Безимени ликови и безтаблични џипови

Највише се стиде
они несрећници који су морали да гласају за њега као кандидата за председника њихове општине, пошто је познато да сироти напредњаци ни у једном српској општини и граду не смеју да кандидују било ког осим његове Прворођене узвишености

Ето, заврши се још једна изборна брука у Србији. Четири мале општине су морале да покажу Прворођеном бескрајну и безграничну пажњу и поштовање гласањем у масовном броју за златно доба у којем се давимо од милине, среће и просперитета.
Манифестација безимених ликова из Баната и безтабличних џипова довела је до новог таласа идеолопоклонства. У првом тренутку, и мене је оборила нека послеизборна депресија. Помислио сам, шта ово би, како је могуће. Прогутао сам горку кнедлу попут неискусног бирача у Србији, а онда сам схватио да је то у Србији сасвим могуће. Овим изборима, међутим, Прворођени је почео себи да копа политички гроб у којем ће се наћи захваљујући сопственим делима и заслугама. То што је освојио 30 и кусур хиљада гласова од 50 и кусур хиљада изашлих на те изборе апсолутно ништа не значи. Урадио је све оно чега се иоле моралан човек у Србији стиди, а највише се стиде они несрећници који су морали да гласају за њега као кандидата за председника њихове општине, пошто је познато да сироти напредњаци ни у једном српској општини и граду не смеју да кандидују било ког осим његове Прворођене узвишености. Замислите да у изборном дану било где на свету, улицом шпартају џипови без саобраћајних таблица. Да у Шапцу из Бара кренем возилом без регистрације ка Карађорђевој можда бих стигао до бакалина Моце, а онда би ме зауставили органи реда, одузели возило, можда и привели и са пријавом ме проследили код судије. У Шведској би ме вероватно послали на посматрање због чињенице да се усудио да возим аутомобил без таблица. То, међутим, није могло да се деси у Лучанима, јер су послали државну секретарку Министарства унутрашњих послова која ментално и те како подсећа на Барбару са Студија Б. Елем, Барбара из МУПа имала је задатак, лично добијен од првог човека српске полиције, да спречи да случајно неко не омета имплементацију бирачког процеса када су безимени ликови и безтаблични џипови у питању. Разлог њеног доласка у Лучане није знао ни начелник полиције у овом месту. Ни њему није било познато због чега је она банула у његову полицијску станицу и то у тренерци, али му је веома брзо постало јасно.
Наравно да су суптилни и на било какву врсту дијалога ненавикнути нежни напредњаци упад опозиције у станицу полиције схватили као неку врсту мини лучанског удара која наравно да подразумева напад на нежнији пол од насилног Чачанина Бошка Обрадовића. Те нападе и насиље, наравно да су нежни напредњаци чули само у својим главама, јер ничега од тога није било. Људи су дошли да виде шта се десило са њиховим саборцем који се дрзну да полицији пријави појаву безтабличних џипова у лучанском и драгачевском рејону.
Сироти мали министар полиције, попут свог Прворођеног, сакрио се иза жене коју је, како сам тврди, лично он послао у Лучане. Он да стане пред Борка, дајте молим вас, тај би се уцмиздрео до бола онако нежан и суптилан. Чак је и оставку понудио. Прави мушкарци када нешто хоће да ураде, то и ураде, не нуде. А, таман онолико колико смо удаљени од демократије, толико су и напредњаци удаљени од витештва.