СВЕТЛАНА ФУЦИЋ, ГОСТ БИБЛИОТЕКЕ КОЦЕЉЕВАЧКЕ
Живот пише романе, ја само бележим
Студиозно дубоко, вероватно без свесне намере, ауторка вођена сопственом интуицијом и провиђењем исписује фантастичне редове који познаваоце држе у стању између устрепталости и откровења. Не можете остати равнодушни када вам неко понуди све своје. Одживљено, равнодушно, сазнано
У организацији библиотеке Јанко Веселиновић у Коцељеви је прошле недеље уприличено дружење љубитеља писане речи са књижевницом Светланом Фуцић под називом “Живот пише романе, ја само бележим”. Том приликом присутнима је представљено пет наслова од којих је, стиче се утисак, ауторка посебно поносна на роман Хумај птица, дело које је у Турској убрзо након штампања продато у десет хиљада примерака.
Према речима Јасмине Гајић овај роман је куриозитет и по тематици коју обрађује и по начину на који се све то дешава. У њему има свега. Понајвише књижевности, али и филозофије, религије, психологије, етнографије...У основи романа је љубавна прича. Али, није само то. Религијски моменат је, каже, фасцинантан а историјске чињенице непроцењиве.
-Читајући роман Хумај птица очекивала сам поједностављено историјско и љубавно штиво какво већ деценијама негујемо на овим просторима. Одмах по отварању корица сачекаше ме Андрићев и Селимовићев цитат. Доста необично и лепо посмислих и читајући даље препознах и налазих сличност и са једним и са другим. Студиозно дубоко, вероватно без свесне намере, ауторка вођена сопственом интуицијом и провиђењем исписује фантастичне редове који познаваоце држе у стању између устрепталости и откровења. Не можете остати равнодушни када вам неко понуди све своје. Одживљено, равнодушно, сазнано. Иако је радња романа смештена у далеку прошлост, савршено осликава савремену запитаност и суштину модерног човека. Не подилазећи читаоцу Фуцић на крају не даје лака решења и одговоре. Она суочава. Свакога са самим собом, тврдећи да треба отићи корак даље, јер све што чинимо у основи није добро- рекла је Гајић.
Ауторка се у овом делу бави ликом Мехмеда Освајача о којем нико није писао у светској литератури на било који начин, осим кроз историјске податке. Иницијална каписла за настајање овог дела била је својевремено прочитана реченица у којој се наводи да је велики војсковођа остао упамћен по томе што је својеручно убио једну од својих конкубина, што није било својствено султанима, јер су то за њих чинили други.
КЊИГА КОЈА ЈЕ ИСПУНИЛА СВОЈУ МИСИЈУ
Светлана је књижевница чији је опус веома озбиљан. Како истиче Јасмина Гајић из библиотеке Јанко Веселиновић оне је песник, прозаиста, књижевни критичар, текстописац. Она је и хуманитарац. Роман И би светлост, каже ауторка, испунио је своју мисију тиме што је спасао бар један живот за који зна. Дело написано лаганим стилом, читљиво, јасно и реално, веома потресно. Обрађује актуелну тему из стварног живота, наркоманију. Ауторка дубоко проживљава ову тему. Књига је надасве едукативна.
-Неколико година након што је ова књига изашла, бавила сам се превентивном борбом против наркоманије и болести зависности. Ишли смо по основним и средњим школама и држали едукативне радионице. Та књига је ишла од руке до руке међу децом и у једној од школа, након предавања, прилази ми девојчица и захваљује ми се. Била је на журци и мало је фалило да узме нешто а онда се сетила Анђелике, лика из романа. И после толико година ја имам тај осећај дубоке захвалности. Та прича је спасла један живот. Једно дете је одустало од опијата и моја мисија је завршена. Све после тога је књижевност ради књижевности- изјавила је Светлана.
Истраживање ју је одвело у дане читања којечега, па и Курана.
-Мехмед Освајач био је изванредно паметан. То ме је привукло, његов огромни интелект. Кроз историју је остао упамћен као чак већи интелект од Наполеона. Тај човек је три године припремао опсаду Константинопоља. Ова љубавна прича јесте условно речено љубавна прича јер се у том његовом осмишљавању како да пороби Константинопољ десио упад у једно од српских села одакле је отета девојка Милица која је доведена њему у харем и која, за време које живи у харему, ћути. Она је изговорила једном једну једину реч. На тражење да се одазове на турско име Михримах, она је одговорила Милица. Он је опсесивно везан за њу. Међутим, жртвовао је ту своју опсесивну љубав зарад Константинопоља. И да није, верујем да би Константинопољ и данас био очна јабучица света. Међутим, од тада он никад више није био хришћански нити ће бити. Мехмед освајач је учинио оно што нико пре њега није. И нека је то човек туђе вере, али ја не сматрам да нечији велики ум има одредницу као што је вера, као што је нација или боја коже. Заиста имам велико дивљење према таквом уму јер он је чуда стварао три године да би пренео топ, део по део, пренео целу бродску флоту преко брда за једну ноћ да би осванула са друге стране Златног рога и да би са те стране напао Константинопољ. Шест недеља је опседао и освојио га је- открива Светлана и додаје да је то заиста једна филмична прича.
