КОЈИ СУ ДОМЕТИ НОВОФОРМИРАНОГ САВЕЗА
ПУТ ЈЕ ДУГ, ШАНСЕ ИМА
Први корак у целој овој причи јесте да се СЗС избори за што равноправније изборне услове. Добро размислити о референдуму поводом решења за Косово. Ко не схвата зашто су Двери потребне Савезу, или је размажен, или не разуме.
Савез за Србију коначно је формиран. Девет странака и покрета, и Драган Ђилас као пократач ове идеје, потписали су документ којим је Савез и званично почео да егзистира на српској политичкој сцени.
Да је било без турбуленција, није, али некако се на крају догодило. Наизглед много различитих политичких орјентација окупило се око идеје да Србија коначно добије политичку алтернативу за режим који једноставно нема филинг за било какво другачије мишљење.
Први корак у целој овој причи јесте да се СЗС избори за што равноправније изборне услове. Када говоримо о овој теми, јасно је да Пинк, Хепи, и остали режимски петпарачки медији неће осетити потребу да се на било који начин „отворе“ ка опозицији, али постоји један медији који мора да буде прави демократски. То је РТС. Тај медији плаћамо сви ми, а не само напредњаци, и дужан је да се тако и понаша. Ако је, што рече неко од говорника на оснивању СЗС, опозиција у Чилеу успела да се избори за 15 минута свакодневног присуства у државним медији дневно и то за време једног Пиночеа, онда мора то да уради и опозиција у Србији. То је прва битка коју СЗС мора да добије. Ако је не добије, што због осионе власти, што због своје неспособности, онда ваља размислити о бојкоту избора. Европа и модеран свет не може баш толико да скрене погледе са Београда уколико би се тако нешто десило.
Још се не зна какав је сценарио пред Србијом. Да ли ће Александар Вучић одлучити да прво иде на референдум о Косову, па на изборе, или обрнуто, али СЗС мора да буде спреман за обе солуције. Нема дилеме да ће СЗС на евентуалним парламентарним изборима бити успешнији од свих досадашњих опозиционих наступа. То значи да ће имати јак посланички клуб у Парламенту који неће моћи тек тако да ниподаштавају представници власти и да газе преко основних права. У случају референдума треба добро размислити. Држава га расписује, држава га контролише. У случају бојкота референдума, што има логике, бирачи би се оставили на милост и немилост бирачких комисија које би та иста држава формирала. Када у ситуацији постојања контролора ова власт без пардона краде на гласању, какви су јој тек домети када нема никакве контроле. Нема шансе да би држава организовала референдум и на њему победила да нема опозиције у бирачким одборима. Једино ако би проценила да би „Не“ на референдуму њој користило.
По свој прилици, права шанса за СЗС је у пролеће 2020. када на ред долазе локални избори. У том термину би требало да буду организовани и редовни парламентарни. Разноразни извршиоци тешких радова приликом локалних избора у виду извесних Зеља, Маловића, Ђука и осталих, логично је да неће бити у прилици да баш у сваком месту буду стално са својим „црним тројкама“ и џиповима без таблица који имају за циљ да утерају страх у кости бирачима. Тензија напредњака биће на што бољем резултату на парламентарним изборима и вероватно ће повести више рачуна током кампање на Шабац, Параћин и Чајетину који им годинама одолевају. Ту ће бити највећи притисци, а у осталим градовима и срединама ће се мало опустити. То је прилика за СЗС да са квалитетним људима, неокаљаним и неумрљаним, и са још неколико покрета и странака направе добар резултата, сличан ономе из 1996. године Коалиције „Заједно“. Са већим бројем општина и градова, јаким посланичким клубом у Скупштини Србије, и свакодневним гафовима власти – битно се мења политичка ситуација.
Онда долазе на ред и председнички избори 2022. године када опозиција излази на црту Вучићу. За обе стране то ће бити „или – или“ партија, а нарочито ће Вучић играти на све или ништа. Колико год то изгледало наивно, Вучић је у таквој ситуацији најгори и тада се може очекивати све, па и да изгуби изборе, али уз много проблема.
