Посветио је школи у родном Поцерском Метковићу из ког од рођења, 1951. године, није одлазио
Радоица Симић из Поцерског Метковића, познатији као Раде Поцерац, стицајем животних околности, фрулу је заменио писањем стихова и иза себе до сада има четири књиге песама.
Последњу, „Враћам се у ђачку клупу“, посветио је школи у родном Поцерском Метковићу из ког од рођења, 1951. године, није одлазио.
-Желео сам да после 60 година свог живота и са рукама пуних књига вратим дуг својој школи у којој сам провео три године и кроз коју је прошло доста ђака. Било ми је драго да дођем и седнем у ђачку клупу после толико времена. Из ње сам понео жељу да успем у животу, да имам нешто своје. И успео сам да са четири разреда школе постанем текстописац. Поклонио сам књигу за успомену својој школи и њеном најбољем ђаку Милошу Пантићу. Испунио сам своју жељу, две књиге су ми се нашле и у Библиотеци шабачкој- прича Симић, кога су новинари прогласили „самоуким текстописцем“.
Објавио је књигу са 100 песама 2004. године, а прве стихове почео је да пише са 17 година. Године 1973. новинар Драгиша Пењин послао је његове песме у Београд, у Удружење естрадних уметника народне музике.
-Тамо је њихова комисија регистровала и прегледала 50 мојих песама и то је отворило врата мојој уметности- сматра он.
У збирци „Враћам се у ђачку клупу“, како каже, има 70 песама, 15 записа, хумора, али, наглашава, без намере да иког вређа. Пише највише о љубави, а у једној песми забележио је и сећање на истинит, трагичан догађај, који се давно десио у Поцерини, а за који је повод била љубомора. Средства за штампање сам је обезбедио, а планира да још песама смести међу корице у наредној, петој књизи.
