Пронађи се

Ово је прича о Сари. Откривајући њен пут, нађох се у недоумици чије су заправо те стазе - записала је као малу напомену на почетку свој књижевног првенца Марија Крстић Пајић. Недавно је из штампе изашла њена књига „Пронађи се“ и како ауторка наводи реч је о „небичној збирци прозе, или ипак поезије“ и интимним записима. На иницијативу најближих одважила се да унутрашњи свет емоција пренесе на белину папира и „омеђи“ корицама књиге. „Пронађи“ се носи питања самоанализе, преиспитивања у вртлогу немира осећања и живота. Емоције кроз стваралаштво доносе катарзу и испуњење наизглед неухватљивих снова бића.

Све док ходамо туђим утабаним стазама нећемо открити своје. Удобније и пријатније јесте за табане, али трагови у тој маси се брзо загубе, прегазе... Пронађи своје...

Књига „Пронађи се“ представља Ваш књижевни првенац. Када се јавила љубав према писаној речи?
Од најранијих дана заправо, тада тога нисам ни била свесна. Још као девојчица сам писала приче, тада смо сви, бар многи од нас, водили дневник или споменар, тако и ја, али на мало другачији начин. Несвесно сам писала о свом детињству стварајући једно прозно дело кроз лик девојчице, тачније мене, која приповеда доживљаје. У пубертетским данима сам почела писати и поезију схвативши да изворни облик јаке, чисте емоције само путем стиха могу сачувати и пренети на папир. А уједно сам била свесна да се много сигурније и лагодније осећам током писане кореспонденције и интеракције са околином.
Наслов је индикативан, да ли сте се овом књигом пронашли или путoвање у спознају још траје?
Путовање свакако траје. Чини се да је крајњи циљ проналажење и истраживање себе. Без обзира била на истом путу или не, догађаји, људи, интеракције индикују неке промене. Колико год мислили да смо одредили свој правац, нисмо предвидели ветрове живота који диктирају смер нашег путовања.

Специфичност дела је да обједињује сегменте прозе и поезије. Како је настала концепција која обједињује два књижевна облика?
Како су песме настајале током мојих различитих животних раздобља тако се и у много чему разликују по стилу писања, рими, мотиву... а ја сам желела да их објединим у једну збирку и фалила ми је спона која би их држала у кохезији. Управо прозни део то представља. Прича о девојци Сари подељена у три поглавља прати заправо песме настале у одређеном периоду живота. Како је Сара сазревала и стасавала тако се и поезија модификовала.
Недавно сте представили књигу у Културном центру, што је био сусрет са јавношћу. Имате ли повратне информације, како је читалачка публика прихватила Ваш рад?
Многи су били изненађени јер нису ни знали да пишем, верујем пријатно изненађени. Повратне информације су добре, али импресије других, да не бих интерпретирала, најбоље је чути од њих.
Колико протагонисткиња у књизи носи ауторски печат, а колико је имагинарни лик?
И имагинацију када креирамо бојимо је неким личним печатом. Тако да, има у великој мери мене, јер је то првенствено збирка мојих осећаја, запажања, размишљања... Када сам писала нисам ни планирала нити размишљала да ће можда једног дана бити подељено са другима.

Планирате ли нове књижевне подухвате?
Верујем да ће их још бити и прозе и поезије. Као што рекох, ни ово није циљано и планирано писано. Ја свакако пишем, јер је то део мог израза, тренутно пишем прозу.
Постоје ли посебно инспиративни тренуци у свакодневици који након мисаоног процеса добију финални облик у виду песме, приче?
Сви они тренуци који изазову емотивне реакције су инспиративни. Не бих могла издвојити посебне јер су варијабилни, некада ме неки моменти, људи, уопште дешавања у датом моменту подстакну на писање, а некада инспирација произилази из мог унутрашњег света.