Моја борба

„Срцу је живот једноставан: куца колико може. Онда стане…“
Дуги карантински дани… Срећа, па нам могућности интернета донесе многе садржаје којима можемо разбити „дан мрмота“ који живимо (у томе је јако делотворан „Netflix“). Овај пут као препоруку за оплемењивање једноличности, препоручујем књижевно дело норвешког аутора, Карла Ува Кнаусгора „Моја борба“. Једна од одлика савремене књижевности јесте „мега-роман“. Вероватно главна одлика ове врсте савременог романа јесте вишетомност и опширна нарација, а њен утицај јасно видимо у популарној култури, нарочито у серијама снимљеним по значајним делима савремене књижевности. Срећом, карантински дани су нам идеалан савезник за могућност читања непрегледног броја страница и вишетомних књижевних дела. Поред планетарно популарне Напуљске тетралогије Елене Феранте, књиге Карла Ува Кнаусгора у књижевном су фокусу великог броја читалаца у свету.
Ово шестотомно дело замишљено је као романсирана аутобиографија, али је много више од тога. Писац огољено износи садржаје свог унутрашњег живота, не штедећи све оне око себе који су окидачи његових унутрашњих сукоба. Темељ на коме се гради ова монументална књижевна грађевина јесте сукоб са оцем који аутора прати кроз свих шест томова. Ова књига јесте и покушај разрешења тог сукоба, па можемо видети како аутор кроз сваку књигу води борбу са свим оним што му је остало као траума из односа са оцем, а рефлектује се на све друге његове односе, а првенствено на његов однос према себи.
Књига почиње његовим најранијим сећањима. Пратимо његово одрастање у наизглед обичној породици која у себи крије пригушени несклад између оца и мајке који се прелива на децу, а касније резултира крахом целе породице где је свако наставио даље са дубоким ранама насталим у том породичном раздору. Карл је себе приказао као хиперсензитивног дечака коме сваки немир изазива буру у осећањима. Ту се подвлачи и паралела између њега и брата, те видимо како два дечака истог порекла, васпитања другачије одговарају на животне изазове. За разлику од брата, Карл нема контролу емоција, на све реагује сузама, јаким немирима који резултирају повлачењем у себе и великом несигурношћу.
Та несигурност је главни проблем који ће га пратити кроз живот; стечена у детињству, наставиће се до његових средњих година. Она је временом расла и нагризала све његове односе, посебно мушко-женске где је Карл себе доживљавао као мушкарца неспособног за било какав однос са женом. Тинејџерске године обележавају неуспели покушаји свирања у бенду, слаби друштвени односи са вршњацима, страх од очевих реакција, опијања, опсесивне, платонске, идеализоване љубави као компензације неспособности заснивања било какве, за те године, „озбиљније везе“. Једина константа код њега је била књижевност и жар за читањем, као и тенденција да постане писац. Кроз све књиге ове аутобиографије пратимо његов однос према књижевности, изградњу његовог књижевног укуса, ставове о писању, другим ауторима (како оним којима се дивимо, тако и онима које није волео). Имамо дуге пасусе у књигама који представљају његова размишљања у вези са бројним књижевним темама, делима, ауторима, али и у вези са разним питањима која сам живот поставља. На примерима ових страница видимо како савремена књижевност надраста оквир књижевног жанра, те ова романсирана аутобиографија остварује значајну везу са есејистиком. Све оно што чини суштину бића Карла Ува Кнаусгора, стало је у ово дело које пулсира његовим животом и дотиче нас и наше борбе.
Веома је интересантан и шокантан начин на који без икакве задршке представља људе из свог живота, као и све оно што они буде у њему. Његови описи људи су животни, реални са приказима свега онога што чини једног човека, како добро, тако и лоше које је иманентно у људском бићу. Оно што ће аутора мучити јесте питање шта је истина, а шта његова пројекција, уобразиља, доживљај другог човека. Где је ту истина? Шта ако све није тако? Колико је поуздано сећање и колико проток времена утиче на исто? Аутор отвара значајно питање истине у књижeвном делу, нарочито у овој аутобиографији коју неки књижевни критичари препознају као хиперреалистички текст.
Последњи том јесте реакција људи који су помињани у овом делу и спремање књиге за штампање. Имамо Карла који стрепи над мејловима људи од којих очекују одговор и дозволу да се књиге публикују. Ту се оглашава стриц који захтева да се одрекне њиховог презимена Кнаусгор због блаћења породице и његовог покојног брата, ту је и бивша жена, другови из далеке прошлости, али је и доста простора посвећено анализи поезије, као и Хитлерове књиге „Mein kampf“. Овде је дато и објашњење провокативног наслов овог књижевног дела, које изазива јасну асоцијацију на озлоглашено дело нацистичког лидера.
Велики број савремених романа може нам пружити наду да живимо у времену великих књижевних дела, а дело Карла Ува Кнаусгора свакако представља будући класик у свету књижевности. Надам се да је овај мали приказ био довољан да вас заинтригира да се упустити у читалачку авантуру „Моја борба“.