Инфо

30. април 2020.30. апр 2020.
Мислио сам да је готово
ШАПЧАНИН САША ЛАЗАРЕВИЋ ИЗЛЕЧЕН ОД КОВИДА

Мислио сам да је готово

Иако је први тест био негативан, знао сам да је корона, јер када је температура скочила изнад 39 степени, осетио сам нешто што никада пре нисам - као да ми је рој стршљенова у глави, а да ми кроз вене тече врела лава, у крстима јаки болови... Тело ми је трнуло и губио сам свест. Нисам имао снаге ни за шта, чак ни да позовем сестру, само сам седео и мислио - готово је. Губио сам се у халуцинацијама, имао осећај да се одвајам од тела. Имао сам две такве епизоде
Наш суграђанин, Саша Лазаревић, други је Шапчанин који је био позитиван на ковид19 и први који је отишао на лечење у КБЦ Земун, одакле је пребачен у привремену болницу на Сајму. Пре тога био је на Инфективном, а потом на Интерном одељењу Опште болнице Шабац. Разлог због кога је пристао на разговор са нама је жеља да људи схвате да се ковид не дешава само другима, да упозори наше читаоце преносећи им лично искуство. Такође, имао је велику потребу да захвали људима који су му спасли живот.

ПРВИ ДЕО, ШАБАЦ
Све је почело 20. марта, болом у крстима и незнатно повишеном температуром 37, 2. Позвао сам надлежне у Дому здравља, који су ми препоручили да пратим ситуацију и да, уколико температура буде изнад 38 степени, почнем да пијем парацетамол. Одмах сам се излоловао у посебну собу, ставио маску, користио засебно купатило, чувајући своју породицу од себе, односно, од потенцијалне заразе. Шест дана сам имао повишену температуру (до 38,2) која, и поред парацетамола и антибиотика, није спадала.
Уопште нисам кашљао, тешко дисао, нити сам имао бол у грудима. Необично је било то што сам приметио да ми је слана храна постала преслана.

Страх, први пут
После шестог дана, на предлог изабраног лекара отишао сам у Трећу здравствену амбуланту, одакле су ме упутили на Инфективно одељење. Извадили су ми брис из грла и носа, сместили ме самог у посебну собу и укључили терапију да ми скину температуру. Ујутру, снимак је показао је да имам запаљење десног плућног крила. Када су ми то саопштили, први пут сам осетио страх од короне и схватио да се то ипак не дешава неком другом, већ да може да се деси сваком од нас. Налаз бриса се добија у року од 48 сати. Сама неизвесност још више је појачавала страх. Сутрадан, када сам добио налаз да сам негативан, осетио сам велико олакшање. Упала плућа се лечи, сам себе сам храбрио.

Никада ништа слично
Пребачен сам на Интерно одељење Болнице у Шапцу. Чим су ме сместили, након петнаест минута, први пут сам добио високу температуру, 39, 5. Тамо су лекари и медицинске сестре носили комплетну заштитну опрему са скафандерима. Очигледно је да је то одељење било спремно за пацијенте за које се сумња да су оболели од ковида. И поред антибиотске терапије, повешена температура ми се константно враћала. Иако је тест био негативан, знао сам да је корона, јер када је температура скочила изнад 39 степени, осетио сам нешто што ниакада пре нисам- као да ми је рој стршљенова у глави, а да ми кроз вене тече врела лава, у крстима јаки болови... Тело ми је трнуло и губио сам свест. Нисам имао снаге ни за шта, чак ни да позовем сестру, само сам седео и мислио - готово је. Губио сам се у халуцинацијама, имао осећај да се одвајам од тела. Те епизоде су се завршавале тако што би ме пробио зној и дошао бих себи. Имао сам два таква напада. Температура није јењавала. Др Зорица Кривокућа је схватила да нешто није у реду и тражила је да ми поново ураде брис и сниме плућа. Већ тада сам схватио да ћу бити позитиван и поново ми се вратио страх. Испоставило се да ми је захваћено и лево плућно крило. То је било 3. априла. Одмах су ме санитетом пребацили у КБЦ Земун, уз пратњу једне медицинске сестре, Марије Личанин, која је имала храбрости да уђе у санитет и отпрати ме до Земуна. Постојао је страх и код здравствених радника и налазим да је то природно.

