Држава као кромпирова златица
САМО СЛОГА СЕЉАКА СПАСАВА
Један од највећих произвођача поврћа а свакако први по производњи кромпира у региону је Душан Туфегџић из Штитара. На близу 30 хектара постиже, како каже холандске резултате, и остварује приносе од 75 тона по хектару. Сличне „холандске“ приносе има и на око 40 хектара ратарских култура и успева да утови близу 600 свиња годишње. Ипак, када се сведе рачуница запита се где су паре и где је грешка.
-Када сам уписао пољопривредни факултет отац ми је рекао да у Србији сељак не треба бити. Ја сам први који је својевољно постао сељак. Болна је пољопривреда зато што је све онако као што не треба да буде, од односа државе према пољопривреди до односа пољопривредника према пољопривреди. Последица је и неадекватан споразум о слободним трговинама, затим предато тржиште, неконтролисани квалитет, издавање и продаје земље странцима. Онда дођем у ситуацију да кромпир продајем у Београду по 14,5 динара за килограм, из хладњаче, у џачићима од по десет килограмама. Холанђани у истом моменту увозе из Португала по 60 еуроценти за килограм. Ја због прелевмана, који су они увели, не могу да извезем тамо. Да би кромпир из Србије дошао на њихово тржиште мора да стоји у бактериолошким магацинима 60 дана. Један уређај који опслужује 1.000 тона кромпира кошта око 400.000 евра. Значи од тог посла нема ништа, прича Туфегџић.
Да би ми увезли кромпир то није неопходно. Ми сада увозимо кромпир из Француске са 16 посто скроба, лепо изгледа али када га спремиш - нећеш ништа појести. Нема контроле квалитета ни за увоз из Македоније или Албаније. Постоје и сумње да су ти производи настали генетским инжењерингом.
- Увозимо парадајз у којем сам ја нашао јагоду а купио сам га у једном великом тржном ланцу. Имаш проблеме и ако си велики и ако си мали. Ако неко има башту на пола хектара, он нема могућност да изађе на шабачку пијацу јер тезге закупљују шверцери са неким папиром. Када си пољопривредни произвођач мораш да имаш списак култура које гајиш, али да ли је некада нека пољопривредна инспекција изашла да погледа њих где и шта гаје. Да не причамо о бананама, али где су ти сада тај парадајз и слично. Ту тезгу би требали неки други да добију. Против сам ГМО производа међутим ми несвесно то користимо. Увозимо сојину сачму. Извозимо здраву соју, а увозимо сачму која је ГМО, затим увозимо свињско месо које је храњено са ГМО производима, увозимо пилиће из Македоније, који су такође храњени ГМО храном. Ми такву храну конзумирамо у много већем обиму него што знамо, изражава своје сумње Туфегџић.
И поред пехова који су га пратили, поплаве 2014. године, након које није остало поврћа ни за кућу, и града који му је прошле године уништио 12 хектара поврћа, види решење за проблеме пољопривредника. Задругарство и било који вид удруживања.
-Удруживање је добра ствар. Није то задругарство где су два или три члана већ где је 200 или 300 задругара. Тамо где имаш много задругара на трошкове задруге иде врло мали проценат два или три посто. Рачуница је проста: ђубрива коштају 40 до 45 динара а у фабрици 35 динара, значи са трошковима задруге сваки сељак у Штитару би могао да их набави за 36 динара па би у нашем селу остало 20 милиона динара само на ђубриву. Хајде да кренемо са месне заједнице, да направимо задруге. Имам идеју да предложим да МЗ Штитар покуша да окупи пољопривреднике у селу и објасни практично шта се добија и у фабрици хемије, ђубрива и семена. Већ постоји заинтересованост, што је добро, каже Туфегџић и додаје да је неорганизованост велики проблем. Прошле године једино су произвођачи јагоде били организовани и нешто зарадили извозом на руско тржиште. Држава је мало помогла - град Шабац је најавио сваку врсту помоћи за удруживање и правну и финансијску и техничку.
-Када сам уписао пољопривредни факултет отац ми је рекао да у Србији сељак не треба бити. Ја сам први који је својевољно постао сељак. Болна је пољопривреда зато што је све онако као што не треба да буде, од односа државе према пољопривреди до односа пољопривредника према пољопривреди. Последица је и неадекватан споразум о слободним трговинама, затим предато тржиште, неконтролисани квалитет, издавање и продаје земље странцима. Онда дођем у ситуацију да кромпир продајем у Београду по 14,5 динара за килограм, из хладњаче, у џачићима од по десет килограмама. Холанђани у истом моменту увозе из Португала по 60 еуроценти за килограм. Ја због прелевмана, који су они увели, не могу да извезем тамо. Да би кромпир из Србије дошао на њихово тржиште мора да стоји у бактериолошким магацинима 60 дана. Један уређај који опслужује 1.000 тона кромпира кошта око 400.000 евра. Значи од тог посла нема ништа, прича Туфегџић.
Да би ми увезли кромпир то није неопходно. Ми сада увозимо кромпир из Француске са 16 посто скроба, лепо изгледа али када га спремиш - нећеш ништа појести. Нема контроле квалитета ни за увоз из Македоније или Албаније. Постоје и сумње да су ти производи настали генетским инжењерингом.
- Увозимо парадајз у којем сам ја нашао јагоду а купио сам га у једном великом тржном ланцу. Имаш проблеме и ако си велики и ако си мали. Ако неко има башту на пола хектара, он нема могућност да изађе на шабачку пијацу јер тезге закупљују шверцери са неким папиром. Када си пољопривредни произвођач мораш да имаш списак култура које гајиш, али да ли је некада нека пољопривредна инспекција изашла да погледа њих где и шта гаје. Да не причамо о бананама, али где су ти сада тај парадајз и слично. Ту тезгу би требали неки други да добију. Против сам ГМО производа међутим ми несвесно то користимо. Увозимо сојину сачму. Извозимо здраву соју, а увозимо сачму која је ГМО, затим увозимо свињско месо које је храњено са ГМО производима, увозимо пилиће из Македоније, који су такође храњени ГМО храном. Ми такву храну конзумирамо у много већем обиму него што знамо, изражава своје сумње Туфегџић.
И поред пехова који су га пратили, поплаве 2014. године, након које није остало поврћа ни за кућу, и града који му је прошле године уништио 12 хектара поврћа, види решење за проблеме пољопривредника. Задругарство и било који вид удруживања.
-Удруживање је добра ствар. Није то задругарство где су два или три члана већ где је 200 или 300 задругара. Тамо где имаш много задругара на трошкове задруге иде врло мали проценат два или три посто. Рачуница је проста: ђубрива коштају 40 до 45 динара а у фабрици 35 динара, значи са трошковима задруге сваки сељак у Штитару би могао да их набави за 36 динара па би у нашем селу остало 20 милиона динара само на ђубриву. Хајде да кренемо са месне заједнице, да направимо задруге. Имам идеју да предложим да МЗ Штитар покуша да окупи пољопривреднике у селу и објасни практично шта се добија и у фабрици хемије, ђубрива и семена. Већ постоји заинтересованост, што је добро, каже Туфегџић и додаје да је неорганизованост велики проблем. Прошле године једино су произвођачи јагоде били организовани и нешто зарадили извозом на руско тржиште. Држава је мало помогла - град Шабац је најавио сваку врсту помоћи за удруживање и правну и финансијску и техничку.
Најновији број
25. април 2024.
