Najhrabriji borci mere se gramima

Svaka žena trudnoću i porođaj doživljava na drugačiji način i baš svaka se nada i veruje da će tih devet meseci proteći u najboljem redu, a beba na svet stići zdrava. Takva je bila i Ana Jokić Kardaš. mladi advokat iz Šapca, sve do pred kraj šestog meseca trudnoće.

Anina prva trudnoća tekla je uredno. Samo nekoliko dana pošto su saznali da će dobiti devojčicu, dobila je kontrakcije, u 23. nedelji trudnoće. Lekari su joj uključili tokolizu, koja je kontrakcije zaustavila, ali samo na dan. Već sutradan Ana se porodila.

emilija, beba borac

-Suprug Bojan je bio kod mene u poseti kada je porođaj počeo. Nisu ni stigli da me prevezu do porodilišta. Porodila sam se na odeljenju. Prvih 40-ak minuta nismo znali da je beba uopšte preživela. Plakali smo zbog nje, a lekari su se borili za mene, jer mi je pretila opasnost od sepse. Tek posle toga ušla je doktorka i ozarena rekla “Ja za svojih 35 godina rada nisam videla da se dete rodi ovako malo, a da samo diše i da mu kuca srce.” Nismo odmah ni shvatili da priča o našem detetu, priča Ana.

Ana se porodila u Loznici, kojoj je, zbog rodnog Bogatića uvek bila više orjentisana. Doktorka koja im je saopštila srećnu vesti zove se Emilija, a kako su se Kardaši dvoumili između imena Emilija i Vasilija, shvatili su ovo kao znak kakvo devojčici dati ime.

emilija, beba borac

Malena Emilija, sa samo 740 grama. Praktično je još bila fetus i kapci su joj se razdvojili tek nakon dve nedelje i tada je mogla da otvori oči. Odmah je transportovana u Beograd, na Institut za neonatologiju. Zbog toga što još nije imala formirane kosti lobanje, tokom puta je doživela krvarenje na mozgu četvrtog stepena, najgore moguće.

-Rekli su nam da je u takvoj situaciji stopa smrtnosti 86 odsto. Nisu znali kakva joj je klinička slika, jer to deca uglavnom ne prežive. Kako su dani prolazili govorili su nam da i ako preživi ne očekujemo ništa i da će biti biljka, navodi Ana.

Morala je da bude dobro
-Verovali smo sve vreme. Prvog dana sam rekla da ona mora da preživi i da bude dobro. Drugačije ja ne bih mogla da preživim. Kada sam je videla prvi put bila je potpuno nerealna. Njena cela noga, od kuka do stopala bila je veličine mog kažiprsta. Cela je bila kao suprugova šaka, 33 centimetra. Verujem da je preživela zato što je “živac”, borac. Ranije su je izvadili iz inkubatora, jer je čupala cevčice. Kada su je prebacili u krevetac čupala je cevčice deteta pored. Oni u inkubatoru leže u nečemu što podseća na gnezdo. Emilija se odbacivala nogama i iskakala iz toga. Takva je i danas. Ne zaustavlja se dok ne legne da spava. Jede stojeći, crtane gleda u hodu...

Prvih gotovo dva meseca Emilija je provela na intenzivnoj nezi. Posle toga je krenula epidemija morbila i posete su bile potpuno zabranjene, tako da je mesec i po nisu uopšte videli. Kako na Institutu za neonatologiju nema mogućnost da majka bude smeštena zajedno sa detetom sve dok ono ne počne da jede ili sisa, Ana i Bojan odlaze svaki dan u Beograd.

-Preživeli smo pakao. Svakog dana smo stajali ispred vrata Instituta i čekali da nas prozovu i prvo da nam kažu da li je živa. Komplikacije su se nizale: predseptično stanje, tri upale pluća... To su sve bolničke infekcije koje se dobijaju zbog plasiranja sondi i respiratora u pluća. Onda je počela epidemija morbila i telefonom smo dobijali informacije koliko ima grama i da li je stabilno. Sa doktorom smo mogli da se čujemo samo jednom nedeljno, priča Ana.

Emilija je rođena 10. decembra. Prvi put su je izvadili iz inkubatora i dali Ani u ruke 20. januara, na Svetog Jovana. Bila je teška kilogram.

Kada je stigla kući Emilija je imala 2,6 kilograma. Ana navodi da je velika sreća što je njena majka zdravstveni radnik i prvih mesec dana samo je ona smela da je uzima u ruke, dok su se svi ostali prema bebi ophodili “kao da je od stakla”.

