Учитељ каратеа и живота

Мало Шапчана зна да најстарији активни каратиста света живи у Мајуру. Са друге стране, мало је оних који не знају Томислава Којића, истакнутог спортисту и професора физичке културе. Са седамдесет једном годином већ осам година је најстарији такмичар у фудокан и традиционалном каратеу. Два пута је наступао и за WKF (светску карате федерацију), а у Аустрији добио признање као експерт каратеа као најстарији такмичар.
-Захвалан сам Богу што ми је дао добро здравље и вољу да вежбам у овим годинама. Спорт ми је много помогао да сачувам здравље и виталност. Као професор физичког учио сам децу, а пре свега сам научио себе, како да оптерећење сведем на “таман”, наводи Којић.
Био је првак државе, Балкана, Медитерана, Европе и света. Увек када се такмичио освајао је једно од прва три места. Ипак, највећим успехом сматра баш то што је најстарији такмичар на свету и што равноправно може да се бори и са три деценије млађима. Дневно уме да изведе и по 1.000 удараца у “макивару” (покретну даску за ударање на тренингу).
Детињство је провео у Клењу. Тамо су имали станара боксера, који га је заинтересовао за борилачке вештине већ у четвртом разреду основне школе. Средњу школу је завршио у Бијељини, где је од 16. године боксовао за “Радник” и од тада се непрекидно такмичи.
По завршетку студија вратио се у Шабац где је 1972. године основао први карате клуб у граду “Напредак”. Као професор физичког радио је у Средњој пољопривредној школи у Шапцу.
Од 2010. године у Мајуру води клуб “Соко”. До сада је на хиљаде деце научио не само спортским вештима, него и да буду људи за пример. На тренизима на пример уче како да перу зубе и правилно користе прибор за јело. Више од 50 његових ученика носи звање “мајстора” каратеа. Многи од њих су успешни и у иностранству.
Тренутно у клубу има тридесетак деце, углавном основношколског узраста. Успешни су на такмичењима где највише раде кате, јер традиционални карате захтева озбиљније ударце у борбама.
Имао је понуде да оде у иностранство, али је увек био локалпатриота и остао је овде, иако од каратеа никада није могао да живи. Финансије су проблем и сада. Издржава се од професорске пензије, док средства од чланарине улаже у салу за тренинге.
-Тело могу да спремим за такмичење и да дам максимум, али џеп не могу. Све кошта. Одлазак на такмичење у иностранство је и до 500 евра. Друге земље, па чак и наша комшијска Босна и Херцеговина су то другачије уредиле.
Најсрећнији је што је својих четворо деце извео на прави пут. Сви су успешни и остварени људи. Све што је зарадио уложио је у њих и сматра да су деца најбоља инвестиција.
Седморо унучади добри су ђаци и добри спортисти. Три унуке кренуле су дединим стопама, док су се остали определили за друге спортове.