ДРУГИ ДЕО, ЗЕМУН
У земунској болници, био сам у соби са шесторицом оболелих од короне. На мојој отпусној листи писало је да сам у средње тешком стању, што није било пријатно за прочитати. Поред мене било је оних који су добијали кисеоник, тешко дисали, кашљали... Знао сам да се са ковидом никад не зна, да ситуација може да се преокрене за петнаест минута, да оде на бубреге, да плућа могу да изгубе функцију и да би ме, у том случају, „закачили“ на респиратор. На спрату изнад нас били су пацијенти на респираторима и знали смо да сваког дана неко од њих умре. Повремено смо их чули како дозивају помоћ. Сви смо били прилично уплашени, али људи који раде тамо, лекари, а посебно медицинске сестре, држали су нас као мало воде на длану. Требало је само ући у собу са седам „губаваца“ и дати им терапију у комплетној опреми коју шест сати не смеју да скину, чак ни воду да попију, а сестре су биле љубазне према нама, насмејане, тешиле нас... Заиста немам речи којима бих изразио своју захвалност сестрама Јелени Јовановић. Марији Вучетић, Соњи Стошић, Сањи Гуглета, Јанку Ћировићу, Јелени Чворков и др Небојши Митровићу, начелнику Хирургије. Пружали су нам физичку помоћ, негу и моралну подршку. Скидам им капу.

Саборци
И у таквој ситуацији, човек се за врло кратко време зближи са својим ,,саборцима”. У групи смо имали једног оптимисту који нас је засмејавао и храбрио, једног који је био уплашен и који је сваки час мерио температуру и пулс (што нам је давало материјал за шалу), и једног који је углавном ћутао. Седам дана сам примао антибиотску терапију и хлорокин. Након два дана температура је спала. Али, свако мерење температуре и нивоа кисеоника било је као да ишчекујем некакву пресуду. Десетог априла, рекли су ми да идем у привремену болницу на Сајму, пошто више нисам имао никаквих симптома, а тамо су дан пре мене већ отишла двојица из наше собе који су нам ,,резервисали” кревете у боксу (соба са 9 кревета).

ДЕО ТРЕЋИ, САЈАМ
Сајам је сасвим другачија прича у односу на Земун. Прво што ми је пало у очи је велики број људи који шета, што је била велика промена за мене. Имао сам срећу да сам био заједно са истим људима са којима сам делио собу, са којима ћу бити пријатељ до краја живота. Бата, Синиша, Илија, Професор, Доца, Милан. Изузетно је важно имати неког свог у тако неприродној ситуацији. За оног ко је служио војску, Сајам је добро позната прича са старим креветима, старим душецима и прљавом ћебади... Али, за мене је то искуство било потпуно надреално. Имали смо стони тенис, стони фудбал, шах… Све смо могли, а ништа нисмо могли. Повремено су долазили психолози у те наше боксове. Лекари, бар колико ја знам, нису. Никакву терапију тамо нисам имао. За све проблеме могли смо се обратити на пулту где се налазио десетак људи у скафандерима.

