Чаролија једне ноћи

Уколико бисмо конструисали идеалну машину звану „Времеплов“, искористили њене „моћи“, вратили се у прошлост, помало заборављено време, од пре век и по, видели бисмо да се Нова година чекала слично као и данас. Можда не толико помпезно и свечано, али свакако са нестрпљењем. Новине су тада, као и ми сада, бележиле магију и дешавања у новогодишњој ноћи.
Лист „Видело“ у свом броју бележи - "Нова 1850. година стигла је у Београд завејана снегом. Последње предвечери старе године градска банда свирала је по целој вароши. Десет свирача добро увијених у гуњеве, цупкало је и свирало где год је био разгрнут снег. Кренули су као што и пристоји од Господске улице, па потом на Варош-капију и преко Зерека, где газде држе своје радње, до пијаце пред општинском кућом. Већ се спустио мрак кад су музиканти завршили свој први поход.".
Прослава Нове године најчешће је организована у домовима, а људи су се више радовали наредном дану, када се по тадашњим обичајима ломила василица, умешена од проје и папрене масти. Музика није била саставни део сваког дочека. Ако су се негде чула, било је то у отменијим, богатијим градским кућама, посебно у породицама које су се доселиле из крајева преко саве и Дунава. У последњој деценији претпрошлог века у Београд стигао је "дух Европе", а он је донео дочеке у кафанама. Убрзо се тај тренд проширио у друге делове државе.

Шабачки дансинг
у џез ритму
Шабац је био у кораку с временом. У граду су све заступљенији били банкети. Концерти и забаве уз игру, познатије као дансинг, огранизовалао је Шабачко певачко друштво, најпре у хотелу „Париз“, а потом у просторијама Занатлијског дома. Крајем тридесетих година џез ритам је опчинио Шапчане, у нашем граду „рађали“ су се једни од првих оркестара у Југославији, те ни испраћаји старе године нису могли проћи без ритма са оне стране Океана.
Период до почетка Другог светског рата није донео неке веће новине и промене када је прослава Нове године у питању. Прва Нова година након рата у ослобођеној земљи и Београду помпезно је прослављена, скромно када посматрамо материјални аспект, али са надом и великим очекивањима. Људи су чекали у редовима како би били део прослава у већим салама неоштећеним у неким од бомбардовања. Програм тог 31. децембра 1944. године био је готово свуда исти. Прво су се слушале вести, а потом музика. До поноћи се играло коло, а од поноћи предратни танго, на великом растојању, како су протокол и време налагали.

Празник нове Југославије
Кроз Закон усвојен 1955. Нова година постаје државни празник, док је претходно била део правног акта из 1929. Година, када је означена верским празником за католике.
Антифашистички фронт жена, био је задужен за збрињавање деце, рад са женама и крајем 1948. године изабран је да промовише Нову годину као будући „народни обичај" свих Југословена, посебно младих који стасавају у новој држави. То је било и време када је велики број деце, након рата, остао без родитеља. Антифашистички фронт жена се бавио и збрињавањем деце, смештајем у хранитељске породице и домове, као и поделом новогодишњих пакетић. Инсистирало се да то буде дечји празник, чак је и 31. децембар проглашен Даном дечје радости, како би у делу земље са већинским католичким становништвом деци заменио Божић. Власт је утицала да се јелке, слаткиши и играчке повуку из радњи и пусте поново у продају непосредно пред Нову годину - празник посвећен најмлађима. Посредством пропаганде у току неколико послератних година, прослављање је добрим делом потиснуло традицију обележавања верског празника - Божића и усталило се као прави празник. Деда Мраз је био непожељан у првим годинама социјализма, осуђиван као бољшевичко-клерикана творевина, но временом то се мења.

Прослава за све
Централна личност празника је требало да постане девојка у народној ношњи као персонификација Нове године која доноси будућност или стари Партизан који одржава континуитет револуционарних традиција. Ипак, та идеја није реализована. Од средине педесетих уз модернизацију и либезрализацију друштва, појаву робних кућа, стварањем потрошачког друштва, упливом конзумеризма, лик „деке у црвеном“ био је чест и радо виђен гост на новогодишњим прославама у предузећима, вртићима широм земље.
Нова година као југословенски празник била је важан елемент колективног наднационалног идентитета у процесу свеобухватне трансформације друштва, креирања новог човека социјализма и стварања осећаја припадности једној заједници свих становника Југославије, без обзира на вероисповест и националност.
Ондашњи председник Републике Јосип Броз Тито је из године у годину организовао свечане прославе за своје најближе сараднике, породицу, пријатеље, а поред тога је посећивао и масовне јавне догађаје. Организована је шетња градским улицама, па чак и вожња градским превозом када су и они који нису били најближи сарадници имали прилику да виде председника и честитају му Нову годину. Протокол Кабинета председника брижљиво је водио рачуна да се сваку нову дочека у другој републици бивше државе.
Експанзија прославе Нове године почиње крајем шездесетих година прошлог века. Док масовна, улична окупљања на градским трговима почињу тек деведесетих година.