Кривина у огледалу
Јока и Биља
Међународни празник рада је један од, вероватно, најдражих празника радног народа код нас. Традиционални уранци, прасићи и јагањци на ражњу, дружење у природи, и шта већ све следује. Заборавимо све муке, проблеме, немаштину, посао и бригу.
Наше две дивне другарице Јока и Биља нису у срећи и радости прославиле Дан рада. Од 1. маја, чувени Арго, мала продавница у Барама, смештена у једној од гаража, престала је да ради. Јока и Биља су остале без посла и то баш пред Дан рада.
Да се разумемо, не би се оне баш провеселиле и радовале овом празнику, јер би и тог дана морале да раде, као и сваког другог државног или верског празника. Оно што су раније знале, то је да би после сваког ранијег празника долазиле редовно на посао, остајале до после радног времена и радо излазиле у сусрет сваком купцу. На радњу у којој су радиле су гледале као на своју кућу. Јока је чак пре неколико година једног наоружаног лудака који је са пиштољем дошао да опљачка ту радњу, савладала не размишљајући да ли ће тај пиштољ да опали.
Делиле су са свима нама њих две све наше и радости и туге, и понекад би стидљиво причале о својим весељима и мукама. Делиле су са нама све. Последњих дана су делиле и сузе. Са свима нама су се лепо испричале и обавестиле нас да престају да раде, а да се Арго затвара. И нека су. Ко још данас плаче за људима због којих су ту биле десетак година?
Јока и Биља су показале да су људи, и то они прави. Ништа у Барама више неће бити исто. Ни нама који смо код њих редовно куповали кикирики да како бисмо се у редакцији мање нервирали због разних ствари, ни клинцима који су свакодневно куповали сличице, ни мојој ташти којој су често на врата доносиле разне потрепштине, а ни њима неће бити све исто без нас.
Надамо се да ће их река савременог живота одвести у неку мирну луку у којој ће моћи без много стреса да дочекају заслужену пензију. Ако било ко има дилему да нађе квалитетне и поштене људе за посао, само нека потражи Јоку и Биљу. Неће се покајати, гарантујемо.
Молимо, на крају, све оне комшије, које су у Аргу пазарили на вересију, да измире своја дуговања како Јока и Биља не би остале без последње плате.
Наше две дивне другарице Јока и Биља нису у срећи и радости прославиле Дан рада. Од 1. маја, чувени Арго, мала продавница у Барама, смештена у једној од гаража, престала је да ради. Јока и Биља су остале без посла и то баш пред Дан рада.
Да се разумемо, не би се оне баш провеселиле и радовале овом празнику, јер би и тог дана морале да раде, као и сваког другог државног или верског празника. Оно што су раније знале, то је да би после сваког ранијег празника долазиле редовно на посао, остајале до после радног времена и радо излазиле у сусрет сваком купцу. На радњу у којој су радиле су гледале као на своју кућу. Јока је чак пре неколико година једног наоружаног лудака који је са пиштољем дошао да опљачка ту радњу, савладала не размишљајући да ли ће тај пиштољ да опали.
Делиле су са свима нама њих две све наше и радости и туге, и понекад би стидљиво причале о својим весељима и мукама. Делиле су са нама све. Последњих дана су делиле и сузе. Са свима нама су се лепо испричале и обавестиле нас да престају да раде, а да се Арго затвара. И нека су. Ко још данас плаче за људима због којих су ту биле десетак година?
Јока и Биља су показале да су људи, и то они прави. Ништа у Барама више неће бити исто. Ни нама који смо код њих редовно куповали кикирики да како бисмо се у редакцији мање нервирали због разних ствари, ни клинцима који су свакодневно куповали сличице, ни мојој ташти којој су често на врата доносиле разне потрепштине, а ни њима неће бити све исто без нас.
Надамо се да ће их река савременог живота одвести у неку мирну луку у којој ће моћи без много стреса да дочекају заслужену пензију. Ако било ко има дилему да нађе квалитетне и поштене људе за посао, само нека потражи Јоку и Биљу. Неће се покајати, гарантујемо.
Молимо, на крају, све оне комшије, које су у Аргу пазарили на вересију, да измире своја дуговања како Јока и Биља не би остале без последње плате.
Ненад Кулачин
Најновији број
18. април 2024.