Списак, стрес сваки пут
Дакле, тамо је боравило четристо људи различитих навика, укључујући и хигијенске. Док се нисмо побунили, била је спорна и хигијена у тоалетима и туш кабинама. Режим је био војнички - устајање у седам сати, доручак у осам, потом време за слободне активности, заправо читање и разговор. Највећи проблем био је у чињеници да нисмо имали никакве информације. Нико нам није могао рећи када ћемо доћи на ред за тестирање. Најтеже нам је падало када стигне списак. Најгрлатији пацијент читао је имена, од 40 до 50, а свако од нас 400 доживљавао би стрес сваки пут када би изостало његово име. На крају сам, деветог дана увече, изгубио стрпљење и написао писмени захтев и примедбе, наводећи чињенице о својој болести. После 15 минута ми је пришао човек у скафандеру и рекао: „Лазаревићу, Ви сте сутра на списку за тестирање“. И онда, још једном, трећи пут неизвесност у вези са резултатом. Пуштен сам 19. априла. Након четрнаест дана изолације, требало би да се јавим у Ковид болницу у Шапцу да ми ураде још један тест. Ако буде негативан, ту се, надам се, ова прича завршава.

ЗАХВАЛАН
Захвалио бих сестрама Биљи, Марији, Вери, Олги, Зорану, медицинским техничарима који су ме неговали на Интерном одељењу Опште болнице Шабац, др Зорици, др Бранку, др Бекићу, др Јовановском, као и мојој професорки др Драгици Петровић на подршци. Жао ми је ако сам заборавио неког, јер сви су били под маскама, а нека имена нисам запамтио. То су храбри људи, који заслужују да се за њих зна.


НЕГАТИВНО ИСКУСТВО НА САЈМУ
Сви ми који смо били на Сајму свесни смо да смо изоловани да не бисмо могли да проширимо заразу и то је неспорно. Оно што нам је сметало тамо је јако мали простор за излазак напоље. После упале плућа и боравка у болници три недеље, сваком је потребно сунце и ваздух. Простор који је предвиђен за боравак напољу је јако мали, омеђен оградом, која је покривена церадом. Нисмо могли да видимо неке ситне детаље зеленила, или реке. Ништа. Осим наоружаних војника. То и одсуство информација учнили су да то искуство за мене буде веома непријатно. Једва смо чекали да изађемо напоље. Осим мог пријатеља Бате (онај из собе који поправља расположења свима) који је једини кога сам упознао да му је тамо било добро. Нису нам давали маске, рукавице ни средства за дезинфекцију руку. Речено нам је да смо сви позитивни на корону и да то нема сврхе. У току боравка читао сам, а и међу нама Шапчанина се причало, да постоји могућност отварања привремене болнице у Шапцу и да ће нас тамо пребацити. Видели смо слике. Наравно, то је деловало много условније него на Сајму. А чули смо и да се тестирање ради у Шапцу и да се резултати добију брзо. Свакако бих више волео да сам тих десет дана провео у граду у коме живим, али не могу да коментаришем да ли постоје адекватни услови у тој болници, с обзиром да нисам био тамо.


СВАКОМ МОЖЕ ДА СЕ ДЕСИ
Ово се не дешава тамо неком. Ово се може десити сваком. Ја сам званично други случај оболелог од короне у Шапцу. А мислио сам да је то и статистички немогуће. Носите маске, рукавице, поштујте дистанцу. Дезинфикујте руке, површине које користите. Поштујте правила, поштујте забране, колико год вам тешко падале. Све је то ништа у односу на оно што сам видео и доживео. Уколико осетите било који симптом, јавите се у Ковид центар. Можда ће проћи само од себе, а можда ће се искомпликовати у року од пар сати и бити касно.


НЕОБИЧНА МАТЕМАТИКА
Од седам и по милијарди, ушао сам у два и по милиона људи на свету који су оболели од ковида и 800.000 излечених. Необична математика. Питам се зашто? Можда сам изабран због нечега, можда да би се у мојој крви створила антитела да бих могао да помогнемдругима. Једна доза моја крвне плазме могла би да спасе два живота, а могу да дам дванаест таквих доза и то ћу сигурно учинити.


ПРОМЕНА ПЕРСПЕКТИВЕ
После оваквог искуства, сасвим се мења поглед на живот, на веру. Оваква глобална пошаст, мења навике, приоритете у животу, не само нама који смо осетили шта тај вирус може да учини телу, него, верујем, свим осталим.
М.Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa