Господе, смилуј се на нас грешне

Храм Свете Петке у Шапцу, прославио је своју заштитицу. После свете литургије, уследила је литија, резање славског колача и парастос невиним и брутално убијеним жртвама на Старом мосту.

Сваке године свештенство и верници овог храма молитвено прослављају храмовну славу и врше помен за све упокојене који су страдали на старом железничком мосту од октобра 1944. до маја 1945. године. Највиђенији грађани из старих шабачких породица извођени су пред преки суд и убијани без милости, уочи Свете Петке, 26. октобра 1944. године. Сутрадан је на згради Окружног суда објављено 36 имена.

- Страдало је неколико десетина грађана. Знамо за тај податак зато што је један од њих био старешина Саборне цркве, прота Паун Протић, пошто се његов унук након седам дана нашао у истим просторијама где је прота био затворен и наишао запис на зиду, препознавши рукопис свог деде: „Господе, смилуј се на нас грешне који ти ноћас долазимо… Нас 80 умире“, каже старешина храма, свештеник Младен Шобот.

СВЕДОЧЕЊЕ ВОЈИСЛАВЕ МАЦЕ ЖУНИЋ
Рођена сам у улици Стојана Новаковића, у избегличкој породици. Моји су дошли са усвојеном и својом ћерком и онда сам се ја непланирано родила у избеглиштву и немаштини. Оца су ми убили кад сам била беба, одрастала сам као дете народног непријатеља.
Једном, кад сам се разболела, мајка је тражила лек за мене, а добила је одговор: „Другарице, љекове чувамо за ђецу нашијех другова.“ Ни лек нисам добила. А онда је добри доктор Кнежевић, када су га питали колико мени лекова треба, рекао: „Све треба, 500 комада“. Погледао ме је Господ Бог, због тога сам и преживела.

Мој отац је службовао на Цетињу, у жандармеријском пуку када су дошли Италијани. Сви који нису рођени ту, морали су да напусте Црну гору и тако су оца послали за Београд, а из Београда за Шабац. Била сам већ одрасла особа, удата и мајка двоје деце када сам сазнала да смо били избеглице. Мајка је то крила: „Тата је добио премјештај“.

Живели смо у две собе у улици Стојана Новаковића 19. Трећа кућа од нас била је кућа Жике Поповића. Ту је живео његов син Микица који је био нешто старији од мене, а у дворишту је била једна чесма и једна предивна крушка изнад те чесме на десној страни. Ту сам као девојчица од четири године, а већ стармала, пумпала воду. Кад год би Микица стао на степеник, рекао би: „Секо, узми крушке, набери“. Никад их нисам узела, али нисам ни заборавила. За мене је, као дете народног непријатеља од кога су сви окретали главу, то било огромно. Мајка ми је причала да јој је Вука Поповић омогућила да преко Лепе Танасић добије посао у Дому за ратну сирочад као помоћна куварица. Та ратна сирочад били су моји први другари, јер ме је мајка водила на посао. Памтим да смо после две године, захваљујући Лепи Танасић, добили шпорет.

Фото: Глас Подриња

Тог дана кад су мог оца убили, имала сам десет месеци и 26 дана. Нису довољне речи да искажу колико ми значи храм на обали Саве и могућност да дођем и додирнем плочу. Не могу да не поменем др Живка Топаловића и свештеника Војислава Петровића, који су најзаслужнији што је ова црква подигнута. Њихова идеја, жеља и истрајност за мене има огромно значење јер у овај храм долазим као да идем оцу на гроб. Отац је много година био безгробни... Дубоко верујем да све душе невино страдалих долазе да на пламену свеће и кандила огреју душе јер су у хладној води завршили своје животе.
Морам да поменем предивне, добре људе који су 1944. године, када су оца ухапсили на његову крсну славу, Аранђеловдан, написали у петицији да је он добар човек и тражили да га врате кући. Никад нисам ушла у цркву а да се не помолим за душе тих добрих људи, јер те године супротставити се власти и рећи нешто што не иде њима у прилог, било је равно губитку главе. Они су ризиковали своје животе да кажу истину. То ме је мотивисало да цео живот посветим потрази за истином јер истина ослобађа. Мајка Милица није, али сам ја дочекала рехабилитацију свога оца, да се спере љага са његовог имена. Звао се Милан Милановић.

Мој отац је отишао тако што је певао поред прозора и рекао: „Ноћас идем на онај свет“. И тај свет се дубоко урезао у мој душу, знам да постоји јер сам одрасла уз приче о оном свету и немам страх од њега. Смирено ћу отићи тамо кад ме Господ призове.

Тада су почеле егзекуције које су трајале до маја 1945 године. Нема прецизних података о броју жртава, претпоставља се да је убијено између две и три хиљаде људи из Шапца и околине. Нестајали су редом: вероучитељ Војислав Павловић, трговац Влада Самуровић, апотекар Илија Ранковић, инжењер Александар Бучин, студент Милан Бечејић, опанчар Милош Солдатовић, мајор Добра Николић, носилас Албанске споменице... .

НЕЋЕ ПЕРИЋИ МОЈУ МАЈКУ НЕРВИРАТИ
„Убили су чак и тројицу браће Перића из Става, заједно са оцем само зато што је крава њихове комшинице појела кукурузе па су се жалили новој власти, а мајка младог скојевца се нервирала. „Неће Перићи моју мајку нервирати“, рекао је и ставио их на списак.“
(Свештеник Младен Шобот)

- Према сведочењу правника Петра Кузенка, његов отац Василије, професор музике и предводник неколико предратних Хорова у Краљевини, ликвидиран је на Старом мосту. Тамничари су тог 26. октобра послали младог скојевца да из куће професора Кузенка донесе виолину. Када га је професорова супруга упитала шта ће му виолина у затвору, одговорио је: ,,Сад ће он мало да нам свира“. Носилац ордена Светог Станислава и Медаље дома Романових одбио је да свира. Свеједно би га убили, додаје Шобот.
Било и личних освета. На мосту је убијен студент Милан Бечејић, најбољи лирски тенор Краљевине Југославије. У њега је, наводно, била несрећно заљубљена партизанка Сека Девечарска.

Фото: Глас Подриња

Стари мост постао је место злочина, а Сава заједничка гробница за све које је ондашња власт прогласила издајницима и народним непријатељима.

Спомен храм посвећен невиним жртвама подигнут је 2006. године, на иницијативу Удружења грађана „Мост“.