СЕЛО НЕКАД И САД
МАГАЗА КОД ТРИ БРАТА
Садашњост у селу подразумева, барем у декоративном смислу, по неки детаљ који сећа на претке. И као по правилу ту је магаза која нас је одхранила генерацијама и много пре опеване проје и сира.
Било је итекако тешко све то сметнути са ума па ето мало по мало ниче у раскошном савременом дворишту магазе али гиздаве као прелепо сећање. Зар и рећи на неком брегу или пак на темељима прастаре коју је ђед клесао и од прве даске до маија својом руком урадио.
Уз кафу и ракију, тек да не буде удовица, воле рећи стари, јер кафа сама ма била и дивка без јесење препеченице није пажње вредна. И почиње прича у селу Поцерине где је тик уз кућу где поседесмо и пробеседисмо никла магаза. Више је личила на замак у дрвету уз вајат вршњак Трампове државе. Постарији домаћин пожали се на слух и запита а која је то држава трапава... Камо среће да јесте. Украсила двориште и прича нову причу о имању и лету које је ђед Станко причао потомцима да баш тако бити мора јер старине је делом душе завредеше. И још сијасет се исприча али ракија је избрисала траг детаља па се аутор не одбијајући ред кафе ред ракије позаборави. Људи смо...
И крете прича о магази али не било којој и било каквој. Као у приповедању времена три брата се упутише стазама живота у три правца. Један да у родном селу оре бразду трајања, други преко баре да снева мост којим ће се завичају вратити и трећи који се баци на науке и васцели свет виде али по народној кући дође. Неко би реко касно Марко на Косово дође пошто је текао сутон живота у све три већ старине. Али сваки нови дан су се подмлађивали уз иће и пиће и приче којих су се ужелели. Један сан све одреди.
Прадеда дошао потомку у сан од ливадског цвећа и преким погледом упро прст ни реч не зборећи. Тешко оном ко схватио није, рече један од браће тумачећи сан уз сатлик мученице. И паде одлука да се подигне магаза на месту где беше стара а и иња трајања се ослободи крушка Такуша. Изгорела већ давно па је магазу чекало суђено место. Али никако се нису могли ослободити сна. Делове старих магаза пронађоше у околним селима и трем учинише да буде ко некада када се за вршаја пшеница уносила раменима кршних момака који су на трему одмарали. И наравно пили благу од десетак гради. Воде се у вршају ретко ко латио изузимајући студен из суда прелепе девојке. Како се лепе навике никад не мењају одкоментариса шерет.
Пролазили дани а магаза ниче, и маије се измазаше па оста да се украси каква у сећању беше а у њу унесе све по реду. Стари нанин кревет, шпорет тучани, сијасет наћува и вретена, троножаца, старих слика и прозора са урушеног вајата из суседног села да би се могло у њој живети. Поносни на рад и уживање, браћа добрано у деветој деценији, надали се да ће неко ђеда уснити. Прођоше дани и на крсну славу Ђурђевдан, дође ђед у гуњу, намрштен и у одласку само бесно климну главом показујући три прста. Најстарији од браће до уранка срећан схвати. Најписменији лати се прастарог писма и на вековној дасци исписа Магаза код три брата...
Сад да ли је ђед баш то хтео или је имао друге мисли тек више га за живота не уснише. Шта се у бескрају вечности десило, рече надахнуто приповедак из масе под старом трешњом, то ће тешко ко сведочити али магаза и сад лепа као тек исклесана дрема на истом месту. Да дане некад и сад спаја и да беседи о лепоти која не познаје време већ пркоси и патином и свежином три пуна срца које је из сна у сан на земљи претворише.
И ту није крај. Трагом предака потекоше прадедовском огњишту у синови и унуци и тако редом. О Ђурђевдану има их на десетина а ракија из ђедовог бурета... Сад да судите о свему препуштамо вама. Некоме претерано идилично, некоме најближе ономе што време носи а некоме опет верно урађеном пошто се магаза може и дан данас видети без иједне оронуле даске. Патина сна их чува додаје беседник где ни прст времена нема шансе. И питање које забележисмо на крају. Где су се путеви укрстили крст часни штити од зла а где су се браћа удружила изградили су бедем који ништа не да срушити. Зашто онда у селима има све мање чељади...
