Пут који ме је изабрао

Да би човек имао испуњен живот, да би остварио себе и своје потенцијале, први услов је да зна шта хоће. Одавно нисмо срели неког младог ко савршено, већ у седамнаестој, прецизно зна шта жели од живота и има испланиране кораке за своју будућност. Представљамо вам Ивону Јанковић, која сања, и има све шансе, да постане шабачка Јадранка Јовановић.

НЕСВАКИДАШЊИ ПОТЕНЦИЈАЛ
„Ивона има несвакидашњи потенцијал и велике могућности. На почетку је учења соло певања, друга година ниже Музичке школе, али је већ сада напреднија од своје генерације. То је дете које, с обзиром да иде и у Медицинску школу, има и шири дијапазон знања, што свакако није занемарљиво. Не занима је само музика, мада показује велико интересовање за њу и жељу да се професионално тиме бави. Имам слободу да кажем да би Ивона треба да иде у том правцу и да је на правом путу, у правој школи, где ваја свој таленат. Има изузетну музичку интелигенцију. Она много слуша, ради, свира клавир, вежба са другарицом која свира виолину, дакле, она је неко ко додатно ради на свом развоју. „Колико радиш, толико си добар“, добила сам савет када сам почела да се бавим овим послом. Таленат је предуслов да се уђе у ове воде, али све остало је рад. Учење и рад пут је да се пронађе своје место под звездама. Верујем да ће Ивона пронаћи то место.
(Проф. Марија Митић Васић)

Ивона је, настављајући породичну традицију, после завршене основне, уписала Медицинску школу. Међутим, у исто време одлучила је да полаже пријемни испит у нижој Музичкој школи. Прошла је без проблема, трећа на листи, због чега је била благо разочарана. Музика је њена вокација и примарно опредељење у животу који жели да живи, или пут који је сам живот изабрао за њу. У нашим написима често подвачимо да је важно следити своје снове, јер снови се остварују, тачније, материјализују, ако верујемо у себе. Ивона, којој не недостаје самопоуздање, напротив, визуализује свој успех. Види себе на сцени како пева арију Доне Ане из Моцартовог Дон Ђованија. Не знамо да ли је читала Џозефа Марфија и сличне књиге, али визуализација је доказани начин да остваримо оно што желимо. Ми креирамо наш живот. Мислима. Енергијом коју улажемо. Емоцијама.

"Глас Подриња"

- За мене су емоције најважније. Оне повезују наизглед несличну медицину и музику. У контакту са пацијентима битна је емпатичност, коју имам као и сви уметници. То ми и професори говоре.
Ипак, када заврши Зелену школу, нема намеру да настави тим путем. Планира да упише средњу Музичку, а потом Музичку академију у Београду, или Новом Саду. Такође, жеља јој је да заврши и глуму на ФДУ. На сцени се одувек осећала природно. Још памти како се, у представи Мачак у чизмама у којој је играла главну улогу у вртићу, осећала посебно и слободно. Играла је у представама драмске секције у основној школи. Памти улогу џина у четвртом разреду. Обожава светлост рефлектора.
- Зато себе видим у опери. Она је савршен спој музике, заправо певања и глуме.
Соло певање јој је главни, а клавир и солфеђо упоредни предмети. Прва професорка била јој је Мирјана Пантелић, а када је отишла на породиљско боловање, на њено место је, као замена, дошла проф. Марија Митић Васић из Новог Сада.

ПОДРШКА СА СВИХ СТРАНА
„На почетку, мама и сестра биле су ми већа подршка од тате када је певање у питању. Тата је подржавао медицину док му нисам рекла да мора да обави разговор са професорком. Изгледа да је тада и он ушао у другу димензију у којој сам ја. Сада су сви троје уз мене, што ми много значи.“

- Тада сам, у септембру, ушла у другу димензију. Са проф Васић сам „кликнула“, она ме је отворила и расцветала. Са њом радим озбиљно и почела сам брзо да напредујем. Професорка је, поред тате, мој идол. И она то зна.
Тата Милан, који је био присутан када смо разговарале, најважнија је фигура у њеном животу, највећи ослонац и подршка, најбољи пријатељ. Ивона каже да она татино дете. Прва реч коју је изговорила била је – тата. Питали смо га да ли је задовољан Ивониним изборима.
- Нисам задовољан, презадовољан сам. Иако је напорно похађати две школе истовремено, она не осећа умор. Понекад сам изненађен њеном енергијом. Има много пријатеља и дечка Немању. Стиже све.
Једини тренутни Ивонин проблем је онлајн настава у Медицинској с обзиром да је највише памтила на часовима. Теорија јој је изазовна.

ИВОНА КАО МАЧАК У ЧИЗМАМА

- Школа је обавеза, а не би требало да буде. Требало би све да буде кроз игру. Када бисмо успели и сам живот тако да схватимо, као игру у којој би требало да знамо и поштујемо правила, без одрицања одговорности, било би нам другачије. Још једна од Ивоних жеља је да упише ФОН. Већ има поунуду од компаније „Elixir Group“ да почне да ради као менаџер, али полако. Најважније је да постави приоритете, мада знамо да их она зна, и да реализује своје снове са истим жаром са којим их сања.