Све ово не мора да се деси. Можда председник Србије у својој глави има сасвим друге замисли. Није искључено да многи из опозиције издају и пређу на његову страну, што не би било ни први ни последњи пут, Али, није искључено ни да неко са Вучићеве сране пређе на ову. У Србији је све могуће.
Многи су изазови пред СЗС. Један од највећих, а тај мора што пре да буде решен и превазиђен, питање је Двери. Свако ко не види зашто су Двери потребне Савезу, или је преразмажен гласач коме никада нико неће бити по вољи, или не разуме ситуацију у којој се налазимо. Тренутак у којем се сада налази опозиција када изгледа безидејна, немоћна, неснађена у времену и простору, је ситуација у којој ће се ускоро наћи многи од бирача СНС. Ту пре свега мислимо на решавање проблема Косова и на ситуацију да управо Двери могу да допру до тих разочараних бирача. Апсолутно су неважне разлике између чланица СЗС у односу на оно што их сада спаја. Лепо је приметила Јелена Беба Балашевић на оснивању Савеза када је рекла да људи замерају то што све те странке и покрети изгледају као рогови у врећи.
- Боље је да рогови буду у врећи, него на главама – рекла је Беба Балашевић.
Многи замерају што је ДС у Савезу заједно са Дверима, и плаше се да ће некадашња перјаница демократије изгубити свој идентитет. Ако ДС под влашћу Александра Вучића до сада није изгубила идентитет, неће га изгубити ни у Савезу са Дверима и осталим партнерима. Демократе морају да схвате да нису изгубили идентит, али много тога другог јесу, када су се историјски помирили да СПС, па неће ни сада. Драгану Шутановцу није сметало да присуствује потписивању тог споразума, али му сада смета чланство у Савезу. Можда није баш да се пореди, али је у најмању руку занимљиво.
Пред Савезом није лаган пут. Много тога зависи од њих. Потребно је променити тактику у борби против овог режима. Треба га свакодневно критиковати, подсећати, исмејавати, јер је материјал који одбијамо од њих готово свакодневан. Потребна је конкретна акција, потребно је свакодневно бити на терену и разговарати са људима, уливати им наду и снагу. Помоћи им да схвате где се и због кога налазимо ту где јесмо. А, за нешто ће се, ваљда, и сама власт потрудити
Празна столица
Иницијатор Савеза Драган Ђилас оставо је празну столицу на оснивачкој скупштини као поруку свима да су добродошли. Утисак свих у Сава центру био је да је она, пре свега, намењена Саши Јанковићу и новооснованом Грађанском блоку 381. Неминовно је да ће у једном тренутку тако нешто морати да се догоди. Питање је и шта се дешава са Новом странком Зорана Живковића, СДС Бориса Тадића, покретом Доста је било. Утисак је да су они своју шансу пропустили када нису подржали Ђиласа на београдским изборима марта месеца. Можда је у питању нешто сасвим треће, али је занимљиво да их не виде ни у једном савезу – нити у СЗС, нити у Грађанском блоку 381.
Где су Жене
Више је неге приметно да међу потписницима оснивачког документа Савеза није било ниједне жене. То је нешто што се под хитно мора променити. У Србији има много паметних и радних жена и њима је свакако место у Савезу. Исто је приметно да међу оснивачима нема ниједног покрета, групе или странке из Војводине. Наша северна аутономна покрајина је можда и најопозиционија област у Србији. Она је, сигурно, грађанскији орјентисанија од остатка Србије и ту треба тражити прилику. У Савезу не треба размишљати о Лиги социјалдемократа Војводине, јер су они одавно што у правој, што у прећутној коалицији са режимом.
Фактор Европа
Многи грађани Србије су уверења да ова власт неће бити промењена све док се на тај потез не одлучи Европа и САД. Није да то није тачно, вероватно је и истина. Европа и Америка морају, међутим, да буду свесни да много губе у очима наших грађана, јер подржавајући накарадни режим Александра Вучића због његове спремности да се реши косовоски проблем, затварају очи над многим ситуацијама које су у модерном свету незамисливе да их нема. Слобода говора и медија, постојање дијалога, урушавање институција, сатанизација политичких неистомишљеника су свакодневно присутни у Србији. То је један од разлога зашто Европска унија много губи у очима српског живља.
