ЈОШ ЋЕМО СЕ РАДОВАТИ

Тек је сео у школску клупу, а радост “јурцања за лоптом” са вршњацима пожелео је да употпуни и тренингом, утакмицама. Знао је поглед са трибине стадиона Мачве, пожелео је и искуство са терена.
- Имао сам седам година када сам отишао на први тренинг, код тренера Медлеа. Фудбал сам већ толико волео да ми ниједан део тренигнга није био незанимљив, те се никада нисам ни преиспитивао да ли сам направио добар избор спорта. После три године у Мачви отишао сам у ПОФК “Летњиковац” код Зорана Лоле Михаиловића – сећа се својих почетака Игор Ристивојевић – Риста, Риле, Ричи, Ричмонд.
Вратио се у омладинску селекцију Мачве, код ондашњег тренера Драгослава Кола Костића, но пре тога се две године калио у једној од најпознатијих школа фудбала у Србији.
- После “Летњиковца” сам тренирао у чувеној школи фудбала ФК “Обреновац 1905” код Миодрага Арсовића – Арсе. Из те школе су потекли раније Јестровић, Иван Обрадовић, Иван Радовановић, а имао сам прилике да тренирам у групи са Немањом Матићем, Раћом Петровићем, Ристом Ристовићем, огромно искуство за мене, нарочито у годинама када се већ показује ко има квалитет за професионални фудбал.
Сениорски деби ипак није имао у Мачви, већ је после омладинске селекције највећег клуба региона, каријеру наставио у “Јединству” из Владимираца. Баш у плаво – белом дресу се догодио важан сусрет који га је ватио кући.
- Играли смо добро, дошли до зонског ранга током те две сезоне. Више не знам да ли је то била пријатељска или нека куп утакмица против Мачве. Одиграо сам јако добро и одмах је тренер Слободан Милинковић пожелео да дођем у клуб. Наравно, није никада била упитна моја жеља и брзо смо се договорили.
Године 2008. вратио се у клуб где је почео, ставио се на располагање тренеру Милинковићу којег сматра вероватно најзначајнијим у каријери.
- Сваки шеф је оставио неки траг, од сваког сам научио нешто што и данас примењујем, али је Милинковић мене технички, тактички обликовао, нашао позицију. Дошао сам као леви спољни играч, бек или крило, а он је видео мене у тандему са Ненадом Ђукановићем. Играо бих где год ми каже тренер, али сам се и ја најбоље осећао као штопер. И данас када се видимо, популарни Слоба Мрц ми каже “ја сам од тебе направио штопера”, увек уз осмех.
Дебитовао је против “Крушика”, док је први гол у Мачви истовремено један од најлепших и изузетно значајних у каријери.
- Играли смо против Костолца 2010. године, финиш првенства, борба са “Раднички” из Крагујевца за Прву лигу. Није нас хтело у тој утакмици, било је још пет минута до краја када нам је досуђен слободан ударац на око 25 метара од гола. Знао сам како желим да шутнем и све се поклопило. Победили смо 1:0, остали у трци, али на крају, нажалост нисмо успели.
Била је то само једна, у низу, не баш успешних сезона таворења клуба у трећем рангу.
- Много је тешких тренутака, разочарења, пораза, гледања како мањи тимови од Мачве славе победе, уласке у виши ранг. Најтеже је било нама који смо одавде, који смо одрастали уз Мачву, нама је она више од клуба. Сада је лако сетити се свега, јер смо дочекали велике дане. Нисам ни сањао да ћемо тако брзо стићи до Супер лиге, нарочито после брзог испадања из Прве 2015. године, али сам некако увек имао осећај да можемо остварити нешто вредно пажње. Да нисам, сигурно бих отишао негде, можда и прекинуо каријеру, но тињало је у мени да ће се труд једном вратити.
Летаргија и апатија су захватили играче после поменутог неуспеха. У екипи је остало свега 15, 16 фудбалера, но долазак Предрага Рогана је све преокренуо.
