СЛИКАР АУТЕНТИЧНОГ ИЗРАЗА: ДРАГАН БАРТУЛА
Свака слика је молитва
Иако је његов отац желео да заврши економију и постане директор неке угледне фирме, Драган Бартула није одустао од сна да постане сликар. Јер, ми јесмо оно што сањамо. Оно што нас истински призива, наше је послање у овом свету. Да живимо оно што јесмо, једноставан је рецепт за срећу. Да живи будемо. Да јесмо.
Затекли смо га у атељеу (где другде), у који се „затворио у септембру“, где ради на циклусу „Чувари копља Светог Ђорђа“. У дворишту породичне куће у Лозници, друштво нам је правила руска плава мачка Анка док је Бартула зането, као да прича први пут, а сигурни смо да је увек тако, говорио о сликарству.
- Први пут сам излагао '85. године на Октобарском салону у Шапцу. Кадa сам дошао на отварање, видео сам да се моја слика налази између два барда. Био сам шокиран. Једна мала госпођа ишла је по галерији и питала “Ко је Бартула“? Била је то Мица Ковачевић, која ме је тражила да ми да хонорар. И данас памти како су ми, због узбуђења, дрхале руке. После смо Глиша, Станкеља, мој кум и ја отишли у „Пикову даму“ и остали до зоре.
„Пикова дама“ остала је у памћењу Шапчана као место где се окупљају уметници. „Стихови су текли“, а Ика свирао на хармоници. Гизе (власник) пред зору је певао „Melancolia in settembre”. У то време, када је овај свет изгледао мање тесан и скоро ведар, Бартула је заволео Шабац. Због дружења, сликара и сликарства, „Соњине“ (галерије Културног центра), „која има тематске групне изложбе, више од двадесет година у постојаном континуитету“, „Октобарског салона, једне од најзначајнијих изложби у Србији, коју је Тања Марковић подигла на висок ниво“... Иако је рођен у Соколцу, живео у Сарајеву, путовао и путује којекуда по свету, Лозничанин, каже да је Шабац његов сликарски град.
- Пет пута сам самостално излагао у Шапцу, четири пута у Галерији Културног центра, а прошле године у Народном музеју. Шабац ми је важан због прве жириране изложбе, због гостопримства, дружења... Имам много пријатеља међу Шапчанима. И моја Јелена (супруга) је из Шапца.
Од детињства носи у себи жар за платном и кичицом. Сећа се да у Лозници није било материјала, па је „секао џакове које је грундирао са брашном и тигар лепком“. Тако је правио смесу на којој је сликао пејзаже и заласке сунца. Био је „толико упоран да није могао да промаши“. За његово сликарство значајне су деведесете.
- Тада сам сликао погнуте ликове, који носе терет. Тако сам се осећао и ја, и људи око мене. Биле су то тешке године, али сам имао срећу да се упознајем и дружим са сјајним људима. Рока, Станкеља, Глиша, важни су у мом сликарском животу. Тих година појавила се и Катарина Амброзић, која је била Пикасова пријатељица, па Драшко Ређеп, који је волео мој рад, сликари попут Лукијана и Раше Тркуље. Много квалитетних људи, од којих су неки бардови сликарства, прошло је кроз мој живот.
Хиландар, фасцинација и инспирација
На Бартулиним сликама се, као последица боравка у Македонији, Косову, Јужној Србији, Грчкој и пре свега, Хиландару, појавила архитектура. Прво у циклусу Наслеђа, па у Конацима и коначиштима, у Записима и Бродовима. Хиландар је од изузетне важности не само за његово сликарство, него и за њега лично. Зар је то одвојиво?
На питање како је и када отишао на Свету Гору каже да је имао срећу.
- Први пут сам отишао пре седам година са пријатељима Момом Антоновићем, Душаном Миловановићем и Рајком Каришићем. Добили смо атеље у обновљеном конаку и остали петнаест дана. Фасцитантан је Хиландар. Тамо устајем око пола три ујутру, онда идем у цркву, останем до шест, после у атеље. Они лунарно мере време, поноћ је кад падне мрак, а литургије почињу око два.
- Тако су наши стари мерили време, поранили би око поноћи.
- Тако је. То је заправо византијско, средњовековно мерење времена. Када сам први пут отишао тамо на литургију, нисам веровао да тако нешто постоји. Мирис тамјана, светлуцање икона уз свеће и кандила, појање однекле монаха, њихово кретање у црним ризама, толико је фасцинатно да сам тада схватио лепоту православља. Све је тамо другачије и духовније. Толико је снажна енергија да се свуда осећа, и у манастиру, и изван њега, у маслињацима, виноградима....То је најлепше место на свету. Влада невероватан мир. Небо је отворено. Тамо Бог чује молитву. Ујутру, кад почне литургија, појање човека диже у небеса. Имао сам срећу.
- То често говорите. Ви сте срећан човек?
- Вероватно. Имам ову мачку (смех).
Бартула је један од ретких људи који има осам слика на зидовима Хиландара. Осликао је бродове у мору који у звезданим ноћима носе монахе који поју. Од игумана је на поклон добио дар који је за њега посебан и који ће бити централни део изложбе Чувари копља Светог Ђорђа.
- Донео је плишану кутију у којој је био врх каменог копља, које је добио од Индијанаца, Чејена, који су примили православље. Тим копљем ловили су бизоне. Из 18. века је. Свако од нас има своје копље. Икона Светог Ђорђа говори нам дубоко смислену причу о односу добра и зла. Сви носимо зло у себи, али морамо да пробудимо копље које нам је Бог дао, копље Светог Ђорђа и да помало убијамо аждају у себи да бисмо постали бољи људи.
- Будимо људи, говорио је патријарх српски Павле. Копље доживаљате као могућност трансформације?
- Као борбу са самим собом. То је најтежа борба. Размишљао сам о Светом Ђорђу, прво се појавила икона, па копље и тако је започео циклус. Нисам га завршио, на крају сам трећег дела. Први део су цртежи у боји (70), од којих сам 26 отпремио за изложбу, други део су беле слике са назнакама конака и коначишта, а сада радим фреске у позадини, а испред њих чуваре копља, или бродове који лете. Четврти део би требало да буду објекти. Мој ковач Ђура из Липничког шора исковаће копља, од којих ћу направити објекат за изложбу, коју планирам у јулу, у Брчко Дистрикту, где ће ми уручити награду коју сам добио прошле године.
Посвећен сликарству, Бартула признаје да је привилегован.
- Имам дивну мајку, сестру, зета, моју Јелену, који су ме ослободили свега да бих могао да радим. Такав ми је и колектив школе „Кадињача“. Подржавају ме, покривају ми дане кад морам да путујем. Не знам да ли постоје лоши људи, ови су моји дивни.
- Сви смо ми добри људи. Наравно, у свакоме постоји клица зла, али смо божанског порекла и суштински добра бића.
- Слажем се, такви се рађамо.
Бартула сваке недеље иде на литургију. Једну свећу пали за сликарство. На сликама често пише: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Свака његова слика је молитва.
Драган Бартула рођен је 1959. године у Соколцу. Студирао је социологију у Сарајеву и Педагошку академију у Шапцу. Оснивач је галерије „Мина Караџић“ у Лозници. Радио је као сценограф неколиких позоришних представа.
Члан је Удружења ликовних уметника Србије (од 1999), Удружења ликовних стваралаца Шапца, Удружења ликовних уметника источне Херцеговине и Уметничког братства манастира Добрун. На студијским путовањима боравио је у Македонији, Италији, Швајцарској и Немачкој. Самостално је излагао 54 пута у земљи и иностранству и учествовао на више од 150 колективних изложби. Био је учесник на више од сто ликовних колонија и саборовања у земљи и иностранству.
Награде: Октобарски салон Шабац – награда за сликарство; Галерија КЦ Шабац Друго бијенале акта – прва награда; Арт фест Дорал 2012. САД, Мајами – друга награда; Добитник је посебне Грамате за допринос српској уметности „Боје Србије“, Москва, Русија, 2013; Добрунска розета Уметничког братства манастира Добрун, Вукове награде (2018) и Златне палете за сликарство Брчко Дистрикта (2018).
ВРАТНИЦЕ НОВОГ СВЕТА
„Једно је сигурно, уметникова зналачка рука успева да отвори вратнице новог света у којем обитавају, осим молитве и спасења, векови традиције исписани језиком савремене уметности примерене овом времену. Слојевито и садржајно сликарство Драгана Бартуле постаје део свеукупног срспског културног хабитуса, а његов одијум наслеђу и духовности нашег народа није прошао незапажен. Уметнички опус Драгана Бартуле и допринос очувању традиције с правом је крунисан Вуковом наградом, часним и високим признањем које се додељује за нарочите резултате у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Србији и на свесрпском културном простору.“
(историчарка уметности Татјана Марковић, виши кустос Народног музеја Шабац)
КАО КЛИЗАЊЕ ГЛЕЧЕРА
„Драган Бартула је неофигуративац, неометафизичар, врсни познавалац традиције и историје нашег народа. Његова дела имају поступно, али неодољиво дејство, као клизање глечера. На његовим сликама живи јединствен и оригинални поетски свет који се обнавља кроз богатство сижеа и сликарских решења. Његово сликарство однеговано је до само њему особеног облика, који прераста у култ форме, прелази у виши ранг, уметнички знак, у симбол, у спону посредством које аутор реализује најудаљенији део свога дела – слој идеја.“
(историчарка уметности Соња Петровић Јагић, директорка КЦ Шабац)
МОГУЋИ СЛЕД ДОГАЂАЈА
„На платна сива, прво је сликар и господин Драган Бартула поставио мислиоце, збуњене над чудима света, некад, у призраку – монасима налик, потом је градио конаке и коначишта што се над њих надвијају; онда је сачинио шајке, с великим једрима, на њих укрцао крстоносце и барјактаре и пустио их да отплове у будућност; уследило је постављање храмова на бродове, који се појавно пред нама материјализују, долазећи из прошлости, а може бити и будућих времена; и недавно – пред тим фантастично – реалним конструкцијама, у првом плану разместио је и људе, без којих свега тога и не би било. То би могао да буде след догађаја, мада је могућа и свака друга комбинација.“
(Душан Миловановић)
Затекли смо га у атељеу (где другде), у који се „затворио у септембру“, где ради на циклусу „Чувари копља Светог Ђорђа“. У дворишту породичне куће у Лозници, друштво нам је правила руска плава мачка Анка док је Бартула зането, као да прича први пут, а сигурни смо да је увек тако, говорио о сликарству.
- Први пут сам излагао '85. године на Октобарском салону у Шапцу. Кадa сам дошао на отварање, видео сам да се моја слика налази између два барда. Био сам шокиран. Једна мала госпођа ишла је по галерији и питала “Ко је Бартула“? Била је то Мица Ковачевић, која ме је тражила да ми да хонорар. И данас памти како су ми, због узбуђења, дрхале руке. После смо Глиша, Станкеља, мој кум и ја отишли у „Пикову даму“ и остали до зоре.
„Пикова дама“ остала је у памћењу Шапчана као место где се окупљају уметници. „Стихови су текли“, а Ика свирао на хармоници. Гизе (власник) пред зору је певао „Melancolia in settembre”. У то време, када је овај свет изгледао мање тесан и скоро ведар, Бартула је заволео Шабац. Због дружења, сликара и сликарства, „Соњине“ (галерије Културног центра), „која има тематске групне изложбе, више од двадесет година у постојаном континуитету“, „Октобарског салона, једне од најзначајнијих изложби у Србији, коју је Тања Марковић подигла на висок ниво“... Иако је рођен у Соколцу, живео у Сарајеву, путовао и путује којекуда по свету, Лозничанин, каже да је Шабац његов сликарски град.
