Најхрабрији борци мере се грамима

Свака жена трудноћу и порођај доживљава на другачији начин и баш свака се нада и верује да ће тих девет месеци протећи у најбољем реду, а беба на свет стићи здрава. Таква је била и Ана Јокић Кардаш. млади адвокат из Шапца, све до пред крај шестог месеца трудноће.

Анина прва трудноћа текла је уредно. Само неколико дана пошто су сазнали да ће добити девојчицу, добила је контракције, у 23. недељи трудноће. Лекари су јој укључили токолизу, која је контракције зауставила, али само на дан. Већ сутрадан Ана се породила.

емилија, беба борац

-Супруг Бојан је био код мене у посети када је порођај почео. Нису ни стигли да ме превезу до породилишта. Породила сам се на одељењу. Првих 40-ак минута нисмо знали да је беба уопште преживела. Плакали смо због ње, а лекари су се борили за мене, јер ми је претила опасност од сепсе. Тек после тога ушла је докторка и озарена рекла “Ја за својих 35 година рада нисам видела да се дете роди овако мало, а да само дише и да му куца срце.” Нисмо одмах ни схватили да прича о нашем детету, прича Ана.

Ана се породила у Лозници, којој је, због родног Богатића увек била више орјентисана. Докторка која им је саопштила срећну вести зове се Емилија, а како су се Кардаши двоумили између имена Емилија и Василија, схватили су ово као знак какво девојчици дати име.

емилија, беба борац

Малена Емилија, са само 740 грама. Практично је још била фетус и капци су јој се раздвојили тек након две недеље и тада је могла да отвори очи. Одмах је транспортована у Београд, на Институт за неонатологију. Због тога што још није имала формиране кости лобање, током пута је доживела крварење на мозгу четвртог степена, најгоре могуће.

-Рекли су нам да је у таквој ситуацији стопа смртности 86 одсто. Нису знали каква јој је клиничка слика, јер то деца углавном не преживе. Како су дани пролазили говорили су нам да и ако преживи не очекујемо ништа и да ће бити биљка, наводи Ана.

Морала је да буде добро
-Веровали смо све време. Првог дана сам рекла да она мора да преживи и да буде добро. Другачије ја не бих могла да преживим. Када сам је видела први пут била је потпуно нереална. Њена цела нога, од кука до стопала била је величине мог кажипрста. Цела је била као супругова шака, 33 центиметра. Верујем да је преживела зато што је “живац”, борац. Раније су је извадили из инкубатора, јер је чупала цевчице. Када су је пребацили у креветац чупала је цевчице детета поред. Они у инкубатору леже у нечему што подсећа на гнездо. Емилија се одбацивала ногама и искакала из тога. Таква је и данас. Не зауставља се док не легне да спава. Једе стојећи, цртане гледа у ходу...

Првих готово два месеца Емилија је провела на интензивној нези. После тога је кренула епидемија морбила и посете су биле потпуно забрањене, тако да је месец и по нису уопште видели. Како на Институту за неонатологију нема могућност да мајка буде смештена заједно са дететом све док оно не почне да једе или сиса, Ана и Бојан одлазе сваки дан у Београд.

-Преживели смо пакао. Сваког дана смо стајали испред врата Института и чекали да нас прозову и прво да нам кажу да ли је жива. Компликације су се низале: предсептично стање, три упале плућа... То су све болничке инфекције које се добијају због пласирања сонди и респиратора у плућа. Онда је почела епидемија морбила и телефоном смо добијали информације колико има грама и да ли је стабилно. Са доктором смо могли да се чујемо само једном недељно, прича Ана.

Емилија је рођена 10. децембра. Први пут су је извадили из инкубатора и дали Ани у руке 20. јануара, на Светог Јована. Била је тешка килограм.

