Густа трава заборава

Вест о рушењу америчког ратног авиона Ф-16 у НАТО бомбардовању и његов пад, код Накучана у близини Шапца, 2. маја 1999. године брзо је “прострујала” читавим светом. Ни Пентагон, мада је вероватно желео није могао прикрити ову информацију. Читав догађај, због чега се у Накучане, на лице места, два сата и који минут после поноћи, пре две деценије сјатило више хиљада људи, остао је недовољно запажен у јавности, првенствено због тога што је био у сенци рушења другог америчког авиона Ф-117 А, кога су “крстили” невидљиви Ноћни соко, а зарио се у земљу атара сремског села Буђановци.
ПОЛЕТЕЛА
ЧЕТВОРКА
И један и други савремени, борбени ловац, оборили су припадници Трећег ратног дивизиона 250. ракетне бригаде противваздушне одбране, тадашње Војске Југославије. У конкретном случају (Накучани), дејствовали су ракетним системом “Нева” са положаја у сремском селу Карловчић у два часа и осам минута, те ноћи. Авион је погођен на висини од шест километара, а место одакле су дејствовали ракеташи било је удаљено од циља 11 километара.
Све ово и још много тога забележио је и објавио у својој књизи “Пад ноћног сокола”, Славиша Голубовић и поклонио је са посветом нашем саговорнику, данас пензионеру Милораду Марјановићу из Накучана, инжењеру металургије, који је рано напустио село “трбухом за крухом”, а затекли смо га на тераси сеоске куће, где окружен живописном природом проводи пензионерске дане.
Чуо је каже, да су те, рекао би 50. ноћи НАТО бомбардовања из америчке војне базе у Авијану (Италија), полетела четири авиона Ф-16, наоружани савременим ракетама и бомбама. Групу је предводио пилот, тада пуковник Дејвид Голдфејн, командант ескадрона званог Хамер 34. (сазнао читајући књигу). Управо су желели да се "обрачунају” са припадницима 250. ракетне бригаде противваздушне одбране, која им је била “трн у оку”, тврди наш саговорник и наставља оним што је прочитао у књизи.
БУКТИЊА НА НЕБУ
- Будући да се водећи авион јасно видео на радару, испаљена је прва ракета “Наталија”, која није погодила циљ али друга јесте. Авион се убрзо претворио у ватрену буктињу. То се лепо видело на небу. Тако је прелетео изнад Варне и сурвао се у близини Накучана у шуму мог комшије. Тај заселак Накучана зовемо Марјановићи. Пилот је успео да се катапултирањем спасе.
Пронашли су га његови специјалци за овакве случајеве, који су пристигли у хелихоптерима, типа Апач, негде око пет сати изјутра. Лепо су се са земље видели, јер су хелихоптери летели ниско. Неки од наших су пуцали на њих из пешадијског оружја. На срећу нико није повређен, а пилота обореног авиона пронашли су и спасли, километар и по одавде у атару села Синошевић.
Сазнао је да је пилот обореног авиона данас у чину генерала, командант америчке ратне авијације.
Милорад каже још да је домаћин чија је шума горела, посекао преостала стабла. Он је са друштвом неколико година после овог догађаја, сваког другог маја у години пио кафу и ракију, евоцирајући успомене. Престали су са тим после извесног времена. Читав терен где се авион зарио у земљу дубоко, сада покрива густа трава и шибље. Одавно ту није крочила људска нога.

Трофејни
мотор
Олупина од срушеног авиона детаљно је анализирана. Доста тога посматрачи су узели за успомену. Прича се да је мотор модерне ратне летелице завршио у Музеју авијације на Сурчину.

Бетонски
белег
После рушења злогласног америчког авиона мештани засеока Марјановићи, где је авион пао желели су да то место на неки начин обележе. У непосредној близини, крај пута Волујац-Накучани у бетонски споменик улили су један део срушеног авиона.. Плашећи се радиоактивности то је уклоњено. Тако, каже наш саговорник остаје за успомену његова прича али и сведочења многих који су са доста удаљених места дошли у жељи да виде, истина несвакидашњи призор у Накучанима.