Рекосмо питање а да ли је тешко или лако одговор ће наћи само браћа која се лате прошлости у ковању белца који ће нас ионако у бескрај трајања однети те однети. Можда баш преко крова магазе код три брата.
Било је итекако тешко све то сметнути са ума па ето мало по мало ниче у раскошном савременом дворишту магазе али гиздаве као прелепо сећање. Зар и рећи на неком брегу или пак на темељима прастаре коју је ђед клесао и од прве даске до маија својом руком урадио.
Уз кафу и ракију, тек да не буде удовица, воле рећи стари, јер кафа сама ма била и дивка без јесење препеченице није пажње вредна. И почиње прича у селу Поцерине где је тик уз кућу где поседесмо и пробеседисмо никла магаза. Више је личила на замак у дрвету уз вајат вршњак Трампове државе. Постарији домаћин пожали се на слух и запита а која је то држава трапава... Камо среће да јесте. Украсила двориште и прича нову причу о имању и лету које је ђед Станко причао потомцима да баш тако бити мора јер старине је делом душе завредеше. И још сијасет се исприча али ракија је избрисала траг детаља па се аутор не одбијајући ред кафе ред ракије позаборави. Људи смо...
И крете прича о магази али не било којој и било каквој. Као у приповедању времена три брата се упутише стазама живота у три правца. Један да у родном селу оре бразду трајања, други преко баре да снева мост којим ће се завичају вратити и трећи који се баци на науке и васцели свет виде али по народној кући дође. Неко би реко касно Марко на Косово дође пошто је текао сутон живота у све три већ старине. Али сваки нови дан су се подмлађивали уз иће и пиће и приче којих су се ужелели. Један сан све одреди.
Прадеда дошао потомку у сан од ливадског цвећа и преким погледом упро прст ни реч не зборећи. Тешко оном ко схватио није, рече један од браће тумачећи сан уз сатлик мученице. И паде одлука да се подигне магаза на месту где беше стара а и иња трајања се ослободи крушка Такуша. Изгорела већ давно па је магазу чекало суђено место. Али никако се нису могли ослободити сна. Делове старих магаза пронађоше у околним селима и трем учинише да буде ко некада када се за вршаја пшеница уносила раменима кршних момака који су на трему одмарали. И наравно пили благу од десетак гради. Воде се у вршају ретко ко латио изузимајући студен из суда прелепе девојке. Како се лепе навике никад не мењају одкоментариса шерет.
Пролазили дани а магаза ниче, и маије се измазаше па оста да се украси каква у сећању беше а у њу унесе све по реду. Стари нанин кревет, шпорет тучани, сијасет наћува и вретена, троножаца, старих слика и прозора са урушеног вајата из суседног села да би се могло у њој живети. Поносни на рад и уживање, браћа добрано у деветој деценији, надали се да ће неко ђеда уснити. Прођоше дани и на крсну славу Ђурђевдан, дође ђед у гуњу, намрштен и у одласку само бесно климну главом показујући три прста. Најстарији од браће до уранка срећан схвати. Најписменији лати се прастарог писма и на вековној дасци исписа Магаза код три брата...
Сад да ли је ђед баш то хтео или је имао друге мисли тек више га за живота не уснише. Шта се у бескрају вечности десило, рече надахнуто приповедак из масе под старом трешњом, то ће тешко ко сведочити али магаза и сад лепа као тек исклесана дрема на истом месту. Да дане некад и сад спаја и да беседи о лепоти која не познаје време већ пркоси и патином и свежином три пуна срца које је из сна у сан на земљи претворише.
И ту није крај. Трагом предака потекоше прадедовском огњишту у синови и унуци и тако редом. О Ђурђевдану има их на десетина а ракија из ђедовог бурета... Сад да судите о свему препуштамо вама. Некоме претерано идилично, некоме најближе ономе што време носи а некоме опет верно урађеном пошто се магаза може и дан данас видети без иједне оронуле даске. Патина сна их чува додаје беседник где ни прст времена нема шансе. И питање које забележисмо на крају. Где су се путеви укрстили крст часни штити од зла а где су се браћа удружила изградили су бедем који ништа не да срушити. Зашто онда у селима има све мање чељади...
Рекосмо питање а да ли је тешко или лако одговор ће наћи само браћа која се лате прошлости у ковању белца који ће нас ионако у бескрај трајања однети те однети. Можда баш преко крова магазе код три брата.
Сретен Косанић
Најновији број
24. април 2025.