СЕДМИ ДАН
Још један од представљених романа открива нам мање познате историјске чињенице и догађаје. О једном тренутку из прошлости говори књига Седми дан. Наиме, 11.октобра 1882.године у свету се десио преседан покушајем атентата на владара, у ком су учествовале две жене. Реч је о краљу Милану на кога је пуцано у Саборној цркви у Београду. Атентаторке су биле Илка Марковић и Лена Книћанин. Прва је нађена у затворској самици, уморена пешкиром а званично саопштење је гласило да се догодило самоубиство. Лена је спроведена у пратњи једног жандара у римски бунар на Калемегдану. То су чињенице, напомиње ауторка, које нам је оставила историја а све остало је могло и није морало бити.
Због ове књиге добила је дозволу да сате проведе у архиву Србије не би ли нашла неке конкретне податке.
-И све што сам нашла јесте то што овде пише... Добила сам дозволу од тадашњег директора Београдских тврђава и спустили су ме са све пратњом полицијском у римски бунар. То је 212 метара под земљом. Фасцинантно је како је направљен. Ја сам морала да доживим то где је Лена Книћанин била затоврена седам дана у пратњи једног жандара. Полиција је ишла и испред и иза мене, претресли су ме, могла сам да носим само нотес и оловку пошто је бунар једна од главних филтера београдског водовода. Када смо коначно сишли рекла сам својим пратиоцима да треба да угасе светло јер сам морала да доживим тај мрак. Горе је отвор осмоугаони кроз који упада киша. Међутим, ви кад сиђете тих 212 метара под земљу где се иначе не силази, силазе рониоци једном у десет година јер се кроз те лагуме улази у Дунав, мрак је невероватан. Вероватно је тако у гробу. До те мере је мрак- поделила је ауторка своје необично искуство са публиком.
И дело “Underground soul” се бави овом темом. Специфична је по томе што је писана без интерпункције. Нема великог слова, тачке, зареза...Због тога није једноставан за читање али, како објашњава ауторка, то је била једина форма, јер је реч о роману тока свести, писан из мисли бивших зависника од хероина и алкохоличара, без препричавања, наративног тока и фикције.
Према речима Јасмине Гајић овај роман је куриозитет и по тематици коју обрађује и по начину на који се све то дешава. У њему има свега. Понајвише књижевности, али и филозофије, религије, психологије, етнографије...У основи романа је љубавна прича. Али, није само то. Религијски моменат је, каже, фасцинантан а историјске чињенице непроцењиве.
-Читајући роман Хумај птица очекивала сам поједностављено историјско и љубавно штиво какво већ деценијама негујемо на овим просторима. Одмах по отварању корица сачекаше ме Андрићев и Селимовићев цитат. Доста необично и лепо посмислих и читајући даље препознах и налазих сличност и са једним и са другим. Студиозно дубоко, вероватно без свесне намере, ауторка вођена сопственом интуицијом и провиђењем исписује фантастичне редове који познаваоце држе у стању између устрепталости и откровења. Не можете остати равнодушни када вам неко понуди све своје. Одживљено, равнодушно, сазнано. Иако је радња романа смештена у далеку прошлост, савршено осликава савремену запитаност и суштину модерног човека. Не подилазећи читаоцу Фуцић на крају не даје лака решења и одговоре. Она суочава. Свакога са самим собом, тврдећи да треба отићи корак даље, јер све што чинимо у основи није добро- рекла је Гајић.
Ауторка се у овом делу бави ликом Мехмеда Освајача о којем нико није писао у светској литератури на било који начин, осим кроз историјске податке. Иницијална каписла за настајање овог дела била је својевремено прочитана реченица у којој се наводи да је велики војсковођа остао упамћен по томе што је својеручно убио једну од својих конкубина, што није било својствено султанима, јер су то за њих чинили други.
