Живот иде даље

Живослав Жића Павловић, родом из Трбосиља на Церу, један је од неколицине обућара који данас раде у Шапцу. Обућарским занатом бави се више од пола века.

Није одувек желео да постане обућар, догодило му се, каже. Маштао је да пропутује свет. У Шабац је дошао по завршетку основне школе у намери да заврши за аутомеханичара, положи све категорије и ради као возач аутобуса. Жеља за белим светом била је толико јака да је дошао пешке из родног Трбосиља у Шабац. Међутим, догодило се другачије, а Жића је научио лекцију о људима који никада није заборавио.

- Радио сам код неког аутомеханичара на Камичку од рано ујутру до касно увече. Кад је прошло три месеца, почео је, прво изокола, а онда директно да ми тражи милион динара да научим занат код њега. Нисам ни знао колико је то новца, нисам могао да замислим. А дошао сам пешице из родног села у Шабац, прешао 37 километара. Од чега да платим? И да сам имао, не би ми пало на памет.
Није то Жићу обесхрабрило, чак ни огорчило. „Живот иде даље“, каже. Памти да га је зет одвео код његовог брата од стрица, преко пута Старе робне куће, у двориште где је радио обућар Мирослав Вујанић. Тамо је учио и научио обућарски занат. Две године је радио као ученик, а потом пет година као радник.

Када је отворена Спорстка хала „Зорка“, запослио се у магацину, издавао је спортску опрему за рекреацију радника, али није напустио занат. Радио је код куће, а пошто се „добар глас далеко чује“, увек је имао своје муштерије. Тако је, радећи два посла истовремено, одгајио и ишколовао децу.
Старији син, Влада, завршио је електротехнику и ради као командир смене у Ватрогасном дому. Млађи, Митар, определио се за занат и завршио за мушког фризера. Данас ради са оцем и на њему се води радња у Ђукановића сокаку.

ЖИЋА ПАВЛОВИЋ са сином Митром, Фото: "Глас Подриња"

Није одувек желео да постане обућар, догодило му се, каже. Маштао је да пропутује свет

- Кад је „пукло“ радно место, после 28 година, остао сам без сталног посла. Једно време сам радио као ноћни чувар у „Меламину“, а онда сам, пре петнаест година, одлучио да отворим радњу. Три године сам радио сам, а кад више нисам могао, разговарао сам са децом и млађи је рекао да хоће да ми помогне.
Жића се сећа да је некада било на десетине обућара у Шапцу и да су сви добро радили. Нису само поправљали, него и правили нову обућу, сваки дан од двадесет до тридесет пари. То више нико не ради.

- За то је потребно три заната: моделар, хериктер и обућар. Хериктера више нема. Знам за једног који живи у Добрићу, али је у пензији.

Некада су, каже Жића, људи били бољи, више су радили и лепше дружили.
- Данас тога више нема. И ова болест нас је стигла... Не знам шта да кажем. Некада су обућари радили по читав дан, а увече би одлазили у кафаницу, или једни код других. Једино што је остало исто је радно време. И као ученик, и као радник, радио сам од 7 ујутру до 8 или 9 увече. Исто као и сада. Нисам богат, али пристојно живим.

Жића се сећа да је некада било на десетине обућара у Шапцу и да су сви добро радили. Нису само поправљали, него и правили нову обућу, сваки дан од двадесет до тридесет пари

Од неколицине обућара у Шапцу, један има радњу тик до његове. Не смета му. Каже да свако има своје муштерије.

- Дечко који има радњу до моје, унук је мог мајстора. Радио је код мене. Пошто му је отац млад умро, питао ме је да ради код мене. Ја сам размислио и рекао му: „Ти ћеш да радиш са мном, а не код мене, радићемо по пола“. После је купио свој простор, а ја сам му помогао да отвори радњу.
Млађи син Митар има 36 година. Прво је радио као фризер, а онда се придружио оцу. Гледајући га цео живот како поправља обућу, та одлука је била логична.

- Ради се по читав дан, и суботом. То није лако, као што није лако радити са људима, у било ком послу. Остаје мало времена за приватни живот. У почетку сам остајао у радњи до седам увече, после тога имао своје муштерије које сам шишао до десет. Од како имам породицу, то више не могу.
Срећом, има супругу која га разуме. И двоје деце.

Хиљаде Шапчана прошло је кроз његову радњу. Сва имена чува у нотесу, а памти их по професијама. Каже да ће радити док год буде могао

Жића није остварио дечачки сан да пропутује цео свет, али је задовољан. Једноставан и насмејан, прихвата живот онаквим какав јесте. Каже да је у срећно време ишао у Трст, повремено путовао у иностранство, а лети, са породицом, камповао на мору. Добар је са свима који долазе код њега, људи га памте, али то не злоупотребљава. Кад иде код лекара, дође пре чистачице и чека на ред.

Хиљаде Шапчана прошло је кроз његову радњу. Сва имена чува у нотесу, а памти их по професијама. Каже да ће радити док год буде могао.

- Кад не будем могао да радим, стајаћу, да примим посао и предам. А што се тиче муштерија, ако су задовољни, нека причају свима, ако нису, само мени, шали се и закључује - Борим се.
Што је старији, све више га вуче родни крај. Отац је њему оставио наследство у Шапцу, а брату у Трбосиљу. Оде понекад, лети чешће, да посети брата и обиђе гробове родитеља. Живот иде даље.