TOMISLAV KOJIĆ, NAJSTARIJI KARATISTA NA SVETU
Učitelj karatea i života
Zahvalan sam Bogu što mi je dao dobro zdravlje i volju da vežbam u ovim godinama. Sport mi je mnogo pomogao da sačuvam zdravlje i vitalnost. Kao profesor fizičkog učio sam decu, a pre svega sam naučio sebe, kako da opterećenje svedem na “taman”, navodi Kojić
Malo Šapčana zna da najstariji aktivni karatista sveta živi u Majuru. Sa druge strane, malo je onih koji ne znaju Tomislava Kojića, istaknutog sportistu i profesora fizičke kulture. Sa sedamdeset jednom godinom već osam godina je najstariji takmičar u fudokan i tradicionalnom karateu. Dva puta je nastupao i za WKF (svetsku karate federaciju), a u Austriji dobio priznanje kao ekspert karatea kao najstariji takmičar.
-Zahvalan sam Bogu što mi je dao dobro zdravlje i volju da vežbam u ovim godinama. Sport mi je mnogo pomogao da sačuvam zdravlje i vitalnost. Kao profesor fizičkog učio sam decu, a pre svega sam naučio sebe, kako da opterećenje svedem na “taman”, navodi Kojić.
Bio je prvak države, Balkana, Mediterana, Evrope i sveta. Uvek kada se takmičio osvajao je jedno od prva tri mesta. Ipak, najvećim uspehom smatra baš to što je najstariji takmičar na svetu i što ravnopravno može da se bori i sa tri decenije mlađima. Dnevno ume da izvede i po 1.000 udaraca u “makivaru” (pokretnu dasku za udaranje na treningu).
Detinjstvo je proveo u Klenju. Tamo su imali stanara boksera, koji ga je zainteresovao za borilačke veštine već u četvrtom razredu osnovne škole. Srednju školu je završio u Bijeljini, gde je od 16. godine boksovao za “Radnik” i od tada se neprekidno takmiči.
Po završetku studija vratio se u Šabac gde je 1972. godine osnovao prvi karate klub u gradu “Napredak”. Kao profesor fizičkog radio je u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Šapcu.
Od 2010. godine u Majuru vodi klub “Soko”. Do sada je na hiljade dece naučio ne samo sportskim veštima, nego i da budu ljudi za primer. Na trenizima na primer uče kako da peru zube i pravilno koriste pribor za jelo. Više od 50 njegovih učenika nosi zvanje “majstora” karatea. Mnogi od njih su uspešni i u inostranstvu.
Trenutno u klubu ima tridesetak dece, uglavnom osnovnoškolskog uzrasta. Uspešni su na takmičenjima gde najviše rade kate, jer tradicionalni karate zahteva ozbiljnije udarce u borbama.
Imao je ponude da ode u inostranstvo, ali je uvek bio lokalpatriota i ostao je ovde, iako od karatea nikada nije mogao da živi. Finansije su problem i sada. Izdržava se od profesorske penzije, dok sredstva od članarine ulaže u salu za treninge.
-Telo mogu da spremim za takmičenje i da dam maksimum, ali džep ne mogu. Sve košta. Odlazak na takmičenje u inostranstvo je i do 500 evra. Druge zemlje, pa čak i naša komšijska Bosna i Hercegovina su to drugačije uredile.
Najsrećniji je što je svojih četvoro dece izveo na pravi put. Svi su uspešni i ostvareni ljudi. Sve što je zaradio uložio je u njih i smatra da su deca najbolja investicija.
Sedmoro unučadi dobri su đaci i dobri sportisti. Tri unuke krenule su dedinim stopama, dok su se ostali opredelili za druge sportove.
-Zahvalan sam Bogu što mi je dao dobro zdravlje i volju da vežbam u ovim godinama. Sport mi je mnogo pomogao da sačuvam zdravlje i vitalnost. Kao profesor fizičkog učio sam decu, a pre svega sam naučio sebe, kako da opterećenje svedem na “taman”, navodi Kojić.
Bio je prvak države, Balkana, Mediterana, Evrope i sveta. Uvek kada se takmičio osvajao je jedno od prva tri mesta. Ipak, najvećim uspehom smatra baš to što je najstariji takmičar na svetu i što ravnopravno može da se bori i sa tri decenije mlađima. Dnevno ume da izvede i po 1.000 udaraca u “makivaru” (pokretnu dasku za udaranje na treningu).
Detinjstvo je proveo u Klenju. Tamo su imali stanara boksera, koji ga je zainteresovao za borilačke veštine već u četvrtom razredu osnovne škole. Srednju školu je završio u Bijeljini, gde je od 16. godine boksovao za “Radnik” i od tada se neprekidno takmiči.
Po završetku studija vratio se u Šabac gde je 1972. godine osnovao prvi karate klub u gradu “Napredak”. Kao profesor fizičkog radio je u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Šapcu.
Od 2010. godine u Majuru vodi klub “Soko”. Do sada je na hiljade dece naučio ne samo sportskim veštima, nego i da budu ljudi za primer. Na trenizima na primer uče kako da peru zube i pravilno koriste pribor za jelo. Više od 50 njegovih učenika nosi zvanje “majstora” karatea. Mnogi od njih su uspešni i u inostranstvu.
Trenutno u klubu ima tridesetak dece, uglavnom osnovnoškolskog uzrasta. Uspešni su na takmičenjima gde najviše rade kate, jer tradicionalni karate zahteva ozbiljnije udarce u borbama.
Imao je ponude da ode u inostranstvo, ali je uvek bio lokalpatriota i ostao je ovde, iako od karatea nikada nije mogao da živi. Finansije su problem i sada. Izdržava se od profesorske penzije, dok sredstva od članarine ulaže u salu za treninge.
-Telo mogu da spremim za takmičenje i da dam maksimum, ali džep ne mogu. Sve košta. Odlazak na takmičenje u inostranstvo je i do 500 evra. Druge zemlje, pa čak i naša komšijska Bosna i Hercegovina su to drugačije uredile.
Najsrećniji je što je svojih četvoro dece izveo na pravi put. Svi su uspešni i ostvareni ljudi. Sve što je zaradio uložio je u njih i smatra da su deca najbolja investicija.
Sedmoro unučadi dobri su đaci i dobri sportisti. Tri unuke krenule su dedinim stopama, dok su se ostali opredelili za druge sportove.
M.M.
Najnoviji broj
11. april 2024.
