekcija. Ovde, u vašoj medijskoj kući, svojevremeno su bila tri muzička urednika i, kad stigne ploča, preslušaju je Sava Terzić, Mića Pantelić i Vladimir Krastavčević. Nije moglo sve da ide na radio. Međutim, sada rade ljudi koji nisu stručni i pušta se sve i svašta. Nije to samo u muzici tako.“

- Nedavno sam sreo Velju koji mi je rekao da bi bilo dobro da napravimo bar jedno muzičko veče. Posle toliko godina, pevači pamte kako je bilo i voleli bi da se podsete. Svirao sam po celom svetu, nigde nije bila takva organizacija.

Proputovao je celu Evropu i Ameriku. Kaže da je najveći utisak na njega, kao mladog muzičara, ostavio muziciranje u Parizu. Bilo mu je neshvatljivo da grad živi 24 sata bez prestanka.

ANEGDOTA IZ PARIZA
U jednom lokalu u Parizu, bio je jedan čovek koji je bio jedan od najbogatijih u Evropi i jedne noći, kada je malo popio, vlasnik restorana mu je rekao: „Vreme je da se ide, ostao si sam“. On pita: „Koliko košta ovaj restoran“? Kada mu je gazda odgovorio: „Tri miliona maraka“, on je izvadio ček, napisao cifru i rekao mu: „Izađi“.

- U lokalu, gde sam svirao, prišao mi je konobar i rekao da bi jedan čovek hteo da popriča nešto sa mnom. Ispostavilo se da je reditelj i da režira film o gastarbajterima u Francuskoj. Dopalo mu se to što sam radio i pitao me je da li bih mogao da radim muziku za film CHATEAUVALLON (Šatovalon) Pristao sam. „Kada biste mogli da počnete“, pitao me je. Odgovorio sam: „Sutra“. On kaže: „Ja sam ozbiljan, gospodine. Na to sam mu rekao: „Zar ja Vama ličim na neozbiljnog čoveka?“

Nakon kratkog dogovora, već sutradan započeta je saradnja na filmu, koji je doživeo veliki uspeh na nacionalnim i internacionalnim festivalima, a potom prerastao u seriju koju je emitovala francuska nacionalna televizija Societe TELFRANCE.

43 GODINE SA „GLASOM PODRINjA“
U želji da sačuva specifično lokalno nasleđe od zaborava, u saradnji sa RTV Šabac i Glasom Podrinja pokrenuo je niz projekata koji su širom naše zemlje i dijaspore promovisali šabačku i srpsku kulturu, tradiciju i kulturno nasleđe. Tokom 43 godine saradnje na kulturno umetničkim programima, organizovano je preko 1.000 koncerata širom sveta. Ubrzo su ga, na razvoju sličnih projekata, angažovale i druge ustanove širom Srbije i Republike Srpske, za šta dobija brojne nagrade i plakete.

- Numere sa ovog projekta koje bih posebno izdvojio jesu Pozdrav Jugoslaviji i Devojačko momački vez, a koje su urađene u duhu srpske tradicionalne muzike.

Od ‘90. Ima svoj Studio AMB, gde i danas radi. Komponuje za popularne pevače, pravi aranžmane, produkciju... Svira. Na pitanje šta je za njega harmonika, odgovara: „Život“.

PEDAGOŠKI RAD
Naporedo sa širenjem nacionalne kulture, radio je i na edukaciji mladih talenata. Kroz njegovu privatnu školu prošlo je više od 3 hiljade ljudi. Veliki broj njih je danas angažovan na polju umetnosti, rade i kao profesori u školama, a nekolicina je završila i doktorske studije i danas su profesori na prestižnim fakultetima širom zemlje i inostranstva.

Ima dva sina, starijeg Aleksandra koji je završio Ekonomski fakultet, ima svoju firmu i svira klavijature. Radi kod oca u studiju i svira sa bendom Kafanica. Mlađi Lazar živi u Novom Sadu, završio je ETF, radi kao programer , svira gitaru, ali za svoju dušu. Voli drugačiju vrstu muzike.
Božić kaže da svaki čovek treba da voli to što jeste. On ništa u svom životu ne bi menjao. Budi se radostan.

HUMANITARNI KONCERTI
Na brojnim humanitarnim projektima na kojima je učestvovao, posebno izdvaja niz koncerata pod nazivom Pesmom za lek, na kojima je ostvaren prihod od milion tadašnjih nemačkih maraka koji je donirao zdravstvenim ustanovama u Srbiji.

- Ceo život sam proveo u muzici, volim je i danas, ništa drugo ne bi moglo tako da me ispuni. To je moja duševna hrana. Nameravam da objavim knjige Istorija srpske muzike i Muzika i frekvencija. Svaka ćelijica u našem organizmu vibrira na nekoj frekvenciji. Mi smo vibrantna bića. Ne samo mi, sve vibrira. Ceo svemir.