- Пет пута сам самостално излагао у Шапцу, четири пута у Галерији Културног центра, а прошле године у Народном музеју. Шабац ми је важан због прве жириране изложбе, због гостопримства, дружења... Имам много пријатеља међу Шапчанима. И моја Јелена (супруга) је из Шапца.
Од детињства носи у себи жар за платном и кичицом. Сећа се да у Лозници није било материјала, па је „секао џакове које је грундирао са брашном и тигар лепком“. Тако је правио смесу на којој је сликао пејзаже и заласке сунца. Био је „толико упоран да није могао да промаши“. За његово сликарство значајне су деведесете.
- Тада сам сликао погнуте ликове, који носе терет. Тако сам се осећао и ја, и људи око мене. Биле су то тешке године, али сам имао срећу да се упознајем и дружим са сјајним људима. Рока, Станкеља, Глиша, важни су у мом сликарском животу. Тих година појавила се и Катарина Амброзић, која је била Пикасова пријатељица, па Драшко Ређеп, који је волео мој рад, сликари попут Лукијана и Раше Тркуље. Много квалитетних људи, од којих су неки бардови сликарства, прошло је кроз мој живот.
Хиландар, фасцинација и инспирација
На Бартулиним сликама се, као последица боравка у Македонији, Косову, Јужној Србији, Грчкој и пре свега, Хиландару, појавила архитектура. Прво у циклусу Наслеђа, па у Конацима и коначиштима, у Записима и Бродовима. Хиландар је од изузетне важности не само за његово сликарство, него и за њега лично. Зар је то одвојиво?
На питање како је и када отишао на Свету Гору каже да је имао срећу.
- Први пут сам отишао пре седам година са пријатељима Момом Антоновићем, Душаном Миловановићем и Рајком Каришићем. Добили смо атеље у обновљеном конаку и остали петнаест дана. Фасцитантан је Хиландар. Тамо устајем око пола три ујутру, онда идем у цркву, останем до шест, после у атеље. Они лунарно мере време, поноћ је кад падне мрак, а литургије почињу око два.
- Тако су наши стари мерили време, поранили би око поноћи.
- Тако је. То је заправо византијско, средњовековно мерење времена. Када сам први пут отишао тамо на литургију, нисам веровао да тако нешто постоји. Мирис тамјана, светлуцање икона уз свеће и кандила, појање однекле монаха, њихово кретање у црним ризама, толико је фасцинатно да сам тада схватио лепоту православља. Све је тамо другачије и духовније. Толико је снажна енергија да се свуда осећа, и у манастиру, и изван њега, у маслињацима, виноградима....То је најлепше место на свету. Влада невероватан мир. Небо је отворено. Тамо Бог чује молитву. Ујутру, кад почне литургија, појање човека диже у небеса. Имао сам срећу.
- То често говорите. Ви сте срећан човек?
- Вероватно. Имам ову мачку (смех).
Бартула је један од ретких људи који има осам слика на зидовима Хиландара. Осликао је бродове у мору који у звезданим ноћима носе монахе који поју. Од игумана је на поклон добио дар који је за њега посебан и који ће бити централни део изложбе Чувари копља Светог Ђорђа.
- Донео је плишану кутију у којој је био врх каменог копља, које је добио од Индијанаца, Чејена, који су примили православље. Тим копљем ловили су бизоне. Из 18. века је. Свако од нас има своје копље. Икона Светог Ђорђа говори нам дубоко смислену причу о односу добра и зла. Сви носимо зло у себи, али морамо да пробудимо копље које нам је Бог дао, копље Светог Ђорђа и да помало убијамо аждају у себи да бисмо постали бољи људи.
- Будимо људи, говорио је патријарх српски Павле. Копље доживаљате као могућност трансформације?
