Може ли једно питање, професоре

Математика је језик којим говоре све природне науке и не постоји ниједна њена област, ма како она апстрактна била, која се не би могла применити на појаве реалног света. Да краљица наука није само за одабране покушава да докаже професор Шабачке гимназије Синиша Мозетић који својим ученицима три деценије указује на животну филозофију сакривену иза бројки и рачунских операција. Дугогодишње искуство и рад сабрао је у збирку математичких прича “Може ли једно питање, професоре?”. Анегдоте како професор истиче настале су, стрпљивим, занимљивим одговорима на необична питања.
- Плејада добрих ђака чије је знање превазилазило оно што се ради на часовима и постојећој школској литератури имала је добре идеје и питања. Схватио сам да то може бити корисно, да би други могли да чују, прочитају и дођу до нових сазнања. Већина тема у књизи је успешно реализована на часовима редовне или додатне наставе, секцијама, као и припремама за такмичења или упис на факултет.
Да ли сте збирком разбили предрасуду да је математика “баук”?
- Математика треба да буде помоћ у свакодневном животу, не као замена дигитрона. Човек који је добар у математици мора да однегује код себе одговорност, уредност, стрпљење, добру концентрацију, истрајност и само са тим особинама које гради може да успе. То је онај позитивни трансфер учења о коме људи мало знају. Бавећи се овом науком, ма колико она њему била драга или не, он изграђује себе. Човек тренира са убеђењем да је то добро за њега и да има смисао. За математику не виде да има смисао, али када би млади били свесни шта заправо математика значи, осим што се рачуна, више би уживали и напредовали. Баук за оне који „нису рођени“ за то. Спровео сам експеримент на друштвеном смеру, за који важи да ученици не воле математику и да им није потреба. Резултат је био такав да су боље разумели него они са природног смера који су како сви сматрају природно надарени за ову област. Потребно је да постоји програм који би био прилагођен и онима који се касније у животу неће се бавити конструисањем авиона, свемирских летилица, студирати математику. Проблем настаје, јер предајемо као да да ће сви ученици озбиљно да изучавају математику касније, што свакако није истина. Сигурно да бисмо имали боље резултате уколико бисмо је демистификовали као предмет и науку.
Необични наслови поглавља произишли су из идеје да је математика део свих наших потреба и жеља.
Нисам желео да буде само прича о математици. Покушао сам да пренесем и део филозофије. Рекао бих да је ово књига мог живота, тачније животна књига, јер свакако нећу писати биографију. Постоји и сегмент ван математике који је подједнако важан и то је најбољи начин да људи сазнају више о мени, можда и себи. Песме које прате задатке су настајале током година и дају лични печат књизи. Оне су као отисак прста. Збирка обилује симболима, асоцијацијама и идејама. Све зависи од угла гледања и тумачења. Свако поглавље поседује невидљиву нит у којој је некад само једна реч кључ и решење. Пример је поглавље „Светионик“. Наизглед то је прича о задатку где недостаје ситна информација како би био комплетан, али само на први поглед. Често у животу нам је потребан још само један корак како би успели, трачак светлости да видимо прави пут. Човек тога често није свестан и одустане на самом крају, јер не види да је решење ту. Због тога не треба да одустајемо, чуда се дешавају, пронађемо свој „Светионик“.
Допринос у реализацији књиге је дао и тим професора, бивши и садашњи ученици Шабачке гимназије, Ваша породица.
Увек тражим помоћ, то је део мог бића. Сви они су учествовали на одређен начин и помогли да текстови и књига буду заокружена целина. Син Марко ми је помогао у избору песама како бих објаснио део свог ирационалног бића. То нас доводи до питања тишине и звука. Залажем се за дијалог. Присталица сам разговора по сваку цену, другачије не знам. Назив књиге је као вапај за комуникацијом и позив. Може ли једно питање професоре, је увек актуелно и пожељно, јер уколико га нема долази до проблема.
Да ли је при едуковању младих неопходно тежити да се код њих постепено сједињује знање са умењем кроз игру?
- У књизи „Том Сојер“, Марк Твен записао је једну одличну мисао,
„Work consists of whatever a body is obliged to do. Play consists of whatever a body is not obliged to do.“ (Рад подразумева све оно што смо принуђени да чинимо. Игра је све оно што нисмо). Математика је игра речу у смислу да има своја правила која треба знати и поштовати. Једно од њих је да се учи од бољих играча. За мене је као животна игра, не дозвољава грешку. Уколико имате 10 корака и направите један погрешан, онда ни резултат није добар. Можда ни поставка није одговарајућа. Тако је и у животу, један секунд непажње може да доведе до озбиљних последица. То је управо део да је животна категорија и ту човек нема право на грешку. Математика је заправо постављена на пиједестал важне науке самом организацијом живота. Освешћује човека да не може да греши у неким сегментима. Због тога имамо одговорне и неодговорне ђаке. Незнање, непамет су најчешћи одговори. Непамет не постоји и често је изговор за лењост код ученика. Обично је у питању незаинтересованост и донекле картктер. Пре поласка у школу сви прођу неопходно тестирање и тада се проверава основно поимање света. Најједноставније речено уколико разликује лево-десно, Толико му треба да би спознао математику. Све остало је надоградња основе. Декартов систем није ништа до једне од идеја лево-десно. Најгенијалнији математички алати су заправо базирани на најелементарнијој људској спони. Већина популације има предиспозицију која потребна да се бави математиком. Почетни алати су веома једноставни. Она је заправо капија живота.
Краљица или слушкиња наука?
Не видим да припада одређеној категорији, због тога је уведена као општи предмет за све. Не бих рекао образовни, јер прва асоцијација на математику је учење теорема и нечега што ће бити потребно само одабранима. Она је опште животна, као један део нашег постојања. Учи нас стрпљењу, Истовремено је слушкиња и краљица свих наука. Mатематика позива на комуникацију која је помало суспендована. Често су ми ученици говорили да највише воле „Сићологију“ коју предајем на часовима математике.
„Сваки добар математичар је макар упола филозоф, а сваки добар филозоф је макар упола математичар“, рекао је Готлоб Фреге. Да ли сматрате да има истине у тој тврдњи?
Професор математике као и сви професори је у ствари глумац и потребно је да има добар текст како би очарао публику. Неопходно је да пронађе прави пут до младих људи који су са правом спремни да не прихвате и критикују оно што им није довољно интересантно. Време у коме живимо својом треш културом суспендује поезију, књижевност и друге вредности. Затрпани су култом новца, престижа, појавношћу и субкултурама. Књига нуди другачији поглед и избор ван онога што им је наметнуто. То подразумева да буде помало и песник, филозоф. Када млади увиде лепоту онога што доноси духовна сфера развоја и схвате потенцијал који могу да остваре учењем и сазнањем не постоји проблем који не могу да реше.