Злочин који Шабац не заборавља

“Ништа не може заменити нашу личну бол. Свако ко је изгубио неког блиског зна шта то значи” наводи Огњен, син Зорана Амиџића. “Недостајала ми је очинска фигура, љубав, подршка све више што сам била старија, јер сам схватала њен значај и нисам могла, као и данас, да прихватим чињеницу на који је начин нестао” каже Јелена, ћерка Сретана Илића. “Истина као да не занима никога осим нас, што је поражавајуће, рекла је Вања, ћерка Боре Петровића

Кажу да Шабац никада није био тужнији него тада. Тод 9. октобра 1991. Године рафалима су прекинути животи Зорана Амиџића (41) уредника дописништва РТС-а Шабац, Сретана Илића (43) уредника Радио-Шапца, Боре Петровића (33) сниматеља, Дејана Милићевића (25) асистента сниматеља. Погинули су обављајући професионални, али пре свега људски задатак. Отишли су тамо не само да би донели причу, него и да Шапчанима који су се налазили на фронту однесу пакете које су им послале породице. Тај, али и све друге њихове путеве, прекинуло је око 200 метака испаљених у њихов аутомобил у селу Горње Мокрице, између Петриње и Глине.

Убице никада нису пронађене. Теорија је било скоро колико и метака испаљених у њих

Био је то други пут да шабачка екипа иде на Банију. Први пут су били само нешто мало раније, када су донели вести о својим суграђанима о којима породице нису данима ништа знале. Били су у том тренутку једина спона између растављених породица. Шапчани су незаустављиво похрлили ка згради „Гласа Подриња“, где је и дописништво РТС-а, како би својим најмилијим послали топлу гардеробу или цигарете.
-Позвали су ме касно увече, можда око 22 сата, да дођем у телевизију. Нису хтели да ми кажу о чему се ради. Када је вест потврђена позвани су и сви остали који су ту радили. Полиција нас ја позвала да одемо код породица како бисмо били са њима, сећа се Славица Петровић, монтажер дописништва РТС-а која је три године радила са настрадалом екипом.
Дејан Милићевић је био најмлађи од њих четворице, јединац, неожењен. Славица је познавала и његову породицу, девојку. Кренула је ка његовој кући верујући да је породица већ јавила родитељима. Ипак, није било тако, па је она родитељима саопштила најстрашнију вест.
-Била ми је то најтежа ситуација у животу. Више времена смо провели заједно на послу него код кућа. Отишли су дивни људи, професионалци, перфекционисти у свом послу. Част ми је што сам у таквој екипи почела да радим. Разумели смо се погледима. Ништа нам није било тешко. После тога су се појавиле различите верзије тог догађаја. Многи су желели себи да дају неку улогу или значај, а да их нису ни познавали. Колико су били велики људи говори то како су испраћени и колико је људи дошло у телевизију да нам изрази саучешће, наводи Славица.
На последњи пут, од главног шабачког трга до Доњошорског гробља, испратило их је десетине Шапчана. Сахрањени су уз војне почасти.
Убице никада нису пронађене. Теорија је било скоро колико и метака испаљених у њих.
Њиховим егзекуторима није било довољно што су их побили. Узели су им камеру и торбу Зорана Амиџића. Подаци који су се налазили у њој неколико дана касније искоришћени су за текст „Пуцати на шпијуне без заустављана“ у Слободном тједнику. Колика је била затрованост мржњом говори и податак да су списак кадета „Металопластике“ прогласили за „списак четника“.

И даље без одговора
Поред породица и пријатеља и колеге не дају да падну у заборав. Сваког 9. октобра подсећају на овај злочин и позивају надлежне да нађу кривце.
Пре три године улица у којој се налази зграда „Гласа Подриња“ Радио телевизије „Шабац“ и дописништва РТС-а носи име Амиџе, Бора, Дејан и Сретан. Поред се налази и споменик који је Слободан Павловић поклонио Шапцу. Од тада, на годишњицу њихове смрти, представници свих медијских кућа у Шапцу, на том месту полажу венце.

Нису заборављени
Прошле суботе новири су положили венце на споменик у Бенској Бари. Још једном је послата порука да они нису заборављени од породица, пријатеља, колега и Шапчана, али да јесу од оних који су требали овај злочин да реше.
-Тужно је да, и после 30 година, причамо исту причу. Ми новинари једино што можемо то је да постављамо питања. После 30 година још увек не добијамо одговоре. Трагедија је што то не добија ни породица. Ово је наш залог најпре људскости, а потом и професији. Треба стално да подсећамо, не ми који их памтимо, него све будуће генерације наших колега, да знају да је професија сурова, а да је људски живот највреднији. Ако у томе не можемо наћи меру, или начина како да свој радни пут заштитимо и нађемо праве одговоре, онда то може бити само још једно тужно подсећање поред овог споменика. Шабац није заборавио. Колеге нису заборавиле. Јавност није заборавила. Породице понајмање. Заборавили су они који ово треба да реше. Нека бар овај споменик и ова улица буде свима назнака да неко није одрадио свој део посла. Можда ће се у неким наредним годинама присетити шта су пропустили и колико су бола нанели онима који то од њих очекују, рекла је Тања Димитрић Мијаиловић, уредник дописништва РТС-а из Шапца.

Огњен Амиџић, син Зорана Амиџића каже да се за ових 30 година ништа није променило. Разочаран је што кривци нису пронађени и не очекује да ће се овај случај икада решити.
-Не могу да верујем да је прошло 30 година. Сама та чињеница ме шокира. Ништа се није променило. Мислимо да никада неће ни променити. Бол и разочарење постоје и даље, али временом на неки начин бледе и постоје нека друга осећања. Ништа не може заменити нашу личну бол. Свако ко је изгубио неког блиског зна шта то значи. Ово је била трагедија на неком вишем нивоу и много људи је ту изгубило доста. Разочаран сам у све што се издешавало тих година. Борио сам се са тим од када се то десило. Тада сам имао само 16 година и много више живота сам провео без оца, али тај период који сам провео са њим је оставио јако велики траг на мене. Не очекујем ништа после 30 година. Све пролази. Ми овде на Балкану смо научили да оно што се не реши одмах, тешко ће се решити касније, рекао је Огњен Амиџић.

Ништа се није променило. Мислимо да никада неће ни променити. Бол и разочарење постоје и даље, али временом на неки начин бледе и постоје нека друга осећања

Ћерка Сретана Илића, Јелена, оца је запамтила са фотографија и из прича. Имала је две и по године када је убијен.
-Моја мајка је остала сама са мном од две и по године и братом Владом који је улазио у пубертет. Било је јако тешко и болно носити се са тим губитком и гледати њу како се бори. Отац нам је много недостајао у свим сегментима у животу, како у тужним, тако и у радосним. Недостајала ми је очинска фигура, љубав, подршка све више што сам била старија, јер сам схватала њен значај и нисам могла, као и данас, да прихватим чињеницу на који је начин нестао. Сада имам своју породицу и ћерку и живот има свој смисао. Не очекујем да ће се кривци за њихово страдање икада пронаћи и навикла сам на то. Нажалост, мајка нам је преминула пре две године и нама као деци, од родитеља који су били за понос, остаје да их вечно чувамо од заборава кроз успомене, каже Јелена Игњатовић.
Вања Петровић, ћерка Боре Петровића, такође се не нада да ће кривци икада бити изведени пред лице правде. Како је породицама да се носе са тим само они знају.
-Прошло је 30 година. Чини се као да време стоји. Држава никада није покренула званичну истрагу. Одговора и даље немамо и у овом тренутку се чини да истину никада нећемо сазнати. Она као да не занима никога осим нас, што је поражавајуће, рекла је Вања Петровић, ћерка сниматеља Боре Петровића.
Као утеха за породице остаје да их Шапчани нису заборавили. Пролазници на споменику често оставе по неки цвет. Колико су били вољени и поштовани говоре и коментари грађана поводом вести о тридесетој годишњици њихове смрти.

М.М.

Инфо

Берза

Злочин који Шабац не заборавља

Актуелно

Остале вести

Најновији број