- Као борбу са самим собом. То је најтежа борба. Размишљао сам о Светом Ђорђу, прво се појавила икона, па копље и тако је започео циклус. Нисам га завршио, на крају сам трећег дела. Први део су цртежи у боји (70), од којих сам 26 отпремио за изложбу, други део су беле слике са назнакама конака и коначишта, а сада радим фреске у позадини, а испред њих чуваре копља, или бродове који лете. Четврти део би требало да буду објекти. Мој ковач Ђура из Липничког шора исковаће копља, од којих ћу направити објекат за изложбу, коју планирам у јулу, у Брчко Дистрикту, где ће ми уручити награду коју сам добио прошле године.
Посвећен сликарству, Бартула признаје да је привилегован.
- Имам дивну мајку, сестру, зета, моју Јелену, који су ме ослободили свега да бих могао да радим. Такав ми је и колектив школе „Кадињача“. Подржавају ме, покривају ми дане кад морам да путујем. Не знам да ли постоје лоши људи, ови су моји дивни.
- Сви смо ми добри људи. Наравно, у свакоме постоји клица зла, али смо божанског порекла и суштински добра бића.
- Слажем се, такви се рађамо.
Бартула сваке недеље иде на литургију. Једну свећу пали за сликарство. На сликама често пише: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Свака његова слика је молитва.
Члан је Удружења ликовних уметника Србије (од 1999), Удружења ликовних стваралаца Шапца, Удружења ликовних уметника источне Херцеговине и Уметничког братства манастира Добрун. На студијским путовањима боравио је у Македонији, Италији, Швајцарској и Немачкој. Самостално је излагао 54 пута у земљи и иностранству и учествовао на више од 150 колективних изложби. Био је учесник на више од сто ликовних колонија и саборовања у земљи и иностранству.
Награде: Октобарски салон Шабац – награда за сликарство; Галерија КЦ Шабац Друго бијенале акта – прва награда; Арт фест Дорал 2012. САД, Мајами – друга награда; Добитник је посебне Грамате за допринос српској уметности „Боје Србије“, Москва, Русија, 2013; Добрунска розета Уметничког братства манастира Добрун, Вукове награде (2018) и Златне палете за сликарство Брчко Дистрикта (2018).
„Једно је сигурно, уметникова зналачка рука успева да отвори вратнице новог света у којем обитавају, осим молитве и спасења, векови традиције исписани језиком савремене уметности примерене овом времену. Слојевито и садржајно сликарство Драгана Бартуле постаје део свеукупног срспског културног хабитуса, а његов одијум наслеђу и духовности нашег народа није прошао незапажен. Уметнички опус Драгана Бартуле и допринос очувању традиције с правом је крунисан Вуковом наградом, часним и високим признањем које се додељује за нарочите резултате у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Србији и на свесрпском културном простору.“
(историчарка уметности Татјана Марковић, виши кустос Народног музеја Шабац)
„Драган Бартула је неофигуративац, неометафизичар, врсни познавалац традиције и историје нашег народа. Његова дела имају поступно, али неодољиво дејство, као клизање глечера. На његовим сликама живи јединствен и оригинални поетски свет који се обнавља кроз богатство сижеа и сликарских решења. Његово сликарство однеговано је до само њему особеног облика, који прераста у култ форме, прелази у виши ранг, уметнички знак, у симбол, у спону посредством које аутор реализује најудаљенији део свога дела – слој идеја.“
(историчарка уметности Соња Петровић Јагић, директорка КЦ Шабац)
„На платна сива, прво је сликар и господин Драган Бартула поставио мислиоце, збуњене над чудима света, некад, у призраку – монасима налик, потом је градио конаке и коначишта што се над њих надвијају; онда је сачинио шајке, с великим једрима, на њих укрцао крстоносце и барјактаре и пустио их да отплове у будућност; уследило је постављање храмова на бродове, који се појавно пред нама материјализују, долазећи из прошлости, а може бити и будућих времена; и недавно – пред тим фантастично – реалним конструкцијама, у првом плану разместио је и људе, без којих свега тога и не би било. То би могао да буде след догађаја, мада је могућа и свака друга комбинација.“
(Душан Миловановић)
М.Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