- Када говорим о најважнијим тренерима у каријери, увек морам да ту сврстам Рогана и Аничића. Роган је довео добра појачања, нас психички подигао, убедио нас да можемо. Почели смо осредње имали киксеве, а онда се догодила кључна утакмица. По хладном времену и киши смо победили “Смедерево” 1:0, смањили заостатак на три бода, вратили се у трку, видели да имамо снаге за највиши циљ. Пристигли су играчи који су и данас првотимци: Лазаревић, Обровац, Јеремић, Гемовић, Јовановић. Пролеће је морало бити наше.
У друголигашким биткама сећања красе два дуела против Земуна.
- Пред прву утакмицу, у гостима, причао сам са капитеном Пејовићем и сложили смо се да, ако победимо, можемо све већ те сезоне. Они су имали статус првих фаворита за титулу, јак тим, тренера Беквалца, али смо ми одиграли перфектно, победили 3:1 и започели страшан низ. Када су Земунци стигли у Шабац ми смо већ били јесењи шампиони, Супер лига је била близу, а опет далеко, тек је почињало пролеће. Исте снове смо имали и ми и они. Примили смо гол после контранапада, али нисмо изгубили веру и направили смо преокрет, експлозија радост, стадиона, схватили смо да смо екипа за велика дела. Где је стао Роган, наставио је Аничић.
Када обуче црвено – црне боје срце лупа другачије, води до победа, али некада оно превлада разум у погрешном смеру, те се направе скупе грешке.
- После неколико нерешених резултата, стигле су Оџаке у Шабац. Надиграли смо их, но гол нас није хтео. На крају утакмице сам осетио страшан притисак негативне енергије, хтео сам да ударим у шток врата, но глупи поступци заслужују казну. Промашио сам, рука је прошла кроз стакло и биле су неопходне две операције. Срећом, све је прошло добро, сада је прошлост, клуб ми је много помогао у том периоду, те имам и тај мотив да залагањем и пожртвовањем вратим “мојој” Мачви.
Од повратка у клуб било је неколико опција и за одлазак.
-Јесу постојале понуде, али сам остао и не жалим. Уколико будем одлазио, биће то у неки од великих клубова или иностранство, дакле не било где, а предуслов свега је да и клуб и ја имамо користи од трансфера, прво то. Био сам на проби у Немачкој (“Борусија” Фулда) пре неколико година. То је аматерски ранг, квалитетна лига, но ту фудбал није примаран, већ тренинзи три пута недељно, посао, а онда сам имао опцију за посао и у Шапцу, те нисам видео неку корист од такве понуде и вратио сам се. Показало је време да нисам погрешио.
После историјских година уследио је вероватно и највећи “скалп” у клупској историји. У Купу, у Шапцу “пала” је Звезда.
- Тренутак каријере. Још док сам гледао, са запада, испод липе Рад и Нови Пазар у Првој лиги Србије маштао сам о великим утакмицама на нашем стадиону, пред пуним трибинама. Онда је смео сан био меч против највећих чак и да се гледа из публике, а камоли да се одигра. Успели смо све. Надљудском борбеношћу извојевали и тријумф на пенале. То ће се заувек памтити, до детаља, препричавати, а сећања ће и мене дуго грејати.
Клуб, истиче Ристивојевић, има правац, смер и само је важно да истраје на том путу.
-Важно је да опстанемо ове сезоне, а у блиској будућности “Мачва” може и међу пет, шест најбољих у Србији. Верујем да можемо циљати Куп трофеј и веровати у неку европску утакмицу. Тек ће злато стићи на странице наше историје. Већ сада су нам окосница тима играчи поникли у Мачви: Јерема, Обровац, Адам, Гавра, Гема, Џони, Јевта, ту је и Брана Марковић, уз Пеју и мене и мислим да је то прави пут, уз наравно појачања, добре играче и добре људе какве имамо сада – уверен је у дане славе Игор Ристивојевић Риле.