Није добро бити јаблан

Влатко Арсеновић рођен је у Шапцу, ‘54 године, где су се његови родитељи доселили из Горње Бадање. Најпре су живели у Норвешкој улици, а потом направили кућу у Поцерској, где Влатко и данас живи са породицом.

Родитељи су му били радни и вредни и тако су васпитавали децу. Научили су да их да мисле својом главом и да се ослоне на себе саме.

- Треба научити неког да пеца рибу, а не да му је даш. Ми смо били тако васпитавани да смо знали колико има новца има у кући, сви смо радили за исту ствар, за заједничку добробит. Родитељи су се бавили пољопривредом, а сестра и ја смо им помагали. Чували смо стоку на вашаришту, а после се купали на Агенцији, сећа се Влатко.

Завршио је Шабачку гимназију у којој је тада била плејада чувених шабачких професора. И данас их памти и каже да је у Гимназији стекао базично знање, које је касније надограђивао. Ту је почео да игра кошарку, а наставио у КК „Мачва“ седамдесетих година. Престао је активно да игра ‘78 године, када је његов отац напустио овај свет и почео да се бави пољопривредом. У међувремену је завршио Пољопривредни факултет, (одсек агроекономија).

Фoто: Приватна архива

- Нисам никада радио у друштвеној фирми, ни минут. “То није као код нас кући“, помислио сам и радио приватно.

Имао је 24 године када се вратио на имање. Мајка му је рекла да ће га подржати само ако буде вредан. Тако је и било. Били су једни од бољих повртара у бившој Југославији.

Влатко је увео неке новине, увезао је семе из Холандије, одгајио “карфиол који је био као лопта, а затворен у листу као купус“. Нико му није веровао да га је он произвео. Неверне Томе увериле су се тек када су дошле у Шабац, на имање.

Дванаест година је живео на релацији Србија - Хрватска - Словенија. У Загребу је постојала берза поврћа, где се продавало и дистрибуирало по целој бившој Југославији. Почетком деведесетих, када је почео рат, за производе није било пласмана и та прича се завршила.

- Деведесете сам направио фирму, чији сам директор 33 године. Научио сам правила трговине у Хрватској и Словенији, која и данас примењујем.

УВЕК МОЖЕ БОЉЕ
“Децу не треба хвалити. Увек може боље и више. То сам научио од моје мајке. Мене отац никада није ни помазио ни ударио. А знао сам да дише за мене. Нас двојица смо увек били партнери. Кад кажем да нешто хоћу, он само климне и кратко каже: “Хајде“. Косим цео дан са њим, пуцају руке. Е, следећи пут добро размислим да ли нешто могу, па тек онда да кажем. То је школа. Учили су нас да размишљамо својом главом. “Децу мазиш кад спавају“, говорила је моја баба. Тако су и поступали. Дете ти је као куче. Стално мораш да будеш будан. Ми децу покушавамо да заштитимо од живота, а то је грешка. Мораш да гурнеш дете у живот. Да научи да чита људе. Да их измери.”

У Вараждину је упознао Снежану, са којом се оженио. Заједно су од ‘81 године. Имају три ћерке - Селену, Бојану и Жељану. Право богатство.

- Како да није. Имам сјајне односе са њима, пренесео сам им оно што сам научио од својих родитеља. Суштина је у једноставности. Оно што је компликовано, није добро.

Најстарија ћерка Селена, у Београду је завршила Економски факултет, а у Лондону постдипломске студије економије, одсек банкарство.

-Један професор је срео на ходнику и питао чиме се бави њен отац. “Има своју фирму, бави се економијом“, одговорила му је. “А шта каже твој тата?, упитао ју је. “Каже да је суштина економије да мало мање потрошиш него што си зарадио“. После четири дан поново је срео и рекао јој: “Селена, твој тата је много паметан човек“. Рекао сам јој да га поздрави и да му каже да сам ја то научио од моје бабе у Горњој Бадањи.

Фото:"Глас Подриња"

Селена већ петнаест година ради са оцем, који се полако повлачи и препушта њој да води фирму. И она све стиже, поред троје деце.

Питали смо га да ли је посебно поносан на њу с обзиром да је кренула његовим стопама. “Не правим разлику између деце“”, одговорио је глатко. “Гени су чудо“.

Бојана је завршила нордијске језике у Београду и отишла у Норвешку на постдипломске студије. Тамо је упознала Норвежанина за кога се удала, добила двоје деце и остала да живи у земљи фјордова.

ВЕЗАН ЗА ШАБАЦ
“Увек сам био везан за Шабац. Док сам студирао, једва сам чекао петак да се вратим кући, да радим на имању и да се дружим. Остајали смо до ујутру код Лиле, па у Зеленом венцу, где ниси могао да дођеш до столице... па корзо... Тада није било инцидената.”

- Једини мој неуспех у животу је то што ми ћерка живи у Норвешкој. Кад тад исплива на површину друга земља, други народ, менталитет, друга вера, друго небо...

Жељана је најмлађа од њих три и студира стоматологију, што јој је животни сан.

Кошаркаш у репрезентацији Србије
С обзиром да није могао активно да игра кошарку због посла, баскет је увек био део његовог живота. Пре неколико година, један наш Шапчанин га је, из чивијашких разлога, повео са собом у Београд, у КК „Мега Визура“. Међутим, догодило се да су га, после трећег тренинга примили у кошаркашку репрезентацију Србије, међу ветеране старије од шездеет година. Тада је имао шездесет пет. У репрезентацију је ускочио као рекреативац.

- Први пут сам играо за репрезентацију у Хелсинкију пре четири године. Прошле године били смо први на Европском првенству у Малаги. Ове године смо били на Светском првенству Аргентини, у Мар дел Плати, где смо освојили бронзану медаљу.

Фoто: Приватна архива

У седамдесетој, Влатко игра за репрезентацију ветерана старијих од шездесет пет година. Кажу да је у здравом телу здрав дух, а некако нам се чини да важи и обрнуто. Здрав дух има здраво тело.

- Мени то представља рекреацију и добро се осећам што могу да играм кошарку у седамдесетој. Наш тим је породица у малом, стално смо у контакту, бринемо једни о другима. Следеће године би требало да идемо на Европско првенство у Италију.

У почетку је ишао три пута недељно на тренинге у Земун. Упоран, нема времена за губљење. Зато и нема мобилни телефон. “Коме требам, наћи ће ме“.

Фoто: Приватна архива

Много је, по природи посла путовао, углавном ван сезоне. Сретао разне људе. Има прецизно око. Види се “километража“.

- Када причам о свом животу, све изгледа лако, али није баш тако лако. Сваки живот има своје изазове, добре и тешке године. Али, нема предаје.

Човек на месту. Стамен. Остварен, а скроман.

- Човек може да каже да је успео ако неко настави то што је он започео. У сваком случају, хвала Богу на свему. А да би Бог нешто дао, мораш нешто и да радиш. Треба бити фокусиран и упоран. Нема ништа од “лако ћемо“. Сам човек мора да се потруди, нико неће решити његов проблем.

Људи то схвате кад тад. Што пре, то боље.

Речницу коју смо запамтили, остављамо за крај: “Добро је бити при врху, али не треба човек да буде најбољи. Онда је као јаблан сам, сломе га.”