РОМАН ПРВЕНАЦ БРАНИСЛАВЕ Н. МАРЈАНОВИЋ: „ПЕДЕСЕТ КОРАКА“
Шта када једине светлости гину
„Педест корака“ роман је који је написан храбро и искрено, без подилажења читаоцу или тренутној моди, аутентично. Има својеврсни терапеутски учинак
Како да почнем? Бранислава Н. Марјановић питањем започиње књигу „Педест корака“, која је недавно изашла у јавност, у издању „Света књиге“ из Београда.
Како да почнем? Питање је које постављају сви који се сусрећу са белим папиром, или екраном компјутера - писци, новинари, публицисти... они који желе да оставе траг иза себе. Да ли је овде реч о траговима? Не баш. Више о потреби за самопојашњењем, целоживотној потрази за смислом и ослобођењем кроз сурову патњу једног живота.
Од првог тренутка, читалац бива увучен у овај, ни мало не сумњајући, аутобиографски роман који се чита у даху. Сваки први роман то, у већој или мањој мери, јесте.
Поред потраге за собом, педантан читалац увиђа и потребу да се помогне другима у борби са савременим пошастима новог доба (ако има нечег новог под Сунцем) – анксиозношћу, страховима, траумама. Светим ранама. Да би се осветлио наш „пали брат“, прихватио и помирио са нама.
ПЕРФОМАНСА ДАВЉЕНИКА И СПАСИОЦА
„И кад читалац помисли да је сагледао цео живот главне личности – унутрашњи, пре свега, онај ломљиви код сваког човека и према томе изнео своје уверење, онда схвати да је тек загребао суштину вишезначајниих мисли романа. И зна, свако коме је имало стало, не до других људи и њихових поимања и доживљавања „Педесет корака“, него најпре, до себе, да мора да му се врати и да га ишчитава и поново спознаје. Да себе, када већ у првом читању није пронашао, нађе. Због осећаја да му је битан део промакао. Исто тако и да сагледа, што је могуће више, структуру романа у перфоманси дављеника и спасиоца.“
(Из рецензије Драгана С. Филиповића)
Ауторка нас води од раног детињства до уласка у брак и долазак на периферију малог града. Бежећи од других сасвим извесно побегнемо од себе самих. Тако је, корак по корак, деценијама, истиха, јунакиња Хана стигла до дна очаја. То је добро место. Одатле се може само навише. Јер, шта кад се једине светлости гасе? Из радости материнства и борбе за сина, (најпре да га роди), одгајања и заједничарења у детињству и младости до дубоких неспоразума у зрелости. Изласком из заједнице, постаје горе да би било боље, са крешендом у коначном ослобођењу.
„Педест корака“ роман је који је написан храбро и искрено, без подилажења читаоцу или тренутној моди, аутентично. Има својеврсни терапеутски учинак.
- Могао би да буде насловљен као психолошко-филозофски роман, мемоарско исповедни запис, литерарно психотерапеутска публикација, баш као и трилер, романескна животна поука, „лет изнад кукавичјег гнезда“, идентитетски и ослобађајући видик... а једину праву одредницу могу да дају читаоци, и то не само они, који се, бар у појединим његовим деловима, буду пронашли и препознали“, записао је рецензент књиге Драган С. Филиповић.
На трагу је романа „тока свести“, који су се појавили под утицајем Сигмунда Фројда и његовог „Увода у психоанализу“, који указује на слојевитост психичког живота. Појам је додатно појаснио Виљем Џејмс који је говорио да се свест не може речима уверљиво описати, онако како се појављује, зато што није статична, него проточна. Свест носи фрагменте из прошлости и садашњости, а копча два времена успоставља се путем асоцијација.
Свест је, још увек, тајна. У ту тајну, храбро и успешно, иако први пут, закорачила је ауторка и стигла до ослобођења. Да ли је то био први талас слободе, да ли се потрага и даље наставила, сазнаћемо у другом роману, који је у припреми.
Однекуда стихови/ као ирваси/белокост у овој дивљини.
Како да почнем? Питање је које постављају сви који се сусрећу са белим папиром, или екраном компјутера - писци, новинари, публицисти... они који желе да оставе траг иза себе. Да ли је овде реч о траговима? Не баш. Више о потреби за самопојашњењем, целоживотној потрази за смислом и ослобођењем кроз сурову патњу једног живота.
Од првог тренутка, читалац бива увучен у овај, ни мало не сумњајући, аутобиографски роман који се чита у даху. Сваки први роман то, у већој или мањој мери, јесте.
Поред потраге за собом, педантан читалац увиђа и потребу да се помогне другима у борби са савременим пошастима новог доба (ако има нечег новог под Сунцем) – анксиозношћу, страховима, траумама. Светим ранама. Да би се осветлио наш „пали брат“, прихватио и помирио са нама.
„И кад читалац помисли да је сагледао цео живот главне личности – унутрашњи, пре свега, онај ломљиви код сваког човека и према томе изнео своје уверење, онда схвати да је тек загребао суштину вишезначајниих мисли романа. И зна, свако коме је имало стало, не до других људи и њихових поимања и доживљавања „Педесет корака“, него најпре, до себе, да мора да му се врати и да га ишчитава и поново спознаје. Да себе, када већ у првом читању није пронашао, нађе. Због осећаја да му је битан део промакао. Исто тако и да сагледа, што је могуће више, структуру романа у перфоманси дављеника и спасиоца.“
(Из рецензије Драгана С. Филиповића)
Ауторка нас води од раног детињства до уласка у брак и долазак на периферију малог града. Бежећи од других сасвим извесно побегнемо од себе самих. Тако је, корак по корак, деценијама, истиха, јунакиња Хана стигла до дна очаја. То је добро место. Одатле се може само навише. Јер, шта кад се једине светлости гасе? Из радости материнства и борбе за сина, (најпре да га роди), одгајања и заједничарења у детињству и младости до дубоких неспоразума у зрелости. Изласком из заједнице, постаје горе да би било боље, са крешендом у коначном ослобођењу.
„Педест корака“ роман је који је написан храбро и искрено, без подилажења читаоцу или тренутној моди, аутентично. Има својеврсни терапеутски учинак.
- Могао би да буде насловљен као психолошко-филозофски роман, мемоарско исповедни запис, литерарно психотерапеутска публикација, баш као и трилер, романескна животна поука, „лет изнад кукавичјег гнезда“, идентитетски и ослобађајући видик... а једину праву одредницу могу да дају читаоци, и то не само они, који се, бар у појединим његовим деловима, буду пронашли и препознали“, записао је рецензент књиге Драган С. Филиповић.
На трагу је романа „тока свести“, који су се појавили под утицајем Сигмунда Фројда и његовог „Увода у психоанализу“, који указује на слојевитост психичког живота. Појам је додатно појаснио Виљем Џејмс који је говорио да се свест не може речима уверљиво описати, онако како се појављује, зато што није статична, него проточна. Свест носи фрагменте из прошлости и садашњости, а копча два времена успоставља се путем асоцијација.
Свест је, још увек, тајна. У ту тајну, храбро и успешно, иако први пут, закорачила је ауторка и стигла до ослобођења. Да ли је то био први талас слободе, да ли се потрага и даље наставила, сазнаћемо у другом роману, који је у припреми.
Однекуда стихови/ као ирваси/белокост у овој дивљини.
М.Ф.
Најновији број
9. мај 2024.