Zahvalnost institutu i lekarima
-Institut za neonatologiju u Beogradu je zaslužan što je Emilija, ali i 90 odsto druge prevremeno rođene dece živo. Uslovi su fenomenalni, a i zaposleni su im maksimalno posvećeni. Emilija je imala sreće da se rodi u lozničkoj bolnici koja ima odličnu saradnju sa Institutom, tako da su je tamo primili iako praktično nije bilo mesta. Pored doktorke Emilije iz Loznice, ogromnu zahvalnost dugujemo i dr Olgici Rakić sa Instituta, koja se tako mnogo trudila. Kada nismo mogli da je posećujemo zbog epidemije tražila je da joj pošaljemo muzičku kutiju, kako bi joj stavila u inkubator, da ne sluša samo zujanje aparata i da joj podstiče mozak da radi. Beskrajno nam je značila. Sigurno ću odvesti Emiliju da upozna ženu kojoj treba da se zahvali za mnogo toga.

-Terapije je dobijala na svaka dva ili tri sata i danju i noću, tako da smo stalno dežurali. Od prvog dana po izlasku iz bolnice žena je sa njom radila fizikalnu terapiju. Emilija više nije bila u stomaku u periodu kada se kod dece razvijaju pokreti. Svaki pokret joj je bio neartikulisan. Morala je sve da vežba, od podizanja glave, praćenja pogledom, hvatanja, do žvakanja. Sve ono što kod ostale dece ide prirodno i lako, kaže Ana.

Na Emilijin oporavak utrošeno je mnogo truda, vremena, posetila je brojne lekare i išla na nebrojeno mnogo kontrola. Na početku su kontrole bile sedmične, a sada su na pola godine i podrazumevale su gotovo sve specijaliste.

Od posledica prevremenog rođenja Emiliji je ostala minusna dioptrija koju će verovatno moći da koriguje posle puberteta. Napunila je tri godine u decembru, ali je na nivou dvogodišnjeg deteta. Stručnjaci uveravaju roditelje da će do pete godine dostići nivo svojih vršnjaka.

-Kakve su prognoze bile mi smo prezadovoljni, ali pred nama je i dalje dosta rada. Mnogim od ove dece ostane cerebralna paraliza ili teški oblici epilepsije za ceo život. Emiliji ima samo naočare. Međutim, moramo i dalje da vodimo računa o svemu. Nema svetlećih igračaka, gledanja televizora u mraku, prevelikog izlaganja suncu.

Emilija

Veliku pomoć i podršku Kardaši su našli u udruženju “Mali div” koje okuplja porodice prevremeno rođene dece. Preko njihove grupe na Fejsbuku mogli su da saznaju sve što im je bilo potrebno u situaciji u kojoj su se našli.

-Roditelji jedni drugima daju podršku, savete, razmenjujemo informacije o lekarima, lekovima, terapijama... Sada se sa istim nedoumicama i meni obraćaju roditelji čija su deca na Institutu ili su otpuštena kući.

Iako je osnovna uloga ovog udruženje prikupljanje sredstava kako bi se pomogle ustanove koje brinu o prevremeno rođenoj deci, roditeljima i bebama značajnije je nešto drugo. Koliko god neobično zvučalo, ali kape, čarape i hobotnice koje pletu u udruženju imaju neprocenjiv značaj za prevremeno rođenu decu.

-Oni su organizovali pletenje kapa i čarapa za decu koja su na institutu. Zvuči banalno, ali ta deca nemaju termoregulaciju, a njihova težina je uglavnom manja od jednog kilograma, tamo da nema ni adekvatne garderobe za njih. Hobotnice imaju ulogu da imitiraju pupčanu vrpcu i pružaju sigurnost bebama dok su u inkubatoru. One se tamo neprestano drže za njihove pipke, objašnjava Ana.
Godišnje se u Srbiji pre vremena rodi 4.000-5.000 beba. Prošle godine, na Dan prevremeno rođene dece, 17.11. prvi put je organizovano okupljanje roditelja u Šapcu. Ana kaže da je bila iznenađena kada je videla koliko ih mnogo ima, iako nisu svi bili prisuni.

Razlog zašto je Emilija toliko rano stigla na svet nije poptuno poznat. Uzrok nije genetski. Najverovatnije je Ana imala neki infekciju koja nije davala simptome i koja se prenela na posteljicu, koju je zatim organizam počeo da odbacuje kao strano telo.