ОРОНУО СТАРИ ЂЕРАМ

Дани око Божића прилика су да стари испичају младима по неку поучну причу из времена кад су били њихових година. Све хвалећи новотарије у пољопривредној производњи тек да подсете да се у много тежа времена радило све да усев да богат род. Дани богом дани да се прошета све запуштенијим селом довели су актере приче до старог ђерма који се само назирао из шипражја у повртарском рају.
Стари ђерам, по предању био је и место где се вило коло вилинско. Потом место одакле се носила вода која је најбоље кувала пасуљ а у дана када се убирало пшенично зрно доносила студен о којој се причало.
Присећао се вршњак времена а унуци нетремице слушали. Ту поред ђерма у потоку био је и долап. Направа зналаца већ изумрлих заната која је купила воду лопатицама из потока а потом расипала у ископане канале где је био расађен парадајз, паприке и све по чему се повртарски рај познавао. Направу је вукао коњ васцели дан док се земља добро не натопи и по правилу у облачне дане до у сутон да земља упије воду а онда зором загртали усеви. Мукотрпно се долазило до обиља производа који су стизали на пијаце Београда, Новог Сада, Славонског брода, Загреба, Словеније. Колико год било мукотрпно радило се од јутра до сутра и спавало на тезги.
Тајна је наравно ипак била у води која је била чиста ко суза и такорећи на сваком кораку. У новије време пресушују и бунари што због небриге што због саме природе тек стари ђерам би требало уредити изнад свега због и сада здраве воде. Недалеко старине је и бунар где су чобани, њих десетина удружено стадо напасали и играли клиса и крпењачке, чобанице плеле и певале и тако из дана у дан. А онда је похлепа појединца грабећи бразду више урушила бунар са којег је одгајено безброј деце. По народној и здраве и праве.
По воду се опет ишло са две кофе и обраницом која је услед хода гарантовала да ће пола воде остати у судовима. И тако у недоглед за студен капи за храну, веш и стоку. Мука да јој је тешко било наћи равну. Али и кап која је ораче и копаче окрепљивала али се у кофи расхлађивала танка домаћа и понека флаша сока да бројни надничари окрепе душу за врелина. А била су незаборав лета где већина памти врелу прашину и пљускове после којих је вода била топла. Тога сада нигде нема.
Радује, тврде старији копање бунара великих дубина где је вода загарантована, садња бројних култура и заштита квалитетним оградама парцела од неколико хектара. Ту би један ђерам био мало али да присети на прве кораке и те како вредан. Корени се напросто морају памтити зарад нараштаја који долази.
Звучи нестварно, скоро идилично да се и из река и речица попут Добраве, Думаче, Вишњице, Вукодража пила вода из руке и давала и малој деци. Али некад било.
Сада бунари од преко стотинак метара напајају засаде боровнице, ароније, лешника, свакојаког воћа и поврћа и доносе вредну зараду. Са мање рада и више технике али води замене нема, па се стари бунари и ђермови који су олакшавали извлачење воде морају чувати да не остану само у причама.
И каква би то прича била без зрневља ашиковања. Баш ту, поред ђерма зачело се безброј ашик дана и бракова и чељади која су имала очи прелепог плаветнила. Било је и прела и посела, недалеко и гумна где се обављао масовни вршај прво парњачама па потом мало савременијим машинама а пшенице било много мање но сад али богатог зрна здравог пројиног и другог брашна.
А ђерам за све и увек доносио студен воду да окрепи и изнедри нови елан да се истраје и у најтеже дане. Али стварност је суморна и поучна.
Оронуо стари ђерам.