Када је стигла кући Емилија је имала 2,6 килограма. Ана наводи да је велика срећа што је њена мајка здравствени радник и првих месец дана само је она смела да је узима у руке, док су се сви остали према беби опходили “као да је од стакла”.

Захвалност институту и лекарима
-Институт за неонатологију у Београду је заслужан што је Емилија, али и 90 одсто друге превремено рођене деце живо. Услови су феноменални, а и запослени су им максимално посвећени. Емилија је имала среће да се роди у лозничкој болници која има одличну сарадњу са Институтом, тако да су је тамо примили иако практично није било места. Поред докторке Емилије из Лознице, огромну захвалност дугујемо и др Олгици Ракић са Института, која се тако много трудила. Када нисмо могли да је посећујемо због епидемије тражила је да јој пошаљемо музичку кутију, како би јој ставила у инкубатор, да не слуша само зујање апарата и да јој подстиче мозак да ради. Бескрајно нам је значила. Сигурно ћу одвести Емилију да упозна жену којој треба да се захвали за много тога.

-Терапије је добијала на свака два или три сата и дању и ноћу, тако да смо стално дежурали. Од првог дана по изласку из болнице жена је са њом радила физикалну терапију. Емилија више није била у стомаку у периоду када се код деце развијају покрети. Сваки покрет јој је био неартикулисан. Морала је све да вежба, од подизања главе, праћења погледом, хватања, до жвакања. Све оно што код остале деце иде природно и лако, каже Ана.

На Емилијин опоравак утрошено је много труда, времена, посетила је бројне лекаре и ишла на небројено много контрола. На почетку су контроле биле седмичне, а сада су на пола године и подразумевале су готово све специјалисте.

Од последица превременог рођења Емилији је остала минусна диоптрија коју ће вероватно моћи да коригује после пубертета. Напунила је три године у децембру, али је на нивоу двогодишњег детета. Стручњаци уверавају родитеље да ће до пете године достићи ниво својих вршњака.

-Какве су прогнозе биле ми смо презадовољни, али пред нама је и даље доста рада. Многим од ове деце остане церебрална парализа или тешки облици епилепсије за цео живот. Емилији има само наочаре. Међутим, морамо и даље да водимо рачуна о свему. Нема светлећих играчака, гледања телевизора у мраку, превеликог излагања сунцу.

Емилија

Велику помоћ и подршку Кардаши су нашли у удружењу “Мали див” које окупља породице превремено рођене деце. Преко њихове групе на Фејсбуку могли су да сазнају све што им је било потребно у ситуацији у којој су се нашли.

-Родитељи једни другима дају подршку, савете, размењујемо информације о лекарима, лековима, терапијама... Сада се са истим недоумицама и мени обраћају родитељи чија су деца на Институту или су отпуштена кући.

Иако је основна улога овог удружење прикупљање средстава како би се помогле установе које брину о превремено рођеној деци, родитељима и бебама значајније је нешто друго. Колико год необично звучало, али капе, чарапе и хоботнице које плету у удружењу имају непроцењив значај за превремено рођену децу.

-Они су организовали плетење капа и чарапа за децу која су на институту. Звучи банално, али та деца немају терморегулацију, а њихова тежина је углавном мања од једног килограма, тамо да нема ни адекватне гардеробе за њих. Хоботнице имају улогу да имитирају пупчану врпцу и пружају сигурност бебама док су у инкубатору. Оне се тамо непрестано држе за њихове пипке, објашњава Ана.
Годишње се у Србији пре времена роди 4.000-5.000 беба. Прошле године, на Дан превремено рођене деце, 17.11. први пут је организовано окупљање родитеља у Шапцу. Ана каже да је била изненађена када је видела колико их много има, иако нису сви били присуни.

Разлог зашто је Емилија толико рано стигла на свет није поптуно познат. Узрок није генетски. Највероватније је Ана имала неки инфекцију која није давала симптоме и која се пренела на постељицу, коју је затим организам почео да одбацује као страно тело.