Светлана је књижевница чији је опус веома озбиљан. Како истиче Јасмина Гајић из библиотеке Јанко Веселиновић оне је песник, прозаиста, књижевни критичар, текстописац. Она је и хуманитарац. Роман И би светлост, каже ауторка, испунио је своју мисију тиме што је спасао бар један живот за који зна. Дело написано лаганим стилом, читљиво, јасно и реално, веома потресно. Обрађује актуелну тему из стварног живота, наркоманију. Ауторка дубоко проживљава ову тему. Књига је надасве едукативна.
-Неколико година након што је ова књига изашла, бавила сам се превентивном борбом против наркоманије и болести зависности. Ишли смо по основним и средњим школама и држали едукативне радионице. Та књига је ишла од руке до руке међу децом и у једној од школа, након предавања, прилази ми девојчица и захваљује ми се. Била је на журци и мало је фалило да узме нешто а онда се сетила Анђелике, лика из романа. И после толико година ја имам тај осећај дубоке захвалности. Та прича је спасла један живот. Једно дете је одустало од опијата и моја мисија је завршена. Све после тога је књижевност ради књижевности- изјавила је Светлана.
Истраживање ју је одвело у дане читања којечега, па и Курана.
-Мехмед Освајач био је изванредно паметан. То ме је привукло, његов огромни интелект. Кроз историју је остао упамћен као чак већи интелект од Наполеона. Тај човек је три године припремао опсаду Константинопоља. Ова љубавна прича јесте условно речено љубавна прича јер се у том његовом осмишљавању како да пороби Константинопољ десио упад у једно од српских села одакле је отета девојка Милица која је доведена њему у харем и која, за време које живи у харему, ћути. Она је изговорила једном једну једину реч. На тражење да се одазове на турско име Михримах, она је одговорила Милица. Он је опсесивно везан за њу. Међутим, жртвовао је ту своју опсесивну љубав зарад Константинопоља. И да није, верујем да би Константинопољ и данас био очна јабучица света. Међутим, од тада он никад више није био хришћански нити ће бити. Мехмед освајач је учинио оно што нико пре њега није. И нека је то човек туђе вере, али ја не сматрам да нечији велики ум има одредницу као што је вера, као што је нација или боја коже. Заиста имам велико дивљење према таквом уму јер он је чуда стварао три године да би пренео топ, део по део, пренео целу бродску флоту преко брда за једну ноћ да би осванула са друге стране Златног рога и да би са те стране напао Константинопољ. Шест недеља је опседао и освојио га је- открива Светлана и додаје да је то заиста једна филмична прича.
СЕДМИ ДАН
Још један од представљених романа открива нам мање познате историјске чињенице и догађаје. О једном тренутку из прошлости говори књига Седми дан. Наиме, 11.октобра 1882.године у свету се десио преседан покушајем атентата на владара, у ком су учествовале две жене. Реч је о краљу Милану на кога је пуцано у Саборној цркви у Београду. Атентаторке су биле Илка Марковић и Лена Книћанин. Прва је нађена у затворској самици, уморена пешкиром а званично саопштење је гласило да се догодило самоубиство. Лена је спроведена у пратњи једног жандара у римски бунар на Калемегдану. То су чињенице, напомиње ауторка, које нам је оставила историја а све остало је могло и није морало бити.
Због ове књиге добила је дозволу да сате проведе у архиву Србије не би ли нашла неке конкретне податке.
-И све што сам нашла јесте то што овде пише... Добила сам дозволу од тадашњег директора Београдских тврђава и спустили су ме са све пратњом полицијском у римски бунар. То је 212 метара под земљом. Фасцинантно је како је направљен. Ја сам морала да доживим то где је Лена Книћанин била затоврена седам дана у пратњи једног жандара. Полиција је ишла и испред и иза мене, претресли су ме, могла сам да носим само нотес и оловку пошто је бунар једна од главних филтера београдског водовода. Када смо коначно сишли рекла сам својим пратиоцима да треба да угасе светло јер сам морала да доживим тај мрак. Горе је отвор осмоугаони кроз који упада киша. Међутим, ви кад сиђете тих 212 метара под земљу где се иначе не силази, силазе рониоци једном у десет година јер се кроз те лагуме улази у Дунав, мрак је невероватан. Вероватно је тако у гробу. До те мере је мрак- поделила је ауторка своје необично искуство са публиком.
И дело “Underground soul” се бави овом темом. Специфична је по томе што је писана без интерпункције. Нема великог слова, тачке, зареза...Због тога није једноставан за читање али, како објашњава ауторка, то је била једина форма, јер је реч о роману тока свести, писан из мисли бивших зависника од хероина и алкохоличара, без препричавања, наративног тока и фикције.
В. Бошковић
Најновији број
18. април 2024.