Савез за Србију коначно је формиран. Девет странака и покрета, и Драган Ђилас као пократач ове идеје, потписали су документ којим је Савез и званично почео да егзистира на српској политичкој сцени.
Да је било без турбуленција, није, али некако се на крају догодило. Наизглед много различитих политичких орјентација окупило се око идеје да Србија коначно добије политичку алтернативу за режим који једноставно нема филинг за било какво другачије мишљење.
Први корак у целој овој причи јесте да се СЗС избори за што равноправније изборне услове. Када говоримо о овој теми, јасно је да Пинк, Хепи, и остали режимски петпарачки медији неће осетити потребу да се на било који начин „отворе“ ка опозицији, али постоји један медији који мора да буде прави демократски. То је РТС. Тај медији плаћамо сви ми, а не само напредњаци, и дужан је да се тако и понаша. Ако је, што рече неко од говорника на оснивању СЗС, опозиција у Чилеу успела да се избори за 15 минута свакодневног присуства у државним медији дневно и то за време једног Пиночеа, онда мора то да уради и опозиција у Србији. То је прва битка коју СЗС мора да добије. Ако је не добије, што због осионе власти, што због своје неспособности, онда ваља размислити о бојкоту избора. Европа и модеран свет не може баш толико да скрене погледе са Београда уколико би се тако нешто десило.
Још се не зна какав је сценарио пред Србијом. Да ли ће Александар Вучић одлучити да прво иде на референдум о Косову, па на изборе, или обрнуто, али СЗС мора да буде спреман за обе солуције. Нема дилеме да ће СЗС на евентуалним парламентарним изборима бити успешнији од свих досадашњих опозиционих наступа. То значи да ће имати јак посланички клуб у Парламенту који неће моћи тек тако да ниподаштавају представници власти и да газе преко основних права. У случају референдума треба добро размислити. Држава га расписује, држава га контролише. У случају бојкота референдума, што има логике, бирачи би се оставили на милост и немилост бирачких комисија које би та иста држава формирала. Када у ситуацији постојања контролора ова власт без пардона краде на гласању, какви су јој тек домети када нема никакве контроле. Нема шансе да би држава организовала референдум и на њему победила да нема опозиције у бирачким одборима. Једино ако би проценила да би „Не“ на референдуму њој користило.
По свој прилици, права шанса за СЗС је у пролеће 2020. када на ред долазе локални избори. У том термину би требало да буду организовани и редовни парламентарни. Разноразни извршиоци тешких радова приликом локалних избора у виду извесних Зеља, Маловића, Ђука и осталих, логично је да неће бити у прилици да баш у сваком месту буду стално са својим „црним тројкама“ и џиповима без таблица који имају за циљ да утерају страх у кости бирачима. Тензија напредњака биће на што бољем резултату на парламентарним изборима и вероватно ће повести више рачуна током кампање на Шабац, Параћин и Чајетину који им годинама одолевају. Ту ће бити највећи притисци, а у осталим градовима и срединама ће се мало опустити. То је прилика за СЗС да са квалитетним људима, неокаљаним и неумрљаним, и са још неколико покрета и странака направе добар резултата, сличан ономе из 1996. године Коалиције „Заједно“. Са већим бројем општина и градова, јаким посланичким клубом у Скупштини Србије, и свакодневним гафовима власти – битно се мења политичка ситуација.
Онда долазе на ред и председнички избори 2022. године када опозиција излази на црту Вучићу. За обе стране то ће бити „или – или“ партија, а нарочито ће Вучић играти на све или ништа. Колико год то изгледало наивно, Вучић је у таквој ситуацији најгори и тада се може очекивати све, па и да изгуби изборе, али уз много проблема.
Све ово не мора да се деси. Можда председник Србије у својој глави има сасвим друге замисли. Није искључено да многи из опозиције издају и пређу на његову страну, што не би било ни први ни последњи пут, Али, није искључено ни да неко са Вучићеве сране пређе на ову. У Србији је све могуће.
Многи су изазови пред СЗС. Један од највећих, а тај мора што пре да буде решен и превазиђен, питање је Двери. Свако ко не види зашто су Двери потребне Савезу, или је преразмажен гласач коме никада нико неће бити по вољи, или не разуме ситуацију у којој се налазимо. Тренутак у којем се сада налази опозиција када изгледа безидејна, немоћна, неснађена у времену и простору, је ситуација у којој ће се ускоро наћи многи од бирача СНС. Ту пре свега мислимо на решавање проблема Косова и на ситуацију да управо Двери могу да допру до тих разочараних бирача. Апсолутно су неважне разлике између чланица СЗС у односу на оно што их сада спаја. Лепо је приметила Јелена Беба Балашевић на оснивању Савеза када је рекла да људи замерају то што све те странке и покрети изгледају као рогови у врећи.
- Боље је да рогови буду у врећи, него на главама – рекла је Беба Балашевић.
Многи замерају што је ДС у Савезу заједно са Дверима, и плаше се да ће некадашња перјаница демократије изгубити свој идентитет. Ако ДС под влашћу Александра Вучића до сада није изгубила идентитет, неће га изгубити ни у Савезу са Дверима и осталим партнерима. Демократе морају да схвате да нису изгубили идентит, али много тога другог јесу, када су се историјски помирили да СПС, па неће ни сада. Драгану Шутановцу није сметало да присуствује потписивању тог споразума, али му сада смета чланство у Савезу. Можда није баш да се пореди, али је у најмању руку занимљиво.
Пред Савезом није лаган пут. Много тога зависи од њих. Потребно је променити тактику у борби против овог режима. Треба га свакодневно критиковати, подсећати, исмејавати, јер је материјал који одбијамо од њих готово свакодневан. Потребна је конкретна акција, потребно је свакодневно бити на терену и разговарати са људима, уливати им наду и снагу. Помоћи им да схвате где се и због кога налазимо ту где јесмо. А, за нешто ће се, ваљда, и сама власт потрудити
Иницијатор Савеза Драган Ђилас оставо је празну столицу на оснивачкој скупштини као поруку свима да су добродошли. Утисак свих у Сава центру био је да је она, пре свега, намењена Саши Јанковићу и новооснованом Грађанском блоку 381. Неминовно је да ће у једном тренутку тако нешто морати да се догоди. Питање је и шта се дешава са Новом странком Зорана Живковића, СДС Бориса Тадића, покретом Доста је било. Утисак је да су они своју шансу пропустили када нису подржали Ђиласа на београдским изборима марта месеца. Можда је у питању нешто сасвим треће, али је занимљиво да их не виде ни у једном савезу – нити у СЗС, нити у Грађанском блоку 381.
Више је неге приметно да међу потписницима оснивачког документа Савеза није било ниједне жене. То је нешто што се под хитно мора променити. У Србији има много паметних и радних жена и њима је свакако место у Савезу. Исто је приметно да међу оснивачима нема ниједног покрета, групе или странке из Војводине. Наша северна аутономна покрајина је можда и најопозиционија област у Србији. Она је, сигурно, грађанскији орјентисанија од остатка Србије и ту треба тражити прилику. У Савезу не треба размишљати о Лиги социјалдемократа Војводине, јер су они одавно што у правој, што у прећутној коалицији са режимом.
Многи грађани Србије су уверења да ова власт неће бити промењена све док се на тај потез не одлучи Европа и САД. Није да то није тачно, вероватно је и истина. Европа и Америка морају, међутим, да буду свесни да много губе у очима наших грађана, јер подржавајући накарадни режим Александра Вучића због његове спремности да се реши косовоски проблем, затварају очи над многим ситуацијама које су у модерном свету незамисливе да их нема. Слобода говора и медија, постојање дијалога, урушавање институција, сатанизација политичких неистомишљеника су свакодневно присутни у Србији. То је један од разлога зашто Европска унија много губи у очима српског живља.
Ненад Кулачин
Најновији број
25